Олимпијске игре у Барселони — слава по коју цену?

Од дописника Пробудите се! из Шпаније

ДАТУМ ЈЕ 25. јул 1992. Усамљени стрелац, окружен бљештавим светлом рефлектора натегнуо је свој лук. Његова запаљена стрела винула се право у ноћно небо. Започињући своју силазну путању, стрела је лагано дотакла гигантску бакљу постављену изнад огромног стадиона. Олимпијски пламен се запалио. Започеле су Олимпијске игре у Барселони.

Једанаест хиљада спортиста из 172 земље дошло је како би се такмичило за 1 691 олимпијску медаљу. У складу с мотом Олимпијаде, учесници су настојали да буду „бржи, виши, снажнији“ него икада пре — и неки од њих су у томе успели. Процењује се да је око 3 500 000 000 телевизијских гледалаца делило тријумфе и разочарења.

Иако је период у коме су спортисти у средишту пажње краткотрајан, олимпијски тријумф пружа изглед за славу и богатство. Олимпијске игре у Барселони нису по томе биле изузетак. Неки познати такмичари, већ су зарађивали милионе долара тиме што се њихово име појављивало на спортској одећи, патикама, сунчаним наочарима, па чак и на електроничкој опреми.

Преданост — кључ за олимпијску славу

Иако многи спортисти — нарочито гимнастичари и скакачи у воду — изводе своје мајсторије с очигледном лакоћом, иза таквих финеса стоје године напорног тренирања. Неки од њих тренирају од своје пете године живота. А уколико спортиста жели пожети успех, спорт мора имати апсолутни приоритет у његовом животу.

Шпански пливач Мартин Лопез Суберо (Martín López Zubero), који је победио у леђном пливању на 200 метара, рекао је — можда мало преувеличавајући: „Трећину свог постојања провео сам у води.“ Распоред његових тренинга почиње у пет сати ујутро а он сам процењује да у току само једне године преплива 8 000 километара.

Тренирање не значи само одрицање, оно значи и патње. Џеки Џојнер-Керси (Jackie Jouner-Kersee), која је освојила златну медаљу у седмобоју у Сеулу и Барселони, објашњава: „Такмичење је очаравајуће. Тренинг није... Питајте било ког атлетичара, сви смо нон-стоп повређени. Ја од свог тела тражим да испуни седам различитих задатака. Било би превише очекивати да не боли.“ Нарочито гимнастичари морају бити мајстори у издржљивости. Они се морају држати свог распореда, то јест два пута дневно тренирати, без обзира на бол од уганутих зглобова или глежњева, истегнутих мишића и лигамената, па чак и тананих фрактура костију проузрокованих понављаним стресом. Али, на крају, таква врста преданости производи победнике и спектакле.

Сјај и слава Олимпијаде

Нема сумње да олимпијски спектакл може бити импресиван. Он мноштву пружа многе узбудљиве тренутке и представља позорницу за изузетна спортска достигнућа. Барселона по томе није била изузетак.

Белоруски гимнастичар Витали Шербо освојио је рекордних шест златних медаља, од могућих осам у мушкој гимнастици. Кинески гимнастичар Шаосахван Ли извео је невероватан троструки салто у вежби на партеру. Карл Луис ушао је у олимпијску историју победивши по трећи узастопни пут у скоку у даљ. С друге стране, Јапанка која је освојила сребрну медаљу у маратону за жене, Јуко Аримори, добила је овације за своју учтивост. Упркос исцрпљености, обишла је стадион клањајући се у Јапанском стилу прво мноштву, а затим победнику.

Комерцијалне могућности Олимпијаде нису остале незапажене од стране мултинационалних компанија. Платиле су енормне суме како би уживале у олимпијској слави спонзоришући било саме Олимпијске игре или националне олимпијске тимове.

Фармацеутски пут до славе

Немилосрдно тренирање и природне способности — иако веома важни — нису једини кључеви олимпијског успеха. Није мали број спортиста који зависе од дрога̂ што им дају предност у такмичењу. Те дроге могу бити анаболици или хормони људског раста који изграђују мишиће (нарочито популарни међу дизачима тегова и бацачима); бетаблокатори који успоравају откуцаје срца (како би се поправили резултати у стрељаштву и гађању); или пак еритропоиетин који стимулише производњу црвених крвних зрнаца (корисну за бициклисте и трчање на дуге стазе).

Иако су спортисти свесни ризика̂, притисак да користе забрањене дроге је огроман. Немачка спортисткиња Габи Бусман, тимска колегиница Биргите Дресел, која је 1987. умрла услед конзумирања 20 различитих дрога, објашњава: „Постоје неке дисциплине у којима је без коришћења дрога заиста тешко квалификовати се за Олимпијаду.“

Спортски тренери обично су сукривци за узимање допинга; чак могу бити ти који га препоручују. Бивши источнонемачки тренер Винфрид Хајнике признаје: „Рекао сам им да уколико желите доћи на Олимпијаду, морате то чинити [узимати дрогу].“ Поприличном броју такмичара, победа је очигледно важнија од поштења — важнија чак од њиховог здравља. Недавна анкета спроведена међу врхунским спортистима открила је да би 52 посто користило евентуалну чудотворну дрогу која би их претворила у победнике чак и ако би их она након пет славних година проведених на врху убила.

Британски спринтер Јејсон Ливингстон срамотно је враћен кући из Барселоне јер је тест на анаболике био позитиван. Хари Рејнолдс из Сједињених Америчких Држава, светски рекордер на 400 метара, уопште није трчао на играма. Пао је 1990. на антидопинг тесту, што је довело до двогодишње суспензије, која га је коштала не само могуће олимпијске медаље, већ и милиона долара изгубљених због неискоришћених могућности спонзорисања.

Међутим, већина оних који користе дрогу не бива ухваћена. Упркос скоро 2 000 антидопинг тестова примењених током игара у Барселони, непоштени спортисти ипак су успели избећи да буду откривени тиме што су прешли на дроге које се не могу открити тестовима урина. „Похлепа за победом и новцем открила је мрачан свет у коме постаје тешко направити разлику између етике и непоштења“, коментарисале су шпанске новине El País.

Наравно, многи добитници медаља успели су, не захваљујући дрогама, већ једноставно због година самопожртвованости. Исплате ли се све те жртве?

Трајна слава

Гејл Деверс, неочекивана победница у трци жена на 100 метара, била је веома радосна након своје победе. „Ако ико верује да се снови остварују онда сам то ја“, рекла је. Пре мање од две године, она је једва могла ходати, а говорило се и о ампутацији обе њене ноге због компликација у лечењу Грејвсове болести. Пабло Моралес, који се само годину дана раније, након претходног повлачења из пливања, поново вратио на пливачке стазе и освојио златну медаљу у лептиру на 100 метара, слаже се с тиме. Рекао је: „Коначно је дошло моје време, сан је постао стварност.“

Сигурно је да већина спортиста никада неће постати шампиони. Наравно, многи сматрају да „на Олимпијским играма није важно победити, важно је учествовати“. Али, други спортисти, који су били уверени да ће постати шампиони, вратили су се кући неостварених снова. Дизач тегова, Ибрагим Самадов, снажно је желео златну медаљу — али, био је тек трећи у својој дисциплини. „Да сам добио златну медаљу, могао сам усмерити свој живот, студирати и остварити каријеру, помоћи својој породици. Овако, не знам шта да радим“, рекао је уздишући. А чак и победници проживљавају трауме кад њихови наступи почињу да слабе.

Бивша совјетска тенисерка Ана Дмитријева рекла је: „[Совјетски] спортски систем није марио за људе. Једноставно су мислили: ’Ако ти одеш, наћи ћемо 10 таквих као што си ти.‘“ Слично томе, Хенри Кар, двоструки добитник златне медаље из Токија 1964, признаје: „Чак и кад неко постане најбољи, то је само варка. Зашто? Зато што то не траје, нити доноси стварно задовољство. Звезде брзо бивају замењене и углавном заборављене.“

Пролазна олимпијска слава не може се упоредити с наградом вечног живота, који Бог обећава онима који му служе. Та награда захтева духовни, а не спортски тренинг. Тако је Павле писао Тимотеју: ’Јер телесно вежбање [дословно, „тренирање попут гимнастичара“] за мало је корисно, а побожност је корисна за све, имајући обећање садашњега и будућега живота‘ (1. Тимотеју 4:8).

Олимпијске игре боре се за користи телесног вежбања — које су у најбољем случају привремене. Оне свету показују шта један спортиста може учинити преданошћу и самоодрицањем. Те особине такође су потребне да би се победило у хришћанској трци. Та ће трка, за разлику од било ког олимпијског резултата, донети трајне користи свима који стигну на циљ. Хришћани, дакле, чине добро ако опонашају, не спортисте, већ Исуса Христа, ’довршавајући своје обучавање‘ и ’устрајно трчећи своју трку‘ (1. Петрова 5:10; Хебрејима 12:1, NW).

[Слике на 25. страни]

На Олимпијским играма такмичили су се и скакачи у воду. У позадини се види Барселона.

[Извор]

Фотографије: Sipa Sport

[Слика на 26. страни]

Такмичење на разбоју

[Извор]

Фотографија: Sipa Sport

[Слика на 27. страни]

У финалу трке на 100 метара, злато је освојила тркачица сасвим десно

[Извор]

Фотографија: Sipa Sport