’Умољавати у љубави‘

ОКО 60-61. н. е. одбегли роб напустио је Рим и упутио се на 1 400 километара дуго путовање кући у Колосе, град на југозападу Мале Азије. Он је понео са собом руком написану поруку за свог власника, написану од самог апостола Павла. Данас је то писмо део Библије и носи име свог примаоца, Филемона.

Писмо Филемону је ремек-дело тактичног, уверљивог излагања. Али, још важније је што садржи много практичних поука за данашње хришћане, једна од њих је вредност умољавања један другога на темељу хришћанске љубави. Погледајмо то кратко али снажно писмо мало поближе.

Бегунац се враћа

Филемон је био хришћанин, веома вољен члан колошке скупштине (Филемон 4, 5). Тамошња скупштина се састајала у његовом дому! (стих 2). Осим тога, Филемон је лично познавао апостола Павла; можда му је апостол припомогао да постане хришћанин. Истина, Павле указује да није лично проповедао у Колосима (Колошанима 2:1). Међутим, две године је провео у Ефесу где је проповедао у толикој мери да „сви који живљаху у Азији [што је обухватало Колосе]... слушаше реч Господњу“ (Дела апостола 19:10). Филемон је вероватно био међу пријемљивим слушаоцима.

У сваком случају, Филемон је попут многих утицајних људи тог времена био власник робова. У древно доба ропство није било увек понижавајуће. Продати себе или чланове породице у ропство, био је међу Јеврејима прихваћен начин плаћања дугова (Левитик 25:39, 40). The International Standard Bible Encyclopedia коментарише у вези римске епохе овако: „Многи људи су се из различитих разлога продавали у ропство, пре свега зато да би водили живот који је једноставнији и сигурнији од живота сиромашне особе рођене у слободи, затим да би обављали посебне послове и да би постигли бољи друштвени положај... Многи неримљани су се продали римским грађанима с оправданом надом, тачно утврђеном римским законом, да ће сами постати римски грађани након ослобађања из ропства.“

Али, проблем се појавио када је један од Филемонових робова, по имену Онисим, напустио Филемона и побегао у Рим, можда му је чак украо новац да би финансирао свој бег (стих 18). У Риму је упознао апостола Павла који је тамо био затвореник.

Тај роб, који је „негда био некорисан“ и побегао из ропства, сада је постао хришћанин. Ставио се на располагање Павлу и пружио затвореном апостолу корисне услуге. Не изненађује да је Онисим нашао место у Павловом ’срцу‘ и постао Павлов „драги брат“! (стихови 11, 12, 16, Ст).

Апостол Павле је желео да Онисим остане с њим, али Филемон је као Онисимов власник имао на њега законита права. Онисим је, дакле, био обавезан да се врати у службу свом законитом господару. Како ће га Филемон примити? Хоће ли љутито тражити своје право да одмери строгу казну? Да ли ће сумњати у искреност Онисимове тврдње да је сухришћанин?

Решавати ствари у љубави

Павле је био подстакнут да пише Филемону у вези Онисима. Писмо је написао властитом руком, не помоћу секретара, што је иначе обичавао (стих 19). Узми неколико минута времена да прочиташ кратко писмо Филемону у целини. Приметићеш да је Павле, након увода и након што је пожелео Филемону и његовом домаћинству „милост... и мир“, похвалио Филемона за његову „љубав... и веру... ка Господу Исусу и ка свим светима“ (стихови 1-7).

Павле се могао лако позивати на свој ауторитет као апостола и ’наредити Филемону што је дужан да чини‘, али уместо тога, Павле га је ’молио у име љубави‘. Јемчио је за чињеницу да је Онисим заиста постао хришћански брат који се показао корисним за Павла. Апостол је признао: „Хтио сам га [Онисима] задржати код себе да ми мјесто тебе служи у оковима које носим ради Радосне вијести. Али“, наставио је Павле, „нисам без твога пристанка ништа хтио чинити, да твоје доброчинство не буде као присилно, већ својевољно“ (стихови 8-14, Ст).

Апостол је, дакле, позвао Филемона да прихвати свог бившег роба као брата. „Прими њега као мене“, писао је Павле. То не значи да је Онисим обавезно морао бити ослобођен из ропства. Павле се није залагао за промену тада постојећег друштвеног поретка. (Упореди Ефесцима 6:9; Колошанима 4:1; 1. Тимотеју 6:2.) Ипак, хришћанском везом која је сада постојала између Онисима и Филемона, однос роб-господар несумњиво би постао бољи. Филемон би сада гледао Онисима као ’више од роба, као драгог брата‘ (стихови 15-17).

Шта је с дуговима које је натоварио Онисим, можда као последица крађе? Павле се опет позвао на своје пријатељство с Филемоном, рекавши: „Ако ли ти је у чему скривио, или ти што дугује, метни то на мој рачун.“ Павле је изразио уверење да ће Филемон показати дух опраштања, учинивши више него што га Павле моли. Пошто се Павле надао скором ослобађању, учинио је припреме да би могао у скорој будућности уживати Филемоново гостопримство. Након што је уручио неколико даљњих поздрава и пожелео Филемону „милост Господа нашега Исуса Христа“, Павле је закључио своје писмо (стихови 18-25).

Поуке за данашње хришћане

Књига Филемону је пуна практичних поука за данашње хришћане. У првом реду, подсећа нас на потребу опраштања, чак ако нам је суверник нанео озбиљну штету. „Јер ако опраштате људима гријехе њихове“, рекао је Исус Христ, „опростиће и вама отац ваш небески“ (Матеј 6:14, ДК).

Они који су данас на положајима ауторитета у хришћанској скупштини могу извући посебну корист из књиге Филемону. Пажње вредно је да се Павле уздржао да употреби свој апостолски ауторитет да би наредио Филемону да чини што је исправно. Надаље, Павле није захтевао да Онисим добије дозволу да остане у Риму и да му служи. Павле је поштовао права власништва других. Такође је увидео да би за Филемона било боље да поступи по свом срцу, иако би последица ауторитативног приступа била покорност. Молио га је за разумевање темељено на љубави да би код њега изазвао искрену реакцију.

Зато, хришћанске старешине данас никад не би требало да ’господаре над онима који су Божје наследство‘, злоупотребљавајући своју моћ или поступајући са стадом на груб, ауторитативан начин (1. Петрова 5:1-3, NW). Исус је рекао: „Знате да кнезови народни заповиједају народу, и поглавари управљају њим. Али међу вама да не буде тако“ (Матеј 20:25, 26, ДК). Надгледници могу понајчешће установити да чланови стада реагују много повољније на љубазне молбе него на наређења. Они који пате од депресије цене надгледнике који ће доброхотно узети времена да саслушају њихове проблеме и пруже савет пун разумевања.

Павлово писмо надаље подсећа старешине на вредност похвале и тактичности. Он почиње признањем за то што је Филемон „умирио срце светима“ (стих 7). Та искрена похвала учинила је Филемона несумњиво пријемљивије расположеним. Слично је данас: препорука или савет може често бити ублажен искреном, срдачном похвалом. А такав савет не би требало да буде груб или нетактичан, већ племенит, ’сољу зачињен‘, и тако прихватљивији за слушаоца (Колошанима 4:6).

Апостол Павле даље изражава поуздање да ће Филемон учинити оно што је исправно кад каже: „Пишем ти уздајући се у твоју послушност, знајући да ћеш учинити и преко онога што ја говорим“ (стих 21). Старешине, изражавате ли једнако поуздање у своје сухришћане? Не помаже ли им то да желе чинити оно што је исправно?

Занимљиво је да родитељи често установе да изражавање поуздања у њихову децу има добар учинак. Препознавајући вредност добровољне послушности — жеље да учине више од очекиваних захтева — родитељи могу својој деци признати извесну меру достојанства. Родитељске наредбе или захтеви треба, по могућности, да уследе пријазним, љубазним тоном гласа. Треба да показују уживљавање, да наведу разлоге. Родитељи би требало срдачно да похвале своју децу када заслуже такву похвалу и да избегавају да буду сувише критични с њима, посебно у друштву.

Исто тако могу и супрузи испољавати особине разборитости и доброхотности тако што су спремни да похвале своје жене. То чини женино подвргавање задовољством и извором окрепе и радости! (Пословице 31:28; Ефесцима 5:28).

Не знамо тачно како је Филемон одговорио на Павлово писмо. Међутим, не можемо замислити да Павлово поверење у њега није било на месту. Нека хришћанске старешине, родитељи и супрузи буду данас једнако успешни у својим поступцима, не натеравањем, наређивањем или присиљавањем, него ’умољавањем у љубави‘.

[Слика на 23. страни]

Уместо да би се позивао на свој ауторитет као апостола, Павле је умољавао Филемона на темељу хришћанске љубави