Да ли је Исус могао имати веру у Бога?

Тринитаријанска дилема

„КАКО је Исус могао имати веру? Он је Бог; он зна и види све а да не мора да се ослања ни на ког другог. А вера се састоји баш у ослањању на некога другог и у признавању онога што се не види; дакле, да је Исус-Бог могао имати веру, искључено је.“

Према француском теологу Жаку Гијеу (Jacques Guillet), то је доминантно мишљење у католицизму. Да ли те то објашњење изненађује? Можда си мислио да пошто је Исус у свему пример за хришћане, он такође мора бити узор вере. Ако си тако мислио, онда ниси рачунао на догму хришћанског света о Тројству.

Питање Исусове вере јесте заиста енигма за католичке, протестантске и православне теологе који верују у Тројство као у „централну тајну хришћанске вере и живота“.a Међутим, не поричу сви Исусову веру. Жак Гије тврди да „је немогуће не признати да је Исус имао веру“, премда Гије признаје да, у светлу доктрине о Тројству, то је „парадокс“.

Француски језуит Жан Гало (Jean Galot), а слично њему већина теолога, експлицитан је у исказу да будући да је „прави Бог и прави човек... Христ не може веровати у себе“. „Вера се састоји у веровању у другог, не у веровању у себе“, примећује часопис La Civiltà Cattolica. Дакле, препрека у признавању Исусове вере јесте догма о Тројству, пошто та два концепта јасно противрече један другом.

„Јеванђеља никад не говоре о Исусовој вери“, кажу теолози. У ствари, термини који су употребљени у Хришћанским грчким списима pisteuo (веровати, имати веру) и pistis (вера) обично се односе на веру ученика у Бога или у Христа, а не на Исусову веру у свог небеског Оца. Треба ли онда да закључимо да Божји Син није имао веру? Шта можемо разумети из онога што је он чинио и говорио? Шта каже Писмо?

Молитве без вере?

Исус је био човек молитве. Он се молио у свакој прилици — кад се крстио (Лука 3:21); целе ноћи пре изабирања својих 12 апостола (Лука 6:12, 13); и пре свог чудесног преображења на гори, кад је био с апостолима Петром, Јованом, и Јаковом (Лука 9:28, 29). Молио се када је један од ученика тражио од њега: „Господе, научи нас молити се“, тако да их је поучио Господовој молитви („Оче наш“) (Лука 11:1-4; Матеј 6:9-13). Он се молио сам и дуго у рано јутро (Марко 1:35-39); пред вече, на једној гори, након што је отпустио своје ученике (Марко 6:45, 46); заједно са својим ученицима и за своје ученике (Лука 22:32; Јован 17:1-26). Да, молитва је била важан део Исусовог живота.

Он се молио пре извршавања чуда, на пример, пре ускрсавања свог пријатеља Лазара: „Оче, хвала ти што си ме услишио! Знам да ме свагда услишиш, него рекох ради народа који овде стоји, да верује да си ме ти послао“ (Јован 11:41, 42). Сигурност да ће његов Отац одговорити на ту молитву указује на снагу његове вере. Та веза између молитве Богу и вере у Њега очигледна је из онога што је Христ рекао ученицима: „Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити [„да сте практично примили“, NW]“ (Марко 11:24).

Ако Исус није имао вере, зашто се молио Богу? Небиблијско учење хришћанског света о Тројству, да је Исус био и човек и Бог у исто време, замрачује библијску поруку. Оно спречава људе од разумевања библијске једноставности и моћи. Кога је човек Исус призивао? Себе? Зар он није био свестан тога да је био Бог? А ако је био Бог и знао то, зашто се молио?

Исусове молитве последњег дана његовог земаљског живота дају нам још дубљи увид у његову чврсту веру у свог небеског Оца. Манифестујући наду и очекивање с поверењем, он је тражио: „А сад прослави ти мене, Оче, код себе самога, славом коју имадох код тебе пре него свет постаде“ (Јован 17:5).

Знајући да су његове најтеже кушње и његова смрт непосредно предстојали, у ноћи када је био у Гетсиманском врту на Маслинској гори, „поче осећати тугу и муку“, и рече: „Жалосна је душа моја до смрти“ (Матеј 26:36-38). Онда је пао на колена и молио се: „Оче! кад би хтео да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, него твоја да буде!“ Затим „јави му се анђео с неба и крепи га“. Бог је услишио његову молитву. Због интензитета његових емоција и озбиљности кушње, „зној његов беше као грашке крви које капљаху на земљу“ (Лука 22:42-44).

На шта Исусове патње, његова потреба да буде ојачан, и његове усрдне молитве указују? „Једна ствар је сигурна“, пише Жак Гије, „Исус се молио, и молитва је битан аспект његовог живота и његових поступака. Он се молио као што се моле мушкарци и молио се у корист мушкараца. А молитве мушкараца су незамисливе без вере. Да ли би Исусове молитве биле замисливе без вере?“

Висећи на мученичком стубу кратко пре своје смрти, Исус је повикао јаким гласом, цитирајући један Давидов псалам. Затим, у вери, јаким гласом, повикао је завршну усрдну молбу: „Оче, у руке твоје предајем дух свој!“ (Лука 23:46; Матеј 27:46). Један италијански интерденоминациони превод, Parola del Signore, каже да је Исус ’поверио свој живот‘ Оцу.

Жак Гије коментарише: „Показујући нам разапетог Христа, како виче свом Оцу преко псалама Израела, писци јеванђеља нас уверавају да тај повик, повик јединорођеног Сина, повик потпуне боли, повик тоталног поверења, јесте повик вере, повик једне смрти у вери.“

Суочени с тим јасним и изванредним доказом вере, неки теолози настоје да направе разлику између вере и „поверења“. Међутим, таква разлика не темељи се на Писму.

Али шта тачно озбиљне кушње које је он поднео откривају о Исусовој вери?

’Усавршитељ вере‘ усавршен

У 11. поглављу свог писма Јеврејима, апостол Павле спомиње велико мноштво верних мушкараца и жена из претхришћанских времена. Он закључује, указујући на највећи и савршени пример вере: „Гледајући на зачетника и извршитеља [„усавршитеља“, Ча] вере, Исуса, који, у очекивању радости која му беше одређена, претрпе крст, не марећи за срамоту... Помислите дакле на онога који је таково противљење против себе од грешника поднео, да не очајавају душе ваше“ (Јеврејима 12:1-3).

Већина теолога каже да тај стих не говори о „Исусовој личној вери“ него, уместо тога, да је он „зачетник или оснивач вере“. Грчки израз teleiotes који се појављује у овој фрази односи се на некога ко усавршује, ко остварује или комплетира нешто. Као „усавршитељ“, Исус је комплетирао веру у том смислу што је његов долазак на земљу испунио библијска пророчанства и тако успоставио чвршћи темељ за веру. Али да ли то значи да он није имао веру?

Одломци из писма Јеврејима које можеш видети у оквиру на 15. страни не остављају место сумњи. Исус је био усавршен својим патњама и својом послушношћу. Иако већ савршен човек, његова искуства су га учинила савршеним и комплетним у свим стварима, чак и у вери, да би постао потпуно оспособљен као Првосвештеник за спасење правих хришћана. Он је молио свог Оца „вапајем силним и са сузама“, он је био „веран“ Богу, и он је имао ’побожност [„божански страх“, NW]‘ (Јеврејима 3:1, 2; 5:7-9). Он је био „у свачему искушан“ баш „као и ми“, каже Јеврејима 4:15, то јест, као сваки веран хришћанин чија вера пролази кроз „разна искушења“ (Јаков 1:2, 3). Да ли је разумно веровати да је Исус могао бити искушан „као“ његови следбеници а да није био искушан у својој вери као што су они?

Молбе, послушност, патња, кушње, верност и божански страх сведоче у прилог комплетној Исусовој вери. Те ствари указују на то да је он постао ’Усавршитељ наше вере‘ тек након што је био усавршен у својој сопственој вери. Јасно је да он није био Бог Син, као што тврди доктрина о Тројству (1. Јованова 5:5).

Зар он није веровао Божјој Речи?

Доктрина о Тројству тако обликује размишљање теолога да они иду у ту крајност да тврде како Исус „не може веровати у Божју Реч и њену поруку“ зато што „као сама Реч Бога, он може једино објављивати ту Реч“ (Angelo Amato, Gesù il Signore са свештеничким имприматуром).

Ипак, шта Исусова континуирана указивања на Писмо заиста показују? Кад је био кушан, он је три пута цитирао из Писма. Његов трећи одговор рекао је Сатани да Исус обожава једино Бога (Матеј 4:4, 7, 10). У неколико наврата Исус је споменуо пророчанства која су се примењивала на њега, показујући веру у њихово испуњење (Марко 14:21, 27; Лука 18:31-33; 22:37; упореди Лука 9:22; 24:44-46). Из овог испитивања ми морамо закључити да је Исус познавао Писмо које је надахнуо његов Отац, држао га се с вером, и имао је потпуно поверење у испуњење пророчанстава која су прорекла његове кушње, патње, смрт и ускрсење.

Исус, узор вере за опонашање

Исус је морао да се бори у борби вере све до краја како би сачувао лојалност свом Оцу и како би ’победио свет‘ (Јован 16:33). Без вере, немогуће је постићи такву победу (Јеврејима 11:6; 1. Јованова 5:4). Због те победничке вере, он је био пример својим верним следбеницима. Он је сигурно имао веру у правог Бога.

[Фуснота]

[Оквир на 15. страни]

Исус, „Усавршитељ“, усавршен

Јеврејима 2:10: „И доликоваше ономе за кога и по коме су све ствари, и који је многе синове хтео да води у славу —, да кроз трпљења уздигне до савршенства Кнеза спасења њихова.“

Јеврејима 2:17, 18: „Зато је требао у свему да буде направљен сличан браћи својој, да би био милосрдан и веран првосвештеник пред Богом, да би извршио службу очишћења греха народа. Јер будући сам био искушан у ономе у чему претрпи, може да помогне онима који се искушавају.“

Јеврејима 3:2: „Који је веран ономе који га постави, као што би и Мојсије у свему дому његову.“

Јеврејима 4:15: „Јер немамо првосвештеника који нам наше слабости не може опростити, него који је у свачему искушан као и ми, а без греха.“

Јеврејима 5:7-9: „Он је тај који је у дане пути своје вапајем силним и са сузама приносио молбе и молитве к ономе који га је могао избавити од смрти, и будући услишен ради своје побожности, научи се — и ако је Син Божји био — послушању, по ономе што поднесе, и пошто би уздигнут у савршенство, постаде свима који га послушаше зачетником вечнога спасења.“