Аврахам и Сара — и ти можеш имати веру попут њихове!

НАЗВАН је ’оцем свих који имају веру‘ (Римљанима 4:11). Та вера је красила и његову драгу супругу (Јеврејима 11:11). Реч је о богобојазном патријарху Аврахаму и његовој жени Сари. Зашто се за њих може рећи да су оставили изврстан пример вере? Који су били неки од испита с којима су се суочили? Шта можемо да научимо из њиховог животног искуства?

Аврахам је показао веру када му је Бог заповедио да напусти свој дом. Јехова је рекао: „Иди из земље своје и из рода свога и из дома оца свога у земљу коју ћу ти ја показати“ (Постање 12:1). Верни патријарх је послушао, што закључујемо на основу следећих речи: „Вером је Аврахам, кад је био позван, послушао отишавши на место одређено да га добије у наследство; отишао је, иако није знао куда иде“ (Јеврејима 11:8). Погледај шта је све било укључено у то.

Аврахам је живео у Уру, месту које се налазило на југу данашњег Ирака. Ур је био напредан град у Месопотамији који је трговао са земљама Персијског залива, а вероватно и са земљама смештеним у долини реке Инд. Сер Леонард Вули, који је предводио археолошка ископавања на подручју где се некада налазио Ур, указује да је у Аврахамово време већина кућа била саграђена од цигала, да су биле омалтерисане и окречене у бело. На пример, имућнији људи у том граду живели су у кућама на спрат с поплочаним двориштем. Приземље је било резервисано за слуге и госте. Око првог спрата куће налазио се дрвени балкон с ког се могло ући у просторије које су биле намењене члановима породице. С обзиром на то да су имале 10 до 20 просторија, те куће су биле „прилично простране и пружале су довољно простора за пристојан, удобан и, за стандард источњачког света, луксузан живот“, каже Вули. То су „у првом реду биле куће цивилизованих људи и удовољавале су потребама високоразвијеног градског живота“. Ако су Аврахам и Сара напустили такав дом да би живели у шаторима, онда су се заиста много жртвовали да би били послушни Јехови.

Аврахам је с породицом прво отишао у Харан, град који се налазио на северу Месопотамије, а затим се преселио у Ханан. То значи да су превалили око 1 600 километара, што је био прилично дуг пут за један брачни пар који је већ зашао у године! Када су кренули из Харана, Аврахам је имао 75 година, а Сара 65 (Постање 12:4).

Како се Сара могла осећати када јој је Аврахам саопштио да ће отићи из Ура? Можда јој није баш било свеједно при помисли да ће напустити удобан и сигуран дом, и преселити се у неку непознату, а можда и непријатељску земљу и прихватити нижи животни стандард. И поред свега тога, Сара је била подложна и на Аврахама је гледала као на свог ’господара‘ (1. Петрова 3:5, 6). Неки изучаваоци сматрају да је то био одраз Сариног „уобичајеног поштовања које је показивала и делима“, показатељ тога како је „у суштини размишљала и шта је осећала“. Сара је изнад свега имала поверење у Јехову. Њена подложност и вера представљају изврстан пример за хришћанске супруге.

Истина, од нас се не тражи да напустимо свој дом да бисмо показали своју послушност Богу, мада су неке пуновремене слуге учиниле баш то — отишли су из своје домовине да би проповедали добру вест у некој другој земљи. Без обзира на то где служимо Богу, он ће бринути о нашим потребама докле год духовне интересе стављамо на прво место у животу (Матеј 6:25-33).

Ни Сара ни Аврахам нису зажалили због одлуке коју су донели. Апостол Павле каже: „Да су се заиста стално сећали места из ког су изашли, имали би прилику да се врате.“ Али нису се вратили. Веровали су Јеховиним обећањима без имало сумње у то да он „награђује оне који га усрдно траже“. И ми морамо веровати Јеховиним обећањима ако желимо да му и надаље будемо одани целом душом (Јеврејима 11:6, 15, 16).

Духовно и материјално богатство

Када је Аврахам дошао у Ханан, Бог му је рекао: „Твоме породу [’семену‘, ДК] даћу ову земљу.“ Аврахам је због тога начинио олтар Јехови и призвао „име Јеховино“ (Постање 12:7, 8). Јехова је благословио Аврахама, тако да се он обогатио и његово домаћинство се увећало. Будући да је једном приликом сабрао 318 вештих људи, робова који су били рођени у његовој кући, процењује се да је „у његовом домаћинству сасвим сигурно живело више од хиљаду људи“. Из неког разлога људи су сматрали да је он „кнез Божји“ (Постање 13:2; 14:14; 23:6).

Аврахам је предводио у обожавању и поучавао је чланове свог домаћинства да се ’држе путева Јеховиних и да чине што је праведно и добро‘ (Постање 18:19). Данашње поглаваре хришћанских породица може охрабрити Аврахамов пример јер је он успешно поучавао своје домаћинство да се ослања на Јехову и поступа праведно. Зато није чудо што су се Агара, Сарина робиња из Египта, затим Аврахамов најстарији слуга и Аврахамов син Исак ослањали на Јехову Бога (Постање 16:5, 13; 24:10-14; 25:21).

Аврахам је био миротворац

Догађаји из Аврахамовог живота показују да је он био човек који је одражавао Божје особине. Уместо да дозволи да и даље траје свађа између његових пастира и пастира његовог братанца Лота, Аврахам је предложио да се раздвоје и дозволио је млађем Лоту да изабере земљу коју је желео. Аврахам је био миротворац (Постање 13:5-13).

Ако икада дођемо у ситуацију да треба да одлучимо да ли ћемо инсистирати на својим правима или ћемо направити уступак како бисмо очували мир, сетимо се да Јехова није дозволио да Аврахам буде лишен нечега због тога што је показао обзирност према Лоту. Баш супротно, Бог је након тог догађаја обећао да ће Аврахаму и његовом потомству дати сву земљу која је била у Аврахамовом видокругу (Постање 13:14-17). Исус је рекао: „Срећни су мирољубиви [дословно, миротворци], јер ће се звати ’Божји синови‘“ (Матеј 5:9).

Ко ће бити Аврахамов наследник?

Упркос обећањима о потомству, Сара није имала деце. Аврахам се због тога обратио Богу. Да ли ће његов слуга Елијезер наследити све што је Аврахам имао? Неће, јер је Јехова рекао: „Неће он бити твој наследник, него онај који ће изићи од тебе, тај ће ти бити наследник“ (Постање 15:1-4).

Међутим, њих двоје и даље нису имали деце, и Сара, која је имала већ 75 година, престала је да се нада. Зато је рекла Аврахаму: „Јехова ме је нероткињу направио; него иди ти к мојој робињи не бих ли од ње деце добила.“ Аврахам се потом оженио и Агаром и она је затруднела. Чим је Агара схватила да је трудна, почела је да презире Сару. Сара се огорчено жалила Аврахаму и понижавала је Агару, због чега је ова побегла (Постање 16:1-6).

Аврахам и Сара су урадили оно што су сматрали да је исправно, и њихов поступак је био у складу са обичајима који су владали у то време. Међутим, Јеховина намера није била да Аврахам на тај начин добије потомство. У средини у којој живимо можда се сматра да су извесни поступци под одређеним околностима сасвим на месту, али то не значи обавезно да и Јехова мисли тако. Његово гледиште о ситуацији у којој се налазимо може бити потпуно другачије. Зато треба да тражимо вођство од Бога, да га молимо да нам покаже како жели да поступимо (Псалам 25:4, 5; 143:8, 10).

’Јехови ништа није недостижно‘

Агара је родила Аврахаму сина коме су дали име Исмаел. Међутим, он није био то обећано Семе. Тог обећаног наследника требало је да роди Сара, иако је већ била стара (Постање 17:15, 16).

Када му је Бог сасвим јасно ставио до знања да ће тог сина родити Сара, „Аврахам паде на лице, насмеја се и рече у срцу своме: Да ли ће се човеку од сто година родити син? а Сара, којој је деведесет година, да ли ће она родити?“ (Постање 17:17). Сара је чула анђела како саопштава ту поруку и ’насмејала се у себи‘. Међутим, ’Јехови ништа није недостижно‘. Имамо разлога да верујемо да он може да уради све што пожели (Постање 18:12-14).

„Вером је и сама Сара добила моћ да зачне семе, иако је већ прошла старосну границу, јер је сматрала верним онога који је обећао“ (Јеврејима 11:11). Сара је касније родила Исака, чије име значи „смех“.

Безусловна вера у Божја обећања

Јехова је указао да је Исак тај дуго очекивани наследник (Постање 21:12). Зато се Аврахам сигурно запрепастио када му је Јехова рекао да треба да га жртвује. Па ипак, Аврахам је имао добре разлоге да безусловно верује Јехови. Зар он не би могао да подигне Исака из мртвих? (Јеврејима 11:17-19). Зар Бог није показао колико је моћан када је чудом обновио Аврахамову и Сарину репродуктивну моћ да би се Исак уопште и родио? Уверен да Бог може да испуни своја обећања, Аврахам је био спреман да га послуша. Ипак, био је спречен да заиста убије свог сина (Постање 22:1-14). Улога коју је Аврахам овде одиграо помаже нам да разумемо колико је Јехови Богу било тешко да ’да̂ свог јединорођеног Сина, да нико ко исказује веру у њега не буде уништен, него да има вечни живот‘ (Јован 3:16; Матеј 20:28).

Аврахаму је због вере у Бога било сасвим јасно да наследник Божјих обећања није требало да се ожени девојком из Ханана где се практиковало лажно обожавање. Како би један богобојазни родитељ могао да са одобравањем гледа на то да његово дете ступи у брак с неким ко не служи Јехови? Аврахам је зато потражио одговарајућу жену за Исака у Месопотамији која је била удаљена 800 километара. Бог је благословио то настојање тако што је показао да је он сам изабрао Ребеку да постане Исакова жена и Месијина преткиња. Заиста, Јехова је „благословио Аврахама у свему“ (Постање 24:1-67; Матеј 1:1, 2).

Благослови за све народе

Аврахам и Сара су пружили добар пример што се тиче истрајавања у кушњама и исказивања вере у Божја обећања. Испуњење тих обећања утиче на вечну будућност читавог човечанства, јер Јехова је загарантовао Аврахаму: „У твом ће се породу [’семену‘, ДК] благословити сви народи земље, јер си глас мој послушао“ (Постање 22:18).

Наравно, Аврахам и Сара су били несавршени баш као што смо и ми. Међутим, када су разумели шта је Божја воља, брзо су јој се повиновали, без обзира на жртве. Аврахам је зато запамћен као „Јеховин пријатељ“, а Сара као ’света жена која се уздала у Бога‘ (Јаков 2:23; 1. Петрова 3:5). Ако се трудимо да опонашамо Аврахамову и Сарину веру, и ми можемо имати непроцењиву предност да будемо блиски с Богом. И нама могу користити драгоцена обећања која је Јехова дао Аврахаму (Постање 17:7).

[Слика на 26. страни]

Пошто су Аврахам и Сара имали веру, Јехова их је благословио тиме што су добили сина у својим позним годинама

[Слика на 28. страни]

Аврахамов пример нам помаже да разумемо како се Јехова осећао када је дозволио да умре његов јединорођени Син