Апостолско наследство

Дефиниција: То је учење да дванаесторица апостола имају наследнике које је именовао Бог. Према римокатоличком учењу бискупи су наследници апостола, а за папу се тврди да је наследник апостола Петра. Сматра се да су бискупи у Риму одмах заузели положај и улогу коју је имао Петар, за кога се тврди да га је Христ поставио над читавом црквом. Није библијско учење.

Да ли је Петар „стена“ на којој је саграђена црква?

Мат. 16:18, ДК: „А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овоме камену [„стени“, Ча] сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати.“ (Запази да се у контексту [у 13. и 20. стиху] говори о Исусовом идентитету.)

На кога су апостоли Петар и Павле примењивали изразе „стена“ и „камен угаони“?

Дјела 4:8-11, ДК: „Тада Петар напунивши се Духа светога рече им: кнезови народни и старјешине... у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвијех, стоји овај пред вама здрав. Ово је камен који ви зидари одбацисте, а постаде глава од угла [„камен угаони“, Ча].“

1. Петр. 2:4-8, Ба: „Приступајте к њему [Господу Исусу Христу]... и ви сами као живо камење узидајте се, да би се подигао дом духовни... Јер у Писму стоји написано: ’Ево мећем у Сиону камен угаони, изабрани, скупоцени, и ко у њега верује неће збуњен бити.‘ За вас је, дакле, који верујете част, а за оне који не верују: ’Камен који зидари одбацише, постаде глава од угла, и камен спотицања и стена саблазни.‘“

Еф. 2:20, ДК: „Назидани [сте] на темељу апостола и пророка, гдје је камен од угла сам Исус Христос.“

Какво је било гледиште Августина (кога Католичка црква сматра свецем)?

„У том истом периоду мог свештенства написао сам и књигу против једног Донатовог писма... У једном одломку у тој књизи, о апостолу Петру рекао сам следеће: ’На њему као на стени саграђена је Црква.‘... Али знам да сам убрзо после тога, оно што је Господ рекао објаснио овако: Речи: ’Ти си Петар, и на овој стени саградићу моју Цркву‘ треба разумети тако да се гради на ономе за кога Петар каже: ’Ти си Христ, Син Бога живога‘, а Петар, назван по тој стени, представља особу Цркве која је саграђена на тој стени и која је добила ’кључеве небеског краљевства‘. Дакле, није му било речено: ’Ти си стена‘, већ: ’Ти си Петар‘. ’Стена је био Христ‘, а Симон, који га је признавао као што га признаје и цела Црква, био је назван Петар“ (The Fathers of the Church — Saint Augustine, the Retractations, Вашингтон, 1968, превела Мери Боган, 1. том, страна 90).

Да ли су други апостоли сматрали да Петар заузима посебан положај међу њима?

Лука 22:24-26, Ба: „Међу њима [апостолима] наста и препирање о томе који би се међу њима имао држати да је највећи. Исус им рече: Краљеви народни владају народима, а који њима управљају зову се преузвишена господа. Али ви немојте тако, него који је највећи међу вама, нека буде као и најмањи, а који је старешина, нека буде као слуга.“ (Да је Петар био „стена“, да ли би онда било потребе да се покрене питање ко је међу њима „највећи“?)

Пошто је поглавар скупштине Исус Христ жив, да ли су му потребни наследници?

Јевр. 7:23-25, Ба: „Много је било свештеника [у Израелу], јер им је смрт сметала да буду вечити. Али он [Исус Христ], зато што остаје за све векове, он има свештенство које се не може преносити. Зато он и може савршено да спасава оне који по њему к Богу приступају, кад је за увек жив, да може посредовати за њих.“

Римљ. 6:9: „Знамо да Христ, након што је устао из мртвих, више не умире.“

Еф. 5:23, ДК: „Христос [је] глава цркви.“

Какви су то ’кључеви‘ били поверени Петру?

Мат. 16:19, ДК: „Даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима.“

У Откривењу Исус говори о симболичном кључу који је употребио да би људима пружио неке могућности

Откр. 3:7, 8, ДК: „Тако говори свети истинити, који има кључ Давидов, који отвори и нико не затвори, који затвори и нико не отвори... Дадох пред тобом врата отворена, и нико их не може затворити.“

Петар је ’кључеве‘ који су му били поверени употребио да Јудејцима, Самарићанима и паганима пружи могућност да добију Божји дух и да уђу у небеско Краљевство

Дјела 2:14-39, ДК: „Петар стаде са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: људи Јудејци и ви сви који живите у Јерусалиму... Господом и Христом Бог [је] учинио овога Исуса кога ви распесте. А кад чуше, ражали им се у срцу, и рекоше Петру и осталијем апостолима: шта ћемо чинити, људи браћо? А Петар им рече: покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријеха; и примићете дар светога Духа; Јер је за вас обећање и за дјецу вашу, и за све даљне које ће год дозвати Господ Бог наш.“

Дјела 8:14-17, ДК: „А кад чуше апостоли који бијаху у Јерусалиму да Самарија прими ријеч Божију, послаше к њима Петра и Јована. Који сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа светога; Јер још ни на једнога не бјеше дошао, него бијаху само крштени у име Господа Исуса. Тада апостоли метнуше руке на њих, и они примише Духа светога.“ (Двадесети стих указује да је том приликом Петар преузео вођство.)

Дела 10:24-48: „Другог дана стигао је у Цезареју. Корнелије [необрезани паганин] их је очекивао... Тада је Петар проговорио... Док је Петар још говорио о томе, свети дух је сишао на све који су слушали те речи.“

Да ли је небо чекало на Петра да донесе одлуке и да затим следи његово вођство?

Дела 2:4, 14: „Сви су се испунили светим духом и почели да говоре разним језицима, како им је дух давао да говоре. Тада је [након што их је Христ, поглавар скупштине, подстакао светим духом] Петар с једанаесторицом устао и снажним гласом обратио се мноштву.“ (Види 33. стих.)

Дела 10:19, 20: „Док је Петар размишљао о визији, дух му је рекао: ’Траже те три човека. Устани, сиђи па пођи с њима [у дом паганина Корнелија] без оклевања, јер сам их ја послао.‘“

Упореди с Матејем 18:18, 19.

Да ли Петар одлучује о томе ко је достојан да уђе у Краљевство?

2. Тим. 4:1, ДК: „Пред... Исусом Христом, који ће судити живима и мртвима.“

2. Тим. 4:8, ДК: „Мени је приправљен вијенац правде, који ће ми дати Господ [Исус Христ] у дан онај, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују његову доласку.“

Да ли је Петар био у Риму?

Ни у једном од стихова у Библији у којима се спомиње Рим не каже се да је Петар био тамо. Према 1. Петровој 5:13, он је био у Вавилону и у околини тог древног града. Да ли је то неко тајно указивање на Рим? Петров боравак у Вавилону у складу је с његовим задатком да проповеда Јудејцима (на шта се указује у Галатима 2:9), будући да је у Вавилону постојала велика јеврејска заједница. Говорећи о настанку Вавилонског Талмуда, Encyclopaedia Judaica говори о ’великим академијама [јудаизма] у Вавилону‘ током наше ере (Јерусалим, 1971, 15. том, стубац 755).

Да ли се може пратити непрекидна линија наследника од Петра до данашњих папа?

Док је био професор теологије на универзитету Нотр-Дам, језуит Џон Макензи је написао: „Не постоје историјски докази који би потврдили целокупан низ наслеђивања црквене власти“ (The Roman Catholic Church, Њујорк, 1969, страна 4).

„Због недостатка докумената много тога је нејасно што се тиче раног развоја епископата...“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 1. том, страна 696).

То што неки тврде да их је Бог поставио на неки положај нема никаквог значаја уколико нису послушни Богу и Христу

Мат. 7:21-23 ДК: „Неће сваки који ми говори: Господе! Господе! ући у царство небеско; но који чини по вољи оца мојега који је на небесима. Многи ће рећи мени у онај дан: Господе! Господе! нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојијем именом ђаволе изгонили, и твојијем именом чудеса многа творили? И тада ћу им ја казати: никад вас нијесам знао; идите од мене који чините безакоње.“

Види и Јеремију 7:9-15.

Да ли они који тврде да су наследници апостола следе учења и начин поступања Исуса Христа и његових апостола?

Један речник каже следеће: „Римокатоличка црква је апостолска црква јер се њена учења заснивају на вери која је откривена апостолима, коју она чува и објашњава, при чему нити јој шта додаје, нити јој шта одузима“ (Catholic Dictionary, Лондон, 1957, В. Е. Адис и Т. Арнолд, страна 176). Да ли чињенице то потврђују?

Идентитет Бога

„Тројство је израз којим се означава централна наука хришћанске религије“ (The Catholic Encyclopedia, 1912, 15. том, страна 47).

„У Новом завету се не појављује ни реч Тројство, ни јасно учење о томе... Та наука се постепено развијала током неколико векова, прошавши кроз многе полемике“ (The New Encyclopædia Britannica, 1976, Micropædia, 10. том, страна 126).

„Тумачи и библијски теолози, укључујући и све већи број римокатолика, признају да се о Тројству у Новом завету не може говорити без озбиљне уздржаности. Слично мишљење изражавају неки историчари који се баве изучавањем тог веровања и систематски теолози, који кажу да када неко говори о изричито дефинисаној доктрини о Тројству онда не говори о раздобљу првих хришћана већ о последњој четвртини четвртог века“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 15. том, страна 295).

Целибат свештенства

Папа Павле VI је у својој енциклици Sacerdotalis Caelibatus (Свештенички целибат, 1967) потврдио да се од свештенства захтева целибат, али је признао да се у „Новом завету у ком су сачувана учења Христа и апостола... не каже да се од светих слугу изричито захтева целибат. Сам Исус није сматрао да је то предуслов када је бирао Дванаесторицу, нити су апостоли то сматрали предусловом за оне који су предводили у првим хришћанским заједницама“ (The Papal Encyclicals 1958-1981, Falls Church, 1981, страна 204).

1. Кор. 9:5, ДК: „Еда ли немамо власти сестру жену водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?“ („Кифа“ је арамејско име које је Петар добио; види Јована 1:42. Види и Марка 1:29-31 где се говори о Симоновој, то јест Петровој ташти.)

1. Тим. 3:2, Ба: „Епископ треба да је беспрекоран, једне жене муж.“

Пре хришћанске ере, у Будизму се од свештеника и монаха захтевало да буду неожењени (History of Sacerdotal Celibacy in the Christian Church, Лондон, 1932, четврто издање, ревидирано, Хенри Ли, страна 6). Чак и пре тога, од виших редова вавилонског свештенства захтевао се целибат, према ономе што стоји у књизи The Two Babylons, А. Хислоп (Њујорк, 1943, страна 219).

1. Тим. 4:1-3, ДК: „Дух разговијетно говори да ће у пошљедња времена одступити неки од вјере слушајући лажне духове и науке ђаволске... који забрањују женити се.“

Одвојеност од света

Када се 1965. године обратио Уједињеним нацијама, папа Павле VI је рекао: „Народи света окрећу се Уједињеним нацијама као последњој нади слоге и мира. Бићемо слободни да заједно са свима њима дамо свој допринос части и нади“ (The Pope’s Visit, Њујорк, 1965, специјални извештај Time-Life, страна 26).

Јов. 15:19, Ба: „[Исус Христ је рекао:] Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио, а како нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато свет мрзи на вас.“

Јак. 4:4, Ба: „Не знате ли да је пријатељство овога света непријатељство Богу?“

Прибегавање оружју

Католички историчар Е. И. Воткин написао је следеће: „Колико год да је тешко признати, не можемо у интересу лажног уздизања или непоштене оданости порицати или игнорисати историјску чињеницу да су бискупи доследно подупирали све ратове које су водиле владе њихових земаља. У ствари, није ми познат ни један једини случај у коме је свештеничка хијерархија осудила неки рат као неправедан... Каква год да је званична теорија, у пракси су се католички бискупи у доба рата водили начелом да је њихова земља увек у праву“ (Morals and Missiles, Лондон 1959, уредник Чарлс Томпсон, стране 57 и 58).

Мат. 26:52, Ба: „Тада му Исус рече: врати мач свој на место његово, јер сви који се за мач маше, од мача ће погинути.“

1. Јов. 3:10-12 Ба: „По томе се познају деца Божја и деца ђавоља: ко год не ради по правди није од Бога... Треба да љубимо један другога, и да не будемо као Кајин, који беше од лукавога, и који уби брата свога.“

У светлу свега овога што је изнето, да ли они који тврде да су наследници апостола следе учења и начин поступања Исуса Христа и његових апостола?