за децу. ”То су правне измишљотине“, каже књига. ”Компетентне одрасле особе имају право да одбију третман.“

Неки од оних који инсистирају на трансфузији крви занемарују чињеницу да Сведоци не одбијају све терапије. Они одбацују само једну терапију, за коју чак стручњаци кажу да је крцата опасностима. Обично се медицински проблем може решити на разне начине. Један начин има ове ризике, један оне. Може ли суд или лекар патерналистички знати који је ризик ”за твоју највећу корист“? То ти мораш просудити. Јеховини сведоци одлучно не желе да ико други одлучује за њих; то је њихова лична одговорност пред Богом.

Ако те суд присили на одвратан третман, како то може утицати на твоју савест и на важан елемент твоје воље за животом? Др. Конрад Дребингер пише: ”Био би то сигурно заведен облик медицинске амбиције који би водио до присиљавања пацијента да прихвати предложену терапију, запостављајући његову савест, лечећи га физички, а психи задајући смртоносан ударац“ (Der Praktische Arzt, јули 1978).

БРИГА ПУНА ЉУБАВИ ЗА ДЕЦУ

Судске одлуке обзиром на крв углавном укључују децу. Кад су родитељи пуни љубави с поштовањем затражили да се употреби бескрвни поступак, поједино медицинско особље је тражило судску подршку за давање крви. Хришћани се слажу са законима или судским поступцима који спречавају злоупотребу деце и њихово занемаривање. Можда си читао о случајевима кад један родитељ грубо поступа с дететом или одбија сваку медицинску негу. Како трагично! Јасно је да се у таквим случајевима држава може и треба умешати и заштитити занемарено дете. Ипак, није тешко видети колико је то различито од онога кад брижни родитељ захтева високо-квалитетну бескрвну медицинску терапију.

Те судске пресуде се обично усредсређују на децу која су у болници. Како су тамо доспела и зашто? Готово увек забринути родитељи доведу тамо своју децу да би добила квалитетну негу. Као што је Исус био заинтересован за децу и хришћански родитељи брину о својој деци. Библија говори о ’мајци која с љубављу негује своју децу‘ (1. Солуњанима 2:7, Ст; Матеј 19:13-15).

Наравно, сви родитељи доносе одлуке које утичу на сигурност и живот њихове деце: Хоће ли породица употребљавати плин или уље за загреавање просторија? Хоће ли повести дете на далек пут? Да ли сме да плива? Такве ствари укључују ризике, па и оне о животу и смрти. Међутим, друштво признаје родитељско право одлуке, па је родитељима дано право да доносе коначне долуке у готово свим одлукама које се односе на њихову децу.

Врховни суд САД је 1979. јасно изјавио: ”Концепт закона о породици почива на претпоставци да родитељи поседују оно што детету недостаје у зрелости, искуству и способности расуђивања, што је потребно за доношење тешких животних одлука (...) Ако родитељска одлука [у вези неке медицинске ствари] укључује ризик, не може се једноставно због тога способност доношења те одлуке аутоматски пребацити са родитеља на неку установу или државног службеника“ (Parham v. J. R.).

Те исте године је њујоршки Апелациони суд изгласао: ”Најзначајнији чинилац у одређивању да ли детету недостаје адекватна медицинска нега (...) је тај да ли су се родитељи уверили у прихватљивост методе медицинског третмана за своје дете у светлу свих осталих околности. Истрага се не може темељити на томе јесу ли родитељи ’исправно‘ или ’погрешно‘ одлучили, јер садашње стање медицинске праксе, упркос њеним великим напрецима, врло ретко допушта такве коначне закључке. Исто тако, ни суд не може присвојити улогу замене за родитеља“ (In re Hofbauer).

Присети се примера родитеља који бирају између хируршког захвата и антибиотика. Свака терапија има своје ризике. Родитељи пуни љубави одговорни су да одвагну ризике, користи и друге чиниоце и тада одабрати. С тим у вези, др. Јон Самуелс (Anesthesiology News, октобар 1989) предложио је ревизију чланка Guides to the Judge in Medical Orders Affecting Children, који је заузео овакав став: ”Медицинско спознање није довољно напредовало да омогући лекару с разумном сигурношћу предвидети да ли ће његов пацијент живети или умрети (...) Ако постоји избор процедура — ако, например, лекар препоручује процедуру која има 80% шансе да успе, али је родитељи не одобравају, међутим родитељи немају примедбу на процедуру која има само 40% шансе да успе — лекар мора следити медицински ризичнији пут, али пут на који родитељи немају приговора.“

Обзиром на многе смртоносне опасности медицинске употребе крви које су до сада откривене и будући да постоје делотворни алтернативни начини поступања, зар избегавање крви не носи мањи ризик?

Наравно, хришћани оцењују многе чиниоце ако је њиховом детету потребан хируршки захват. Свака операција, са или без крви, има ризике. Који хирург даје гаранције? Родитељи могу знати да су вешти лекари имали леп успех с бескрвном хирургијом на деци Сведока. Зато, ако лекар или болничко особље има другачије склоности, радије него да проузрокује стресну и дуготрајну правну битку, зар није разумно и доследно да се сарађује с родитељима пуним љубави? Или родитељи могу пренети своје дете у другу болницу где је особље искусније у решавању таквих случајева и жели то учинити. Уствари, бескрвни поступак ће вероватније бити квалитетна нега, јер ће помоћи породици ’да досегне легитимне медицинске и немедицинске циљеве‘, као што смо раније навели.

Крв која заиста спашава животе

Претходне информације разјашњавају неколико тачака. Иако многи сматрају трансфузију крви спасоносном, она је препуна ризика. Сваке године хиљаде људи умиру од последица трансфузија; још их се више разболи и суочи с дуготрајним последицама. Зато и са телесног гледишта, мудро је следити библијску заповест да се ’уздржавамо крви‘ (Дела апостолска 15:28, 29).

Болесници су заштићени од многих опасности ако прихвате бескрвне медицинске поступке. Вешти лекари који су прихватили изазов да то примене на Јеховиним