Божје име и „Нови завет“
БОЖЈЕ име има у Хебрејским списима или „Старом завету“ једно неоспорно место. Иако су Јевреји на крају престали да га изговарају, њихово религиозно веровање спречило их је да га уклоне када су израђивали копије старих библијских манускрипта. Зато Хебрејски списи садрже Божје име далеко чешће него било које друго име.
Са Хришћанско-грчким списима или „Новим заветом“ ситуација је другачија. Манускрипти књиге Откривења (последње књиге Библије) имају Божје име у скраћеном облику „Јах“ (у речи Алелуја). Али, без обзира на то, ни један стари грчки манускрипт који до данас поседујемо, од књиге Матеја па до Откривења, не садржи Божје име у целини. Да ли то значи да име ту не би требало да се налази? То би било изненађујуће обзиром на чињеницу да су Исусови следбеници признавали важност Божјег имена, а он их је поучавао како да се моле и свете његово име. Али, шта се догодило?
Да бисмо то разумели, сетимо се да рукописи Хришћанско-грчких списа које ми данас поседујемо нису оригинални. Стварне књиге написане од Матеја, Луке и других библијских писаца, добро су послужиле, али ускоро се материјал на ком су биле написане истрошио. Зато су исписиване копије и када су се истрошиле, направљене су нове. То је оно што бисмо требали да очекујемо да се догађало, пошто су се копије обично правиле за употребу, а не за чување.
Данас постоје хиљаде копија Хришћанско-грчких списа, Али већина од њих је сачињена у току или након четвртог века наше ере. То намеће следећу могућност: Да ли се с текстом Хришћанско-грчких списа нешто десило пре четвртог века, што је довело до испуштања Божјег имена? Чињенице указују да је било нешто тако.
Име је било у њима
Можемо бити сигурни да је апостол Матеј укључио Божје име у своје еванђеље. А зашто? Зато што га је првобитно написао на хебрејском језику. У четвртом веку, Јероним, који је преводио латинску Вулгату, извештава: „Матеј, који се зове и Леви, а који је од порезника постао апостол, први је саставио еванђеље Христово у Јудеји на хебрејском језику... Ко га је касније превео на грчки није сасвим утврђено. Најзад, на хебрејском је сачувано све до данашњег дана у библиотеци Цезареје.“
Пошто је Матеј писао на хебрејском, било би несхватљиво да није употребио Божје име, а нарочито када је цитирао делове „Старог завета“ који су садржавали име. Међутим, остали писци другог дела Библије, писали су сада због проширеног круга читалаца, на међународном језику тога времена, грчком. Зато код цитирања нису више користили оригиналне хебрејске списе него Септуагинту, дакле грчки превод. Коначно је и Матејево еванђеље преведено на грчки. Да ли се Божје име појављивало у тим грчким списима?
Дакле, неки веома стари фрагменти Септуагинте, који су стварно постојали у Исусово време и очували су се до наших дана, а што је вредно запазити, садрже Божје име. У The New International Dictionary of New Testament Theology (Нови међународни речник теологије Новог завета, Том 2, 512. стр.) стоји: „Недавна открића у вези текста (Писма) одбацила су сумњу у идеју да су састављачи LXX (Септуагинте) преводили тетраграматон ЈХВХ са кириос. Најстарији LXX MSS (фрагменти) који су нам сада на располагању, садрже тетраграматон исписан Хеб(рејским) словима у Г(рчком) тексту. Тај обичај задржан је и код каснијих јеврејских преводилаца С(тарог) З(авета) у првим вековима А.Д. (наше ере).“ Због тога, без обзира да ли су Исус и његови ученици читали списе на хебрејском или грчком језику, сусретали су се с божанским именом у њима.
Тако, професор Џорџ Хауард са универзитета у Џорџији, САД, коментарише: „Док је Септуагинта, коју су новозаветне цркве користиле и цитирале из ње, садржавала хебрејски облик божанског имена, писци новог завета су без сваке сумње укључивали тетраграматон у својим цитатима“ (Biblical Archaeology Review, [Ревија библијске археологије] од марта 1978. године на 14. стр.). Које овлашћење су имали да учине другачије?
Божје име се у грчким преводима „Старог завета“ задржавало далеко дуже време. У првој половини другог века наше ере, јеврејски прозелит Акила сачинио је нови превод Хебрејских списа на грчки језик, а у њему је Божје име представио тетраграматоном старохебрејским словима. У трећем веку Ориген је написао: „А и у много тачнијим манускриптима ИМЕ се појављује хебрејским словима, али не у савременим (словима), него у најстаријим.“
Чак у четвртом веку, Јероним пише у свом уводу књига Самуела и Краљевима: „И ми наилазимо на име Божје, тетраграматон (יהוה), у неким грчким књижицама све до данашњег дана исписаног старим словима.“
Одстрањење имена
Од тог времена је попримио свој облик отпад, који је прорекао Исус, и име, иако се појављивало у манускриптима, употребљавало се све мање и мање (Матеј 13:24-30; Дела 20:29, 30). На крају, многи преписивачи га више нису препознавали и Јероним извештава да су га у његовом времену „неки неуки уобичавали због сличности слова, кад су наишли на (тетраграматон) у грчким књигама да читају ΠΙΠΙ.“
У каснијим копијама Септуагинте, Божје име се одстранило и заменило речима као „Бог“ (Теос) и „Господ“ (Кириос). Знамо да се то догодило јер поседујемо раније фрагменте Септуагинте где се Божје име појављивало, а касније копије истих делова Септуагинте више га не садрже.
Иста ствар десила се и у „Новом завету“ или Хришћанско-грчким списима. Професор Џорџ Хауард је изјавио: „Када је хебрејски облик божанског имена избачен, а у корист грчких замена у Септуагинти, такође је одстрањен из новозаветних цитата Септуагинте... Пре много времена божанско име изгубило се у незнабожачким црквама изузев утолико што се њиме служило у скраћеним заменама или се памтило што су на њега случајно подсећали научници.“
Зато, док су Јевреји одбијали да изговарају Божје име, отпалим хришћанским црквама је пошло за руком да га потпуно избаце из манускрипта на грчком језику из оба дела Библије, као и из других језичких верзија.
Потреба за увођењем имена
На крају, као што смо видели и раније, име је враћено у многе преводе Хебрејских списа. Али, шта је било са Грчким списима? Дакле, библијски преводиоци и истраживачи Библије схватили су да је неке делове Хришћанско-грчких списа веома тешко разумети без употребе Божјег имена. Поновно увођење имена је много допринело повећању јасноће и разумевања тог дела надахнуте Библије.
На пример, размотри Павлове речи упућене Римљанима у преводу Др Лујо Бакотић: „Јер који год призове име Господње спасиће се“ (Римљанима 10:13). А чије име треба да призивамо да бисмо се спасли? Пошто се Исуса често зове „Господ“ — а у једном цитату чак стоји: „Веруј у Господа Исуса Христа и бићеш спасен“ — да ли треба из тога закључити да Павле овде говори о Исусу? (Дела 16:31).
Не, не треба. Белешка на маргини из Римљанима 10:13 упућује на Јоела 2:32 у Хебрејским списима. Ако прочиташ, видећеш да је Павле заиста цитирао речи Јоела у своме писму Римљанима; а оно што је Јоел рекао у оригиналном хебрејском гласи: „Сви што призивају име Јахвино спашени ће бити“ (Јоел 3:5, Ст). Дакле, Павле је овде мислио да треба да призивамо име Јеховино. Зато док верујемо у Исуса, наше спасење је уско повезано с правилним цењењем Божјег имена.
Овај пример показује како је одстрањење Божјег имена из Грчких списа допринело да се створи заблуда око имена Исус и Јехова у мислима многих људи. Без сумње ово је добрим делом допринело и развоју науке о Тројству.
Да ли би требало име да се поново уведе?
Да ли преводилац има било какво право да поново уведе име обзиром на чињеницу да га постојећи рукописи не садрже? Да, он има право. У већини лексикона признаје се да се израз „Господ“ у Библији често односи на име Јехова. На пример, у Робинсоновом A Greek and English Lexicon of the New Testament (Грчки и енглески лексикон Новог Завета, штампан 1859. године) под грчком речју Кириос („Господ“) стоји да он значи „Бог је свевишњи Господ и суверен свемира, а обично у Септ(уагинти) стоји на хеб(рејском) יהוה Јехова“. Због тога, на оним местима где писци Хришћанских грчких списа цитирају раније Хебрејске списе, преводилац има право да реч Кириос преведе са „Јехова“ где год се божанско име појављује у хебрејском оригиналу.
Многи преводиоци управо су то и учинили. Започевши од 14. века на овамо, начињени су бројни преводи Хришћанско-грчких списа на хебрејски језик. Шта су преводиоци чинили када су наишли на стихове „Старог завета“ који су садржавали Божје име? Веома често су се осетили присиљени да поново уведу Божје име у текст. Многи преводи Хришћанско-грчких списа на хебрејски делимично или у потпуности садрже Божје име.
У преводима на савремене језике, а нарочито на оне које употребљавају мисионари, следи се тај пример. Тако многи преводи Грчких списа на афричким, азијским, америчким и језицима пацифичких острва слободно користе Јеховино име, тако да читаоци јасно уоче разлику између правог Бога и лажних богова. Име се такође појављује и у преводима на европским језицима.
Један од превода који храбро уводи Божје име, и то с поузданом стручношћу, је New World Tranlation of the Christian Greek Scriptures (Нови Свет превод Хришћанско-грчких списа). У том преводу, који тренутно стоји на располагању у 13 савремених језика, уведено је Божје име свуда где се у Грчким списима цитира део из Хебрејских списа, а који га садрже. Свеукупно, оно се на тако оправданом темељу појављује 237 пута у том преводу Грчких списа.
Противљење употреби имена
Упркос настојањима многих преводилаца да уведу Божје име у Библију, одувек је постојао религиозни притисак да се оно избаци. Јевреји, док су га остављали у својим Библијама одбијали су да га изговарају. Отпали хришћани другог и трећег века уклонили су га када су правили копије грчких рукописа Библије и изостављали су га у осталим преводима. И преводиоци савременог доба изостављају га, иако се њихови преводи темеље на оригиналном хебрејском, у ком се име појављује скоро 7 000 пута (6 973 пута јавља се у преводу New World Translation of the Holy Scriptures хебрејског текста, издање из 1984. године).
Како Јехова гледа на оне који изостављају његово име из Библије? Када би ти био аутор књиге, како би се осећао према ономе ко би отишао тако далеко да из ње испусти твоје име? Преводиоци који не одобравају употребу имена због проблема са изговором или због јеврејске традиције, могу се упоредити с онима за које је Исус рекао: „Процеђујете комарца а камилу прогутате!“ (Матеј 23:24). Спотичу се о мање проблеме а на крају стварају велике — изостављају име највеће особе свемира из књиге коју је он надахнуо.
Псалмиста је написао: „Докле ће се, Боже ругати насилник, докле ли ће противник пркосити имену твом једнако?“ (Псалам 74:10).
[Оквир на 25. страни]
Да ли израз „ГОСПОД“ — одговара као замена имену „Јехова“?
Одстрањење Божјег специфичног личног имена из Библије и замењивање титулама као што су „Господ“ и „Бог“ учинило је текст непоузданим и недоследним у много погледа. На пример, поједине комбинације могу да буду без значења. У уводу The Jerusalem Bible стоји: „Рећи, ’Господ је Бог‘ сасвим сигурно је таутолошки (непотребно, или бесмислено понављање), док рећи ’Јахве је Бог‘, то није.“
Такве замене могу такође да доведу до неспретних фраза. Тако у Псалму 8:9 (Даничић-Караџић) читамо: „Господ, Господ наш! Како је величанствено име твоје по свој земљи.“ Какво ли је само побољшање у тексту када се уведе име Јехова! Тако у преводу издавачке куће Стварност стоји: „Јахве, Господе наш, дивно је име твоје по свој земљи!“
Одстрањење имена доводи и до нејасноћа. У Псалму 110:1 стоји: „Рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“ (Даничић-Караџић). Ко коме говори? Колико ли је бољи превод: „Ријеч Јахвина Господину мојему: ,Сједи ми здесна док не положим душмане за подножје твојим ногама‘!“ (Стварност).
Осим тога, замена имена „Јехова“ са „Господ“ уклања нешто од кључног значаја из Библије: наиме, лично Божје име. У The Illustrated Bible Dictionary, свеска 1, 572. стр. стоји: „Строго узевши, Јахве је једино ’име‘ за Бога.“
У The Imperial Bible-Dictionary (свеска 1, 856. стр.) описује се разлика између „Бог“ (Елохим) и „Јехова“: „(Јехова) је свуда властито име, означава лично Бога и то само њега: супротно томе, израз Елохим садржи више карактер заједничке именице, и вероватно обично означава, али не обавезно а ни једнобразно, Свевишњега.“
Ј. А. Мотајер, ректор Тринити Колеџа у Енглеској додаје: „Много се губи у библијском читању ако пропустимо обратити пажњу на то да су речи (Господ или Бог) замене за лично и присно име Бога. Говорећи људима своје име, Бог је имао намеру да им открије свој најскровитији део личности“ (Eerdmans’ Handbook to the Bible, од 1975, стр. 157).
Не, нико не може изразити специфично и право име само неком титулом. Она никада у потпуности не може да означи пуно и богато значење оригиналног Божјег имена.
[Оквир⁄Слике на 26. страни]
Овај фрагменат Септуагинте (десно) датира из првог века наше ере, а садржи Захарију 8:19-21 и 8:23—9:4 у музеју Израел у Јерусалиму. Садржи Божје име четири пута, од чега је на три места означено овде. У Александринском рукопису (лево), копији Септуагинте начињеној 400 година касније, Божје име је у истим цитатима замењено са KY и КС, скраћеним обликом грчке речи Кириос („Господ“).
[Оквир на 27. страни]
Џон Б. Дејвис, мисионар у Кини у 19. веку, објаснио је зашто верује да Божје име треба да буде у Библији: „Ако Свети дух каже Јехова на било ком месту у хебрејском језику, зашто преводилац не каже Јехова на енглеском или кинеском? Какво право има да каже, на овом месту употребићу име Јехова а на другом ћу га заменити?... Ако било ко каже да постоје случајеви у којима је употреба имена Јехова неисправна, нека искаже разлог зашто; onus probandi (терет доказа) лежи на њему. То ће му пасти тешко, јер мора да одговори на ово једноставно питање — ако је на било ком месту неисправно употребити име Јехова у преводу, зашто га је онда надахнути писац користио у оригиналу?“ (The Chinese Recorder and Missionary Journal, Том VII, Шангај, 1876).
[Слика на 23. страни]
The New World Translation of the Christian Greek Scriptures исправно употребљава Божје име 237 пута
[Слике на 24. страни]
Божје име на цркви у Минорци, Шпанија
на статуи близу Париза, Француска
и на цркви Сан Лоренцо, Парма, Италија