Jov

4 Tada Elifas+ Temanac reče:

 2 „Ako neko pokuša da ti kaže neku reč, da li će ti to biti zamorno?

Ali ko može zadržati reči?

 3 Eto, ti si učio mnoge,+

I ruke slabe jačao si.+

 4 Kad bi neko posrnuo, reči bi ga tvoje podigle,+

I kolena klecava ti bi učvrstio.+

 5 Ali sad je tebe to snašlo, i ti si klonuo,

Tebe se to dotaklo, i smeo si se.

 6 Zar nije tvoja bogobojaznost razlog tvog pouzdanja?

Zar tvoja nada ne leži u besprekornosti+ tvojih puteva?

 7 Seti se, molim te: Da li je ikada nevin poginuo?

Gde su to izginuli čestiti?+

 8 Koliko sam video, oni koji zlo smišljaju

I koji nevolju seju, sami će to i požnjeti.+

 9 Od daha Božjeg ginu,

Od provale* gneva njegovog nestaje ih.

10 Rika se lavlja čuje i glas mladog lava,

Ali se lome zubi mladim lavovima.

11 Lav umire kad nema plena,

I razilaze se lavići.

12 A meni je reč potajno došla,

I uho je moje čulo šapat njen,+

13 U mislima teskobnim u vizijama noćnim,

Kada dubok san pada na ljude.

14 Strah i drhtanje obuzeli su me,

Sve kosti moje strahom su se ispunile.

15 I neki duh je prošao preko lica moga,

Nakostrešile su se dlake na telu mome.

16 Stao je,

Ali nisam prepoznao lice njegovo.

Neki lik je bio pred očima mojim.

Bila je tišina, i tada sam čuo glas:

17 ’Može li smrtni čovek biti pravedniji od Boga?

Može li čovek biti čistiji od svog Tvorca?‘

18 Gle, slugama svojim on ne veruje,

I glasnike* svoje za greh optužuje,

19 A kako li tek gleda na one koji žive u kućama od gline,

Kojima je temelj u prahu!+

Oni se mogu zdrobiti brže od moljca.

20 Od jutra do večeri pretvore se u prah,

I niko ne uzima k srcu što ih zauvek nestaje.

21 Zar nije izvučeno uže njihovog šatora?

Umiru jer mudrosti nemaju.