10 „Zgadio mi se život.+
Daću oduška svom jadu.
Govoriću s gorčinom u duši!
2 Reći ću Bogu: ’Nemoj me proglasiti krivim.
Reci mi zašto se raspravljaš sa mnom.
3 Imaš li koristi od toga što me mučiš,
što prezireš delo svojih ruku,+
a blagonaklono gledaš na namere zlih?
4 Gledaš li ti ljudskim očima?
Vidiš li ti kao što smrtni čovek vidi?
5 Da li su tvoji dani kao dani smrtnika
i tvoje godine kao čovečje godine,+
6 pa istražuješ moj prestup
i tragaš za mojim grehom?+
7 Znaš da nisam kriv+
i da me niko ne može izbaviti iz tvoje ruke.+
8 Tvoje ruke su me oblikovale i načinile,+
a sada hoćeš sasvim da me uništiš.
9 Seti se, molim te, da si me od gline napravio,+
a sada me vraćaš u prah.+
10 Zar me nisi izlio kao mleko
i usirio kao sir?
11 Odenuo si me u kožu i meso,
protkao si me kostima i tetivama.+
12 Podario si mi život i pokazao mi vernu ljubav.
Brižno si čuvao moj duh.+
13 Ali u tajnosti si nameravao da mi naneseš nevolju,
znam da je to od tebe došlo.
14 Ako bih zgrešio, ti bi me video,+
i ne bi me oslobodio mog prestupa.
15 Ako sam kriv, teško meni!
Čak i ako sam nedužan, ne mogu podići glavu,+
jer sam veoma osramoćen i napaćen.+
16 Ako podignem glavu, ti me goniš kao lav+
i opet na meni pokazuješ svoju moć.
17 Nove svedoke dovodiš protiv mene
i još više se gneviš na mene,
pa me snalazi nevolja za nevoljom.
18 Zašto si me izveo iz majčine utrobe?+
Da sam bar umro pre nego što me je iko video!
19 Bilo bi kao da nikad nisam ni postojao,
iz majčine utrobe bi me odneli u grob.‘
20 Zar mi nije preostalo malo dana?+ Neka me on pusti na miru.
Neka skine pogled s mene, da malo odahnem+
21 pre nego što odem tamo odakle se neću vratiti,+
u zemlju duboke tame,+
22 u zemlju najgušće tame,
zemlju mrklog mraka i nereda,
gde je i svetlost kao tama.“