Jov
3 Zatim je Jov progovorio i počeo da proklinje dan kad se rodio.+ 2 On je rekao:
4 Da se bar u tamu pretvorio taj dan!
Da ga je Bog na nebu zaboravio
i da ga svetlost nije obasjala!
5 Da ga je bar progutala gusta tama*,
da su se crni oblaci nadvili nad njim
i da ga je prekrio zastrašujući mrak!
6 Da je bar mrkli mrak obavio tu noć,+
da se nije radovala među danima u godini
i da se nije ubrojala ni u jedan mesec!
7 Da je bar ta noć bila besplodna,
da se u njoj nije čulo radosno klicanje!
9 Da su bar te noći zvezde potamnele pre svanuća,
da je ta noć uzalud čekala svetlost dana
i da nije ugledala zrake zore,
11 Zašto nisam umro čim sam se rodio?
Zašto nisam izdahnuo kad sam izašao iz majčine utrobe?+
12 Zašto me je majka uzela u krilo
i dojila na svojim grudima?
13 Ja bih sada ležao i bio bih miran,+
spavao bih i počivao+
14 s kraljevima i njihovim savetnicima,
koji su sebi sagradili zdanja koja su sada u ruševinama,
15 ili s knezovima koji su imali zlata,
čije su kuće bile pune srebra.
16 Zašto moja majka nije pobacila dok me je nosila u utrobi,
zašto nisam bio poput dece koja nikad nisu ugledala svetlost?
18 Tamo su svi zatvorenici u miru,
ne čuju glas onoga koji ih tera na rad.
21 Zašto smrt ne dolazi onima koji za njom čeznu,+
koji tragaju za njom više nego za skrivenim blagom,
22 onima koji bi se silno radovali,
koji bi bili srećni kad bi grob pronašli?
25 Ono čega sam se plašio snašlo me je,
ono čega sam se bojao zadesilo me je.
26 Ni dosad nisam imao mira, spokoja, ni predaha,
a nevolje i dalje pristižu.“