Objavitelji Kraljevstva izveštavaju
Jehova nagrađuje verne mlade
VERNI mladi veoma su dragoceni u Jehovinim očima. Sledeće iskustvo vernog mladića trebalo bi ohrabriti druge mlade da sačuvaju svoju besprekornost dok služe Jehovi.
U Argentini su 11-godišnji dečak i njegov mlađi brat sa svojom bakom proučavali knjigu Istina koja vodi do večnog života. Odmah nakon toga, roditelji tih dečaka pokazali su protivljenje i zabranili su im da idu na sastanke u Kraljevsku dvoranu. Da bi prisustvovali sastancima, dečaci su neko vreme bežali kroz prozor kupatila, skočivši u unutrašnje dvorište i onda otišli preko zida na susedovo unutrašnje dvorište i u Kraljevsku dvoranu. Onda je neko rekao njihovoj majci da posećuju sastanke Jehovinih svedoka. Majka je zapretila da će ih tući i mlađi dečak se uplašio, te je prestao da proučava. Ali stariji je istrajao. Tokom pet godina uspeo je da prisustvuje sastancima bez znanja roditelja.
Kada je imao 16 godina, želeo je da pohađa tečaj u srednjoj školi koji nije bio organizovan u njegovom gradu. Ako bi bio daleko od kuće imao bi više slobode da sledi istinu. Roditelji su se složili da ga puste i tri meseca sve je išlo dobro. Onda je direktor škole obavestio roditelje da njihov sin neće da pozdravi zastavu ili da peva nacionalnu himnu. Pred prisutnima: direktorom, svojim roditeljima, sekretarom, pravnikom i desetoricom profesora, mladić je mogao dati odlično svedočanstvo zbog čega mu savest nije dopustila da to učini (Izlazak 20:4, 5). Roditelji su bili besni. Majka je nabavila pištolj, nameravajući da puca na baku, koju je smatrala odgovornom, ali nikada je nije mogla pronaći nasamo.
Kasnije, na savet kućnog prijatelja i uz odobrenje direktora škole, roditelji su odlučili da smeste mladića na kliniku za mentalne bolesti, misleći da bi psihijatrijsko lečenje uticalo na to da napusti svoju veru. Osoblje klinike odvezlo je dečaka u automobilu 100 kilometara daleko i dali su mu injekciju sa ogromnim dozama inzulina i drugim drogama dok nije izgubio svest. Nakon buđenja, bio je potpuno ošamućen, nije znao nikoga i pretrpeo je delimičnu amneziju. Nakon mnogih pažljivih ispitivanja lekari nisu mogli kod njega da pronađu nikakav mentalni poremećaj. Ali klinika je nastavila sa lečenjem. Dok je bio pri svesti, mladić je neprestano molio Jehovu da ga ne ostavi i usrdno je molio za snagu da istraje. Jehova ga je štitio i konačno je bio otpušten sa klinike.
Jednom prilikom direktor škole je pitao mladića da li je spreman da se javno odrekne svog uverenja. Kada je rekao da nije, upravitelj škole je rekao roditeljima da ga vrate natrag na kliniku jer je luđi nego pre. Roditelji su ga odveli u pansion i rekli vlasnici da se pobrine da ne ide na sastanke Jehovinih svedoka. Nakon što su roditelji otišli, kakvo iznenađenje je mladić doživeo! Vlasnici pansiona bili su Jehovini svedoci! Konačno, roditelji su ga povukli sa psihijatrijskog lečenja, uvereni da im lekari nisu govorili istinu. U međuvremenu je vrhovni sud Argentine odlučio da deca Jehovinih svedoka ne mogu biti silom izbačena iz škole zato što ne pozdravljaju zastavu.
Jesu li te kušnje koristile ovom vernom mladiću? Da. On navodi: „Mogao sam dati opširno svedočanstvo lekarima, profesorima, školskim drugovima, roditeljima i rođacima, u stvari celom gradu. Moji roditelji su se prilično smekšali i imaju bolje mišljenje o Jehovinim svedocima. Sada, kada se osvrnem na svoje detinjstvo, vidim kako je divan i brižljiv naš Bog u brizi za onoga koji mu ostaje lojalan. To je upravo ono što je psalmista rekao u Psalmu 27:10: ’Ako me i otac i majka ostave, Jehova će me primiti‘“ (NW).
Ovaj mladić sada ima 23 godine, oženjen je i veoma aktivan u Jehovinoj službi. Zaista je bezgranična Jehovina snaga koja podupire (Psalam 55:22).