Možeš li razlikovati ispravno od pogrešnog?

„Lično sam odgovoran za ubistvo oko 25 ljudi... Stalno mi je pred očima ta slika, svake noći, svakog dana. Imam noćne more... Kad odem negde vidim neko lice koje me podseća na ljude koje sam ubio. Vidim to tako jasno, baš kao da se dogodilo danas, ovog časa... Ne mogu sebi da oprostim to što sam uradio...“ (V. S.)

„Primio sam naređenje da odem tamo i uništim neprijatelja... Nisam seo i razmišljao o njima kao o muškarcima, ženama i deci... Tada sam mislio, a i dalje tako mislim, da sam učinio kako mi je zapoveđeno, i da sam izvršavao naređenja koja su mi bila data, te ne smatram da sam kriv što sam to uradio“ (V. K.).

DANA 16. marta 1968, dvojica gore citiranih ljudi učestvovali su u onome što će kasnije biti ocenjeno kao ozloglašeni ratni zločin. Oni su, zajedno s drugim vojnicima, ušli u jedno vijetnamsko seoce i napravili pokolj stotina civila — uključujući i žene, decu i starce. Ali, zapazi različitu reakciju ove dvojice vojnika. Prvog vojnika je očigledno mučilo to što je uradio. Drugi je smatrao da su njegovi postupci bili opravdani. Kako dva čoveka mogu tako različito reagovati na isti događaj?

Odgovor ima veze sa savešću— od Boga danom sposobnošću koja nam pomaže da pošteno gledamo sebe i da procenjujemo svoje postupke i namere. Savest je naš unutrašnji osećaj za ispravno i pogrešno.

Kada donose odluke, neki ljudi koriste izreku: „Neka te vodi tvoja savest.“ Međutim, nažalost, savest nije uvek pouzdana. Zaista, mnogi tolerišu čak i počine užasna zlodela, a da ih savest uopšte ne uznemirava (Jovan 16:2; Dela apostolska 8:1). Kao što je engleski romanopisac Samjuel Batler jednom prilikom primetio, savest „često zamukne pred onima koji ne žele da je čuju“.

Možeš li se pouzdati u svoju savest? Odgovor umnogome zavisi od toga koliko je dobro školovana, kao što će pokazati naredni članak.

[Izvor slike na 3. strani]

Scene iz rata: U.S. Signal Corps photo