Kad se čovek na nekog ljuti

TURISTA koji je boravio u jednoj azijskoj zemlji prijavio je direktoru svog hotela da mu je nestao sat. Kako je vreme prolazilo a on i dalje bio bez sata pomislio je da direktor nije želeo da se meša u tu stvar. U besu izbacio je kroz prozor svoje sobe sa 18 sprata sva svoja odela, korpu za papir i televizor. Ove je palo u bazen za plivanje.

Da li si se i ti već na nekog toliko naljutio da bi najradije uzavreo od besa? Mnogi su već tako reagovali. Ima i osoba koje će da zaćute kada ih neko uvredi i u sebi kažu: „Sa ovim više neću da progovorim ni reči!“ To se dogodilo u jednom gradiću na Filipinima gde su se dva čoveka svađala zbog zemljišta. Dugo nisu razgovarali jedan sa drugim. Da li takva reakcija koristi kada se čovek na nekog ljuti ili kada se uvredi?

Takve reakcije samo povećavaju problem. Uprkos besu pomenuti turista nije dobio svoj sat. Najverovatnije je morao da nadoknadi svu štetu. I opomenuti problem oko zemljišta ona dva čoveka nisu uspela da reše jer nisu međusobno razgovarali. Njihovim rođacima, prijateljima i susedima ta stvar je bila neprijatna, čak mučna. Sigurno postoji bolje rešenje. Isus nam ga je pokazao. Kao mi tako je i on bio okružen nesavršenim ljudima. Njihove greške i slabosti su mu ponekad zadavale mnogo jada. Povremeno je na njihove postupke reagovao „nezadovoljan“ ili „uzdahnu iz dna duše“ (Marko 8:12; 10:14), ali nije postao grub i s nikim nije postupao sa preziranjem. Naprotiv trudio se da ljudima pomogne da razumeju svoje poteškoće i da ih prebrode.

Isusu je to jako dobro uspevalo jer je iz srca ljubio svoje bližnje, naročito svoje bližnje. Rekao im je: „Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugog, kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom“. Ova ljubav je naročito dolazila do izražaja kada je Isus imao posla sa ljudskim slabostima. Osim toga u takvim situacijama nije nikada gubio ravnotežu pošto je prema vlastitim rečima bio „krotak i smeran u srcu“. Obično se uspeva kada se poteškoće u međuljudskim odnosima rešavaju s krotošću i poniznošću (Jov. 13:34; Mat. 11:29).

Isusova metoda

Da li ti je već neko nešto obećao pa nije ispunio obećanje? Ili si se dogovorio s nekim pa si uzalud čekao na njega? Takvi događaji ljute čoveka. Da li je opravdano da se na njih razgnjevimo ili da tvrdoglavo ćutimo?

Treba da mislimo na to kako je Isus postupao sa svojim apostolima veče pre svoje smrti. Isus se nalazio u teškoj kušnji. Sa apostolima je otišao u Getsimanski vrt i onda im rekao: „Žalosna je duša moja do smrti, počekajte ovde i stražite sa mnom!“ (Mat. 26:38). Zatim se malo udaljio od njih da se moli. Kako je zatekao svoje učenike kada se vratio? Spavali su! Probudio ih je osećajući samilost prema njima.

Isus je razumeo da uzrok nije bio neki loš poticaj već ljudska nesavršenost. Zato je rekao: „Duh je srčan ali je telo slabo“ (Mat. 26:36—46). Isus ih nije ostavio iako su ga apostoli prepustili neprijateljima i Petar ga se odrekao. Nakon svog vaskrsenja je štaviše preduzeo korake da ih ojača i da im pomogne da prebrode slabosti.

Kakav izvanredan stav! Apostol Pavle je pisao: „Ljubav . . . se svemu nada.„ Umesto da se osobama koje su nas razočarale više ne razgovaramo priznajmo radije kao Isus da su to možda učinile radi ljudske nesavršenosti, a ne iz loših poticaja. To bi svedočilo o ljubavi i moglo bi da ih pobudi da se trude da nas drugi put ne razočaraju (1. Kor. 13:4, 7).

Kako postupati kad se uvek ponavljaju iste greške?

Naravno, često se problem ne rešava ako nekoga opomenemo samo jednom. Roditelji znaju da je deci potrebno više puta reći jednu stvar dok ne shvate. Slično može da bude i kod odraslih.

Kod Isusovih pravih učenika je bilo tako. Jednom su se na primer svađali oko pitanja ko je među njima najveći. Isus je to čuo. Iskoristio je priliku i objasnio im da između njegovih učenika ne postoji položaj koji bi im dao pravo da vladaju. Rekao je: „Koji hoće da bude prvi neka bude od sviju najzadnji i svima sluga“ (Marko 9:35).

Uprkos jasnih Isusovih reči zamolila su ga dva apostola sasvim otvoreno da im da dva najviša počasna mesta u Carstvu. To je bilo samo nekoliko meseci kasnije. Ostali su postali neraspoloženi. Isus im je naprotiv vrlo strpljivo ponovo objasnio: „Znate da vladari naroda okrutno postupaju s njima, i da se velikaši služe svojom vlašću protiv njih. Neka ne bude tako među vama! Naprotiv, ko želi biti velik među vama neka bude vaš poslužnik! A tko želi biti prvi među vama, neka bude vaš sluga“ (Mat. 20:24—27, ST).

U veče pre Isusove smrti još jednom je iskrslo ovo pitanje. Prema izveštaju „nastade prepirka među njima o tome ko bi od njih bio najveći“. Isus je opet strpljivo ponovio svoje objašnjenje da među njegovim učenicima ne postoji položaj koji bi im dao pravo da vladaju, nego je ovako dužan da služi. Da bi im to bolje objasnio pokazao im je kroz praksu opravši noge svim apostolima. Isus je tako shvatao izraz „služiti“ (Luka 22:24—27; Jov. 13:3—5).

Apostoli su to konačno shvatili. Mnogo godina kasnije apostol Petar je pisao hrišćanskoj skupštini vrlo lepo pismo u kome izražava tu misao. Opomenuo je one koji su prednjačili u skupštini: „Pasite stado Božje . . . niti kao da vladate narodom; nego bivajte ugledi stadu“ (1. Pet. 5:2, 3)

Ako reagujemo kao Isus postupaćemo ispravno. To možemo ako se naprežemo da budemo ljubazni, krotki i ponizni kao Isus.

Oponašati Isusov primer

Isus je svojim učenicima, strogo naredio da budu ljubazni i pomirljivi prema svojoj braći, opraštajući im ako je potrebno i „do sedamdeset sedam puta“. Kako međutim, treba da se ponašamo ako naš brat počini tešku grešku? Isus je svoje učenike opomenuo da sa takvim bratom treba razgovarati u četiri oka. „Ako te posluša“, rekao je Isus, „dobio si brata svojega“ (Mat. 18:15, 22).

Ako moramo da se bavimo sa takvim slučajevima ipak ne smemo da zaboravimo da smo za razliku od Hrista nesavršeni. Verovatno se ne ljutimo samo mi na druge nego se ponekad i drugi ljute na nas. Zato bi bilo dobro, ako moramo da se bavimo sa greškama drugih, da postupamo tako kao što želimo da drugi postupaju prema nama kada bi morali da se bave sa našim greškama, naime, ljubazno, blago i ponizno. Tako ćemo da sprovedemo u delo Isusove reči: „Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima“ (Mat. 7:12).

Ako priznajmo da smo nesavršeni onda nam to pomaže u još jednom pogledu. Isus je posedovao neobičnu moć zapažanja. Bio je u stanju da proceni ljudske motive i stav srca. Nama je to moguće samo u ograničenoj meri. Zato smo možda pogrešno procenili situaciju, kad se osećamo povređeni ili se na nekog ljutimo. Možda uopšte nije postojala namera da nas uvredi ili naljuti. Turist o kome je bilo reči na početku je bio u zabludi. Direktor hotela je obavestio policiju p ona je istraživala slučaj.

Treba da pokažemo poniznost, čak ako smo uvereni da smo u pravu. Drugoj strani to olakšava da ispravi stvar. Isus je rekao da sa onim koji je nešto loše učinio treba da se razgovara da bi se „dobio brat“. Taj cilj će najverovatnije da se postigne ako se kod obrađivanja tog problema postupa blago i ponizno.

Tako je bilo kod ona dva čoveka koji nisu više razgovarali zbog komada zemljišta. Dogodilo se da su posle dužeg vremena neočekivano u javnom prevoznom sredstvu seli jedan pored drugog. Jedan je bio dovoljno ponizan da se izvini za svoj neispravni postupak. Tako su bile savladane početne poteškoće. Zagrlili su se. Sada je moglo o njihovom problemu da se razgovara sasvim mirno i da to ne bude neprijatno njihovoj okolini.

Da, tri hrišćanske osobine—ljubav, krotost i poniznost—povoljno se održavaju na međuljudske odnose. Kada se ljutimo na druge setimo se tih osobina i one će da doprinesu našem ispravnom postupanju što obično deluje blagosloveno. Ako temeljito razmislimo to su osobine kojih ne možemo da se odreknemo. „Ne činite ništa iz sebičnosti ili tašte slave, nego u poniznosti smatrajte jedan drugoga većim od sebe! Ne gledajte pojedini samo na svoju vlastitu korist nego i na korist drugih!“ (Fil. 2:3, 4, ST).