Da li bi Mesija trpeo i umro?

KAKO smo već videli, očekivali su Jevreji prvog veka vođu, koji bi pobedio Rimljane i nad Izraelom uspostavio jevrejsku kraljevsku vladavinu, koja bi neko vreme imala za posledicu mir i Božiji blagoslov. Pošto Isus iz Nazareta nije ispunio ova očekivanja, nije ga priznao jevrejski narod kao mesiju.

Mnogi Jevreji, kojima je učenje Isusa odgovaralo, verovali su još posle njegove smrti da je on bio Mesija. Zašto su mogli da veruju? Zašto su mogli ovi Jevreji u nekoga da veruju, koji je morao da trpi i da bude ubijen, dok hebrejski spisi ipak priznaju, da će Mesija doneti sa sobom kraljevsku vladavinu nad Izraelom, jedno vreme velikih blagoslova?

Kako iz spisa Isusovih jevrejskih sledbenika proizlazi, došli su njegovi učenici kratko posle njegove smrti do zaključka, da su previđena važna proročanstva iz hebrejskih spisa, tekstovi koji su pokazivali, da je Mesije imao da ispuni unapred pripremljeni zadatak, pre nego što bi mogao da vlada Izraelom. Kakav je to bio zadatak? A gde se govori u hebrejskim spisima o ovom unapred pripremljenom zadatku?

Proročanstvo o Mesiji u knjizi Danila

U hebrejskim spisima odnosi se hebrejska reč Mesija ili pomazanik često na kraljeve i sveštenike starog Izraela. Uvek kada se ona odnosi na ove sitne pomazanike upotrebljava se u hebrejskom jeziku ili kao atributivni pridev ili tu dolazi jedan drugi genitiv atributa. Postoji jedan biblijski tekst, gde to nije slučaj, što ukazuje da se reč odnosi na Mesiju. Pazilo se na doslovnu reč ovog biblijskog teksta.

„Sedamdeset je nedjelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prijestup i da nestane grijeha i da se očisti bezakonje i da se dovede vječna pravda, . . . Zato znaj i razumij: otkad izide riječ, da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja, i šezdeset i dvije nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vrijeme. A poslije te šezdeset i dvije nedelje pogubljen će biti pomazanik“ (Danilo 9:24—26).

Zanimljivo je, da spis ovde kaže da će večna pravednost biti dovedena, ova se ne pripisuje vladavini Mesije nego se dovodi u vezu sa pogubljenjem.

Dalje se ukazuje, da ovi događaji stoje u vezi sa ’krajem grehova’. To je sigurno vredno pažnje, jer u hebrejskim spisima to znači, da svako od nas ima urođenu sklonost da čini nepravdu ili da greši. U 1. Mojsijevoj 8:21 citira se sledeća Božija izjava: „Misao srca čovječijega je zla od malena“. Dalje čitamo: „Doista nema čovjeka pravedna na zemlji koji tvori dobro i ne griješi!“ (Propovednik 7:20). Ali iako svako od nas ima ovu sklonost, protiv koje se on stalno uzaludno bori, ipak će pojava i smrt Mesije da učini „gresima kraj“. Nije čudo, da se to kaže u vezi sa donošenjem „večne pravednosti“!

Osim toga kaže se u Danilu 9, da će pojava i smrt Mesije ’ukloniti greh’. U hebrejskim spisima odnosi se reč „pomirenje“ na pokrivanje greha prinošenjem životinja za žrtvu (2. Mojsijeva 29:36). Na poseban način se u Danilu 9 ne dovodi reč „pomirenje“ u vezu sa smrću životinje, nego u vezu sa smrću Mesije.

„Žrtva“ za druge

Vredno je pažnje, da u hebrejskim; spisima osim u Danilu 9:24, 26 gde je navedena zastupnička žrtva postoji još jedan tekst, koji opširno opisuje zastupničko pomirenje i smrt. U ovom proročanstvu je reč o patnjama i o smrti jednog čoveka, koji će učiniti pomirenje za greh drugih. Čak se jasno kaže, da će on biti žrtva za grehe drugih.

Uzima se u obzir ono što u Isaiji 52:13 do 53:12 o ovom Božijem slugi stoji napisano: „Gle, sluga će moj biti srećan, podignuće se i uzvisiće se i proslaviće se. Kako se mnogi začudiše tebi, što biješe nagrđen u licu mimo svakog čovjeka, i u stasu mimo sinove čovječije. Tako će opet udiviti mnoge narode, carevi će pred kim zatisnuti usta svoja, jer će vidjeti što im nije kazivano i razumjeće što nijesu slušali. Ko vjerova propovijedanju našemu, i mišica Gospodnja kome se otkri? Jer izniče pred njim kao šibljika, i kao korijen iz suhe zemlje, ne bi obličja ni ljepote u njega, i vidjesmo ga, i ne bješe ništa na očima, čega radi bismo ga poželjeli. Prezren bješe i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da ga ni za što ne uzimasmo. A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja; kar bješe na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscijelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj bezakonje svijeh nas. Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi, i kao ovca; nijema pred onijem koji je striže ne otvori usta svojih. Od tjeskobe i od suda uze se, a rod njegov ko će iskazati? jer se istrže iz zemlje živijeh i za prijestupe naroda mojega bi ranjen. Odrediše mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatijem, jer ne učini nepravde, niti se nađe prijevara u ustima njegovijem. Ali Gospodu bi volja da ga bije, i dade ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za grijeh, vidjeće natražje produljiće dane, i što je Gospodu ugodno napredovaće njegovom rukom. Vidjeće trud duše svoje i nasitiće se pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će nositi bezakonja njihova. Zato ću mu dati dio za mnoge, i sa silnima će dijeliti plijen, jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zločince se moli“.

Zapaža se da je Isaija rekao: „Pravda će doći preko jedne osobe, koja je kao „žrtva“ podnešena za naše grehe“ i koja stoga nosi „sve naše grehe“. Pošto iz Danila 9:24—26 proizlazi da će Mesija ove grehe da ukine, mora da se Isaija 52:13 do 53:12 takođe odnosi na delo Mesije.

Protivrečnost je razjašnjena

Ali ako Mesija mora da pati i umre, da bi grehe drugih okajao, kako može on onda u ispunjenju jednog daljnjeg proročanstva Isaije da vlada kao kralj?

Isaija je ukazao na ovu prividnu protivrečnost, kada je rekao o Mesiji: „Vidjeće natražje, produljiće dane.“ „Sa silnima će dijeliti plen, jer je dao dušu svoju na smrt“. Kako je moglo tako nešto prividno da protivrečno zaista da se dogodi? Kako mogu nekom da se; „produlje dani“, pošto je „dao dušu svoju na smrt“?

Jedan drugi sluga Božiji je postavio jednom pitanje: „Kad umre čovjek, hoće li oživjeti?“ (Jov 14:14). Hebrejski spisi odgovaraju odlučno sa DA! Oni ne obaveštavaju samo, da su Božiji proroci vaskrsavali mrtve, nego u njima stoji, da će se oni koji u grobovima spavaju probuditi (Danilo 12:2 uporedi 1. Carevima 17:17—24; 2. Carevima 4:32—37; 13:20, 21).

Da bi se mogla Božija reč ispuniti, morao bi Mesija da bude doveden u život ili vaskrsnut. Samo onda bi mogao on kao kralj da vlada i da blagoslovi čovečanstvo. Sledeće Davidove reči se mogu s pravom odnositi na njega: „Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu“ (Psalam 16:10).

Ova biblijska proročanstva su bila tako shvaćena od Hristovih učenika prvog veka. Saznalo se, da je Isus uprkos svoje patnje i svoje smrti mogao da bude Mesija, čak se u tome videla i jedna potvrda da je on bio Mesija!

Zašto je tako teško da se primi?

Za većinu Jevreja onog vremena bilo je teško da se primi verovanje o jednom Mesiji koji pati i umire. Uzroci zato bili su bez sumnje dugo popularno shvatanje onog vremena. Na primer, mnogi Jevreji su mislili, da su oni u stanju, njihovu urođenu sklonost ka grehu potpuno da pobede, pri čemu se trude da zadrže mozaitski zakon. Takve osobe su verovale, da mogu sopstvenom snagom „grehu da naprave kraj“, i stoga nisu uvideli potrebu da je Mesija za njihove grehe umro, da bi njih okajao.

Dalje svuda se učilo, da Bog Jevreje već sam stoga za pravedne smatra, pošto su oni Avramovi potomci. Kada bi Jevrejima bila automatski pripisana pravednost, onda oni ne bi trebali Mesiju koji bi „mnoge do pravednosti“ doveo. Bilo je tako, kao što Klausner piše: „Cela ideja o jednom Mesiji, koji bi bio ubijen, bila je u Isusovo vreme. . . još sasvim nezamisliva“.

Do oko 100 godine posle Isusove smrti odbili su Jevreji, da veruju u Mesiju, koji bi mogao da bude ubijen. Onda je došlo nešto, što je to izmenilo. Šta?