Hteo sam da se sam uverim

,Gde su rukopisi sa kojih je prevedena moja Biblija?’ često sam se pitao. Kako može da se odredi koliko su stari? Kako su sačuvani kroz vekove? Da li možemo nakon toliko vekova biti sigurni u to da predstavljaju izvorne biblijske spise? Moja vera u Bibliju sada je sigurna, ali pošto su me navodili da verujem kako je Biblija jedna mudra prevara, pitanja poput ovih uvek su me obuzimala. Radoznalost me je odvela u posetu nekim od najpoznatijih biblioteka u Evropi kad sam tamo putovao. Moja prva poseta bila je poseta Rimu, gde se može naći stotine biblijskih rukopisa.

KAD se nađete iza visokih zidova i prođete stroge mere sigurnosti Vatikana, grada sličnog tvrđavi, dobijate utisak da ulazite u pravu riznicu. Vatikanska biblioteka nalazi se u dvorištu papinske palate, i zato se od posetilaca traži posebna dozvola za ulazak.

Ovde se čuva poznati Vatikanski rukopis br. 1209, odnosno Kodeks Vatikanus, koji se obično označava znakom „B“. Sadrži Hebrejske spise i većinu Hrišćanskih grčkih spisa koji datiraju s početka četvrtog veka n.e., manje od 300 godina posle života apostola. Rukopis je u posedu vatikanske biblioteke bar od 1481, ali nedostupan naučnom svetu sve do 1889/90.

Moj prvi utisak bio je taj da je spis iznenađujuće čist i neizbledeo. Prvobitno mastilo očigledno je izbledelo, a neki kasniji pisar je prepravio svako slovo, i tako je kodeks u mnogom lišen svoje originalne lepote. Ovaj vatikanski, kao praktično i svi rukopisi Svetog pisma pisani na grčkom, jeste kodeks, tj. knjiga sa stranicama, a ne svitak. Pisan je na tankom pergamentu napravljenom od kože mladih životinja.

,Kako može da se odredi starost tih dokumenata?’ hteo sam da znam. Saznao sam da je ključni činilac stil pisanja. Sekretar biblioteke mi je ljubazno pokazao dva vrlo različita tipa pisanja rukopisa. Deo od 1. Mojsijeve do poslanice Jevrejima pisan je pismom koje se naziva uncijalnim. To je stil pisanja velikih slova koji se koristio za pisanje knjiga od četvrtog veka pre n.e. pa sve do osmog ili devetog veka n.e. Nema razmaka između reči i nema interpunkcije. S druge strane, Otkrivenje (koje nije deo originalnog rukopisa), pisano je minuskulnim pismom, tj. oblikom sličnim kosim slovima, pri čemu su mnoga slova spojena kao u nizu. Taj stil pisanja manjih slova postao je popularan početkom devetog veka n.e.

Nauka koja se bavi proučavanjem starih spisa naziva se paleografija. Međutim, pošto se stil pisanja neke osobe uglavnom ne menja za vreme njenog života, starost rukopisa ne može nikad precizno da se odredi, samo na osnovu stila pisanja, već se stavlja u razdoblje od 50 godina.

„Smeće“ u manastiru

Sledeća stanica mog putovanja bila je Engleska. Ovde može da se pronađe najveća zbirka biblijskih rukopisa. Dok sam se penjao stepenicama do grandioznog ulaza u Britanski muzej još više su se povećala moja očekivanja. To je dom poznatog Kodeksa Sinaitikusa. (Veoma zanimljiva priča o tome kako su neki listovi tog rukopisa pronađeni u košu za smeće u manastiru na Sinaju 1884. godine može da se pročita u časopisu Probudite se! od 8. oktobra 1979. engl.) Ovaj rukopis, zajedno s vatikanskim, predstavlja glavnu osnovu grčkog teksta s kog je preveden Novi svet prevod Svetog pisma. Pronašao sam ga izloženog odmah uz Kodeks Aleksandrinus.

Stranice Sinaitikusa više od dva puta su veće od stranica ovog časopisa. Listovi su od finog pergamenta, a na svakoj stranici ima po četiri stupca teksta. Međunarodni simbol za Kodeks Sinaitikus je prvo slovo hebrejske abecede, alef. Takođe se smatra da potiče iz četvrtog veka n.e. ali je ipak nešto mlađi od vatikanskog.

Otkriće rukopisa kao što je Sinaitikus važno je zbog toga što je pre tih pronalazaka moralo da se prevodi sa mnogo mlađih primeraka koji su imali mnoge greške nastale prilikom prepisivanja, čak umetnute odlomke. Na primer, Kodeks Sinaitikus i Kodeks Vatikanus pokazali su da je izveštaj iz Jovana 7:53—8:11 o preljubočinici kasnije dodat, pošto ga nema ni u jednom od tih rukopisa.

Sačuvani od vatre

Na istom izložbenom mestu nalazi se i Kodeks Aleksandrinus (A), koji potiče iz 400—450. godine n.e. Za mene je to bio najlepše pisani rukopis od svih koje sam video. Naziv je dobio po Patrijarhalnoj biblioteci u Aleksandriji u Egiptu, gde je čuvan sve dok nije ponuđen engleskom kralju Džejmsu I, koji je finansirao poznati engleski prevod Biblije iz 1611. Međutim, Kodeks Aleksandrinus nije stigao sve do 1627. godine, što znači mnogo kasnije nego što je taj posao dovršen. Tada je kralj bio Karlo I.

U Kraljevskoj biblioteci se na njega nije uvek dobro pazilo. 1731. godine bio je skoro uništen. Izbila je vatra u prostoriji ispod one u kojoj je čuvan kodeks. Međutim, očigledno da su neki cenili vrednost tog rukopisa, jer „jedan svedok priča o učenom doktoru Bentliju koji se u ,noćnoj košulji i s velikom perikom’ išunjao iz zgrade s Kodeksom Aleksandrinusom pod rukom“.

U drugoj polovini 19. veka su ta tri velika kodeksa, Vatikanus, Sinaitikus i Aleksandrinus, objavljena odvojeno u obliku fotografskih faksimila. Prva dva su napisana u vreme kad je fini pergament počeo da se koristi kao glavni materijal za proizvodnju knjiga. Izgledalo je neverovatno da bi moglo da se pronađe išta starije, obzirom na krhku prirodu papirusa — materijala za pisanje koji je korišćen ranijih vekova. Ali, tad, 1931. godine, iznenada se pojavilo 11 vrlo starih rukopisa na papirusu.

Dragocenosti u Irskoj

U stambenom kvartu Dablina, među divnim zelenim baštama kakve stvara jedino hladna i vlažna irska klima, nalazi se muzej i biblioteka američkog kolekcionara Čestera Bitija. Pošto je bio zainteresovan za stare rukopise, nabavio je nešto što je predstavljalo najvažniji biblijski pronalazak posle otkrića Kodeksa Sinaitikusa. To je očigledno bila zbirka knjiga jedne hrišćanske zajednice iz Egipta iz četvrtog veka. Pronađena je „na mestu jedne drevne crkve pokraj Nila“.

Papirus je sasvim drugačiji od pergamenta. Pravi se od biljke papirus koja raste u vodama Nila u području delte. Do polovine četvrtog veka mnogo više se koristio nego pergament.

Ako posetite Dablin, imaćete mogućnost da vidite izložen deo velike zbirke papirusnih rukopisa. Jedan od njih, označen sa P⁠⁴⁵, iako je jako oštećen, sadrži delove četiri jevanđelja i Dela apostolskih. Procenjena starost mu je da potiče s početka trećeg veka n.e.

Iz trećeg veka je i P⁠⁴⁷, koji se sastoji od deset stranica kodeksa Otkrivenja, ili Apokalipse. Zanimljiv je i P⁠⁴⁶, koji datira negde iz 200. godine n.e. To je kodeks koji sadrži devet Pavlovih pisama. Zapazio sam da je pismo Jevrejima, koje je smešteno iza pisma Rimljanima, uključeno među Pavlova pisma. Ta činjenica pokazuje da je pismo Jevrejima, koje ne sadrži Pavlovo ime, bilo prihvaćeno kao njegovo, što je činjenica koju opovrgavaju neki današnji kritičari.

Uočljiva karakteristika svih grčkih rukopisa koje sam do sada video je ta da ni jedan ne sadrži Božje ime Jehova. Zašto ga onda sadrži Novi svet prevod, ako su ti tekstovi najstariji i najpouzdaniji? Na to pitanje delimično odgovaraju delovi rukopisa koji su prvi put proučeni u Kembridžu u Engleskoj.

Božje ime otkriveno

Kako sam uživao u poseti Kembridžu, gde su predvorja starih koledža uokvirena lukovima tužnih vrba! U taj centar učenosti prenesen je veći deo sadržaja genize iz Kaira. Geniza je bila prostorija u sinagogi u kojoj su Jevreji čuvali stare spise.

U starom Kairu je vladala sujeverna predstava da otrovna zmija čuva ulaz u genizu, spremna da napadne eventualne kolekcionare, i to je pomoglo da se sačuva njen sadržaj sve dok dr Solomon Šehter nije 1898. dobio dozvolu da njen sadržaj prenese u Kembridž. Nađeni su spisi sakupljeni u razdoblju od skoro hiljadu godina. Jedan bibliotekar mi je pokazao fotografiju rukopisa kako su izgledali kad su stigli. Bili su natrpani u kutije za čaj poput nekih otpadaka.

Među njima je pronađen i jedan veoma značajan palimpsest, odnosno ponovo iskorišćeni svitak. „Palimpsest“ znači „ponovo ostrugan“, a odnosi se na spis sa kog je prvobitni napis uklonjen pranjem ili struganjem, tako da skupi materijal za pisanje može ponovo da se iskoristi. Često ipak može da se razabere šta je prvobitno bilo zapisano.

U ovom slučaju, ispod jednog kasnijeg spisa pronađen je deo Hebrejskih spisa koji je na grčki preveo Akvila, jevrejski proselit koji je živeo u drugom veku n.e. Bio sam oduševljen kad sam na nekoliko mesta u grčkom tekstu primetio Jehovino ime napisano starim hebrejskim slovima. To pokazuje da je u drugom veku n.e. Jehovino ime na hebrejskom još uvek pisano u grčkim rukopisima. Zato nema razloga da se sumnja da su ga i Isusovi učenici upotrebljavali dok su pisali Hrišćanske grčke spise pod božanskim nadahnućem.

Pokojni izučavalac biblijskih tekstova F.G.Kenjon napisao je da su „u slučaju biblijskih knjiga, kao i svih dela klasičnih autora i skoro svih srednjevekovnih dela, originalni rukopisi, kao i svi njihovi prvi prepisi, nestali“. Ali, koji je najstariji poznati rukopis Hrišćanskih grčkih spisa?

Maleno bogatstvo u Mančesteru

To je jedan delić Jovana 18:31—34, 37, 38 veličine 8,9 puta 5,7 santimetara. Jovanovo jevanđelje napisano je 98. godine n.e. Prepis, kojeg je ovo delić, načinjen je ubrzo posle toga. Datira iz 100—150 godine n.e. Gde može da se pronađe? U Mančesteru, gradu koji je 19. veka bio centar engleske industrije pamuka. U tamošnjoj Džon Rajlands biblioteci taj se fragment samo u retkim prilikama izlaže javnosti.

Bibliotekar mi je ljubazno objasnio kako iz takvog fragmenta mogu da se izračunaju originalne dimenzije knjige. Procenjuje se da potiče iz kodeksa od 130 stranica jevanđelja po Jovanu, koji ima stranice veličine otprilike kao ovaj časopis. Smešten između dva stakla, ovaj fragment izgleda neobično krhko. Međutim, rečeno mi je da su mnogi papirusi iznenađujuće savitljivi.

Kako mu je procenjena starost? Saznao sam da je ključ u vrsti papirusa koji je upotrebljen, njegovom opštem izgledu i stilu pisanja. Čak sam i ja zapazio da ruka koja je to pisala, a za koju se smatra da nije ruka profesionalnog pisara, nije ista ruka koja je pisala spis na pergamentnim rukopisima koje sam video, na kom su uspravni potezi bili deblji, a vodoravni su završavali naglašenim tačkama.

Kakvo je značenje ovog malenog fragmenta? On obara teoriju nekih kritičara da su jevanđelja ustvari krivotvorine iz drugog veka i da ih uopšte nisu pisali Isusovi učenici. Ali, pošto uopšteno postoji slaganje u tome da su jevanđelja po Mateju, Marku i Luki napisana pre Jovanovog, ovo je dokaz da su sva napisana u prvom veku. Nije mogla da ih napiše nikakva grupa varalica u prvom veku, jer bi svedoci događaja o kojima su pisali mogli pobiti lažne priče.

Kako je divno što posle toliko vekova posedujemo tačne prepise Božje reči koji dolaze iz tako kratkog vremena nakon što su prvobitno zapisani! Pomenuti izučavalac Ser Frederik Kenjon je u vezi Biblije napisao: „Ni jedna druga stara knjiga nema ništa slično tako ranom i obilnom svedočanstvu o svom tekstu, i ni jedan nepristrani izučavalac ne može poreći da je tekst koji je došao do nas u osnovi dobro sačuvan“.

Kao posledica mojih poseta, osećam još veće pouzdanje u reči koje je pod nadahnućem zapisao David: „Reči su Jehovine reči čiste, srebro u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno“ (Psalam 12:6). (Prilog saradnika.)

[Slika na 14. strani]

Kodeks Sinaitikus delimično je poslužio kao osnova grčkog teksta s kojeg je preveden Novi svet prevod

[Izvor]

Uz dozvolu Britanskog muzeja, London

[Slika na 14. strani]

Kodeks Aleksandrinus (A), koji potiče iz 400—450. n.e. je dobio naziv po Patrijarhalnoj biblioteci u Aleksandriji u Egiptu

[Izvor]

S dopuštenjem Britanske biblioteke

[Slika na 15. strani]

Ovaj fragment 18. poglavlja Jovana s početka drugog veka smatra se najstarijim poznatim tekstom Hrišćanskih grčkih spisa

[Izvor]

Uz dozvolu univerzitetske biblioteke Džon Rajlands, Mančester