Budućnost religije u ogledalu njene prošlosti

3. deo: 1942—1513 pre n.e. — Egipat bojno polje bogova

„Ispod i iznad svega u Egiptu je bila religija“ (Will Durant, istoričar i pisac 20. veka)

PRVI naseljenici Egipta bili su potomci Nojevog sina Hama, najverovatnije preko Hamovog sina Mesraina, Nemrodovog strica (1. Mojsijeva 10:6-8). Posle pometnje jezika uVavilonu, rasulisu se bezuspešni graditelji kule da bi učinili novi početak, ponevši sa sobom svoju vavilonsku religiju. Neki od tih razočaranih graditelja naselili su se u područje koje je postalo poznato kao Egipat.

U knjizi Istorija civilizacije Will Durant govori o „specifičnim elementima egipatske kulture koji s velikom sigurnošću ukazuju na sumersko i vavilonsko poreklo“. Tako je vavilonska religija ostavila jasne tragove u Egiptu, da, religija je postala odlučujući činilac u životu Egipćana. New Encyclœpaedia Britannica piše: „Kulturni i socijalni život je bio toliko prožet religioznim idejama da je nemoguće razumeti egipatsku kulturu bez razumevanja egipatske religije i obratno.“

Nedoslednost i kontradikcija

Egipat je imao politeističku religiju sa preko 500 bogova ili možda čak dvaput toliko. „Širom Egipta grupa bogova nekog sela ili grada se sastojala obično od tri boga“, kaže egiptolog E. A. Wallis Budge. Vremenom se razvila jedna glavna trijada — sveta porodica, koja se sastojala od Ozirisa, oca, Izus, majke i Hora deteta.

Politeizam je doveo do toga da je nekoliko bogova tvrdilo da su „jedini bog“. Sveštenici i teolozi očigledno nisu videli problem u verovanju u jednog boga a istovremeno smatrajući da postoji u raznim oblicima. Autor B. Mertz označio je to kao „primer bezbrižne nedoslednosti koja je karakteristična za egipatsku religiju“.

Često su životinje prikazivale svojstva bogova ili same bogove. No, francuski autor Fernand Hazan tvrdi da su te životinje bile više nego samo simboli; smatrane su dostojnim obožavanja, „pošto su bile žarište dobrih ili opasnih božanskih snaga“. Stoga ne iznenađuje što je, kako se izveštava, jedan rimski građanin bio linčovan zato što je ubio mačku i što su u egipatskim grobovima pronađeni mumificirani psi, mačke, krokodili, sokoli i bikovi.

Obredi, tajno bogosluženje i čarobnjaštvo bili su duboko ukorenjeni u egipatskoj religiji. To je bio slučaj i sa religioznim slikama i simbolima, kao što je na primer crux ansata, simbol života. Te su stvari bile toliko istaknute da, kako kaže New Encyclopœedia Britannica, „individualna vera (tj. lična pobožnost) nikad nije bila od porvorazredne važnosti“. Dalje se dodaje, da je među likovima najznačajniji onaj koji pokazuje „Izis sa detetom Horom u krilu — verovatno prototip Madone sa detetom“.

Egipćani su verovali u život posle smrti. Mumificirali su mrtvace i čuvali leševe faraona u impresivnim piramidama. U starim grobovima su, kako se izrazio jedan autor, bile skrivene „tako preterane, ali značajne sitnice kao što su palete sa šminkom, ogrlice, kao i posude u kojima je nekad bila hrana ili piće“.

Deset nevolja prethode uništenju

Godine 1728. pre n.e. dogodilo se nešto, što će imati loše posledice za Egipat i njegovu religiju. Otprilike dva veka nakon što je čovek po imenu Avram posetio Egipat, njegovi potomci su se tamo preselili da bi izbegli tešku glad (1. Mojsijeva 12:10; 46:6, 7). Poznati kao Izraelci ostali su tamo 215 godina. To je dovelo do sukoba bogova, u kom je mnoštvo egipatskih bogova stajalo nasuprot Jehovi, jedinom Bogu Izraelaca. Kad su Izraelci tražili da im se dozvoli da napuste Egipat kako bi obožavali svog Boga, situacija se zaoštrila.

Vladar Egipta, faraona — titula koja potiče od egipatske reči za „veliku kuću“ — odbio je njihovu molbu. Na to je Jehova objavio svoju nameru, da će na čudotvoran način da pokaže svoju moć u korist svog naroda (2. Mojsijeva 7:1-6; 9:13-16). Time što je Egiptu naneo deset nevolja, izazvao je egipatske bogove na otvorenu konfrontaciju (2. Mojsijeva 12:12).

Prva nevolja pretvorila je Nil, životovažnu reku Egipta, u krv. Sve ribe su uginule, a Egipćani su bili prisiljeni da kopanjem traže pitku vodu (2. Mojsijeva 7:19-24). Kakva sramota za Hapija, boga Nila!

Žaba je bila simbol plodnosti, a u knjizi Bogovi Egipćana stoji da se verovalo da su „bog-žaba i boginja-žaba imali vrlo važnu ulogu kod stvaranja sveta“. Tako su bili poniženi nevoljom žaba ne samo bogovi plodnosti kao što su Oziris, Ptah i Sebek, nego i egipatski bogovi stvaranja (2. Mojsijeva 8:1-6).

Egipatski sveštenici koji su se bavili magijom nisu bili u stanju da se nose sa trećom nevoljom, kao što su sa prve dve (2. Mojsijeva 8:16-18). Tot, zaštitnik čarobnjaka, izgubio je svoje magično svojstvo. A Geb, bog zemlje, nije mogao da spreči da se „prah zemaljski“ pretvori u dosadnu gamad.

Od četvrte nevolje bila je povučena demarkaciona linija između Gesema u donjem Egiptu, boravištu Izraelaca, i ostalog dela zemlje. Nevolja obada nije zadesila Gesen, ali je upropastila druga područja Egipta (2. Mojsijeva 8:20-24). Buto, zaštitna boginja i bog Hor očigledno nisu više mogli da vladaju događajima u tom delu zemlje, za koji su bili odgovorni — naime u donjem Egiptu.

Hator je bila boginja sa kravljom glavom. Nut, boginja neba, takođe je bila prikazana kao krava. Kakvo poniženje za obe kad je u petoj nevolji „sva stoka“ uginula od kuge! (2. Mojsijeva 9:6).

O Totu se kaže da je znao „sve čarobne reči potrebne za ozdravljanje bolesnih“. I Amon-Ra, kako kaže 70. strofa poeme pisane u njegovu čast, bio je iscelitelj „koji učini da nestanu patnje i koji otera bolesti“. Ali, oba ova nadrilekara nisu bila u stanju nešto da učine protiv ’oteklina s čirevima’ koje su kod šeste nevolje ’prekrile i ljude i životinje’ čak i ’čarobnjake’ (2. Mojsijeva 9:10, 11).

Bogovi Šu, Rešpu i Tefenet pomagali su kontroli vremenskih prilika. Ali kao i savremeni meteorolozi, nisu bili u stanju da spreče vremenske nepogode koje su se kod sedme nevolje spustile na ljude, životinje i bilje i koje su polomile „sva stabla poljska“ (2. Mojsijeva 9:25, St). Što nije uništio grad, kod osme nevolje su pojeli skakavci (2. Mojsijeva 10:12-15). Kakav poraz za Mia, boga žetve, koji je u desnici držao grom i navodno kontrolisao munju i grom! Oboje mu se tom prilikom izmaklo ispod kontrole.

„Posta gusta tama po svoj zemlji Egipatskoj za tri dana“ — deveta nevolja (2. Mojsijeva 10:21, 22). Bogu sunca, Ra, boginji Sekmet, koja je nosila sunčev kolut i Totu, bogu meseca, doslovno se ugasilo svetlo.

A kakva je vika nastala kad su prvorođenci Egipta bili iznenada pobijeni, „ne bješe kuće u kojoj ne bi mrtvaca“, uključujući „veliku kuću“ faraona (2. Mojsijeva 12:29, 30). Pošto je faraon smatran potomkom boga Sunca Ra, iznenadna smrt njegovog prvorođenca mogla je da se izjednači sa smrću jednog boga. Kakav ogroman poraz za Besa, čuvara kraljeve kuće i za Buto, zaštitinicu kraljevu!

Obeščašćeni i poniženi — ne samo jednom, nego deset puta — željni osvete, faraon i njegova vojska bezglavo su pojurili za Izraelcima (2. Mojsijeva 12:37, 41, 51; 14:8). U jednoj staroj poemi u čast malo poznatog faraona Ni-mat-Rea kaže se hvalisavo: „Borite se u korist njegovog imena . . . Nema groba buntovniku protiv veličanstvenog, njegov leš baciće se u vodu.“ Ali, faraon koji je doživeo božanski udarac i uništenje, sam je završio u vodi i poginuo. „Faraon, utelovljenje boga Hora ovde na Zemlji, naslednik kraljevstva Atuma, sin Boga sunca Ra“, kako je opisan u jednom priručniku, poginuo je u Crvenom moru od ruku izraelskog Boga, protiv čijeg veličanstva se pobunio (2. Mojsijeva 14:19-28; Psalam 136:15).

Da li se to zaista dogodilo?

Iako New Encyclopœdia Britannica tvrdi da izveštaj 2. Mojsijeve sadrži „elemente legende“, značajno je da ipak kaže da „današnji izučavatelji naginju mišljenju da se iza tih legendi skriva solidno jezgro činjenica“. S obzirom na teškoću vremenskog svrstanja egipatskih dinastija na temelju popisa kraljeva, Britannica osim toga kaže: „Nedostatak tih popisa kao istorijskih zapisa je jer sadrže samo imena kraljeva koji su smatrani dostojnim časti; mnogi skromni i neki neomiljeni vladari potpuno su previđeni — izbrisani iz zapisa.“

U svetlu sličnih istorijskih netačnosti i manipulacije, ne iznenađuje i činjenica da je taj ogroman poraz Egipta i njegovih bogova jednostavno ’izbrisan’? Nesmemo zaboraviti da su istoričari pisali pod vođstvom sveštenstva, čiji je glavni interes bio da odbrane svoj položaj i slavu svojih bogova.

S obzirom na te događaje starog vremena, budućnost ne može ništa dobro da donese onima koji podupiru savremeni pandan egipatske religije. Samo oni koji su tada vršili pravo obožavanje — Izraelci i određeni broj Egipćana koji su se njima pridružili — preživeli su taj sukob bogova i ostali nepovređeni. Od njih je trebalo da postane nešto veliko: „Odvojen narod — drugačiji od svih ostalih“. O tome će biti reči u 4. delu ove serije.

[Fusnota]

[Okvir na 13. strani]

Kako bi odgovorio?

Da li su Izraelci tokom svog boravka u Egiptu bili jedini koji su vršili pravo obožavanje?

Ne, jer je u susednoj zemlji Uzu, današnja Arabija, živeo jedan čovek „neporočan i pravedan, bojao se Boga i klonio zla“. Zvao se Jov. Njegova besprekornost bila je na teškom ispitu verovatno negde u periodu između smrti Josifa 1657. godine pre n.e. i podizanja Mojsija kao vernog sluge Jehovinog (Jov 1:8, St).

[Slika na 14. strani]

Faraoni su smatrani utelovljenim bogovima

[Izvor]

S učtivim odobrenjem Uprave muzeja Egizio

[Slika na 15. strani]

Neke piramide su bile raskošne grobnice faraona