Naša krhka planeta — kako stoji stvar s budućnošću?

PRE dvesta godina, američki državnik Patrik Henri je rekao: „Ne znam ni za jedan drugi način prosuđivanja budućnosti osim pomoću prošlosti.“ U prošlosti, čovek je tlačio okolinu. Hoće li ubuduće okrenuti novi list? Do sada, znaci nisu ohrabrujući.

Iako se ostvario izvestan pohvalan napredak, on je uglavnom bio kozmetički, jer se bavio simptomima pre nego uzrocima. Ako je kuća trula, to što se drvo ofarba neće sprečiti njen pad. Samo veća strukturna reforma može je spasti. Slično tome, mora postojati restruktuiranje načina na koji čovek koristi ovu planetu. Puko kontrolisanje štete neće biti dovoljno.

Analizirajući rezultate 20-godišnjih ekoloških kontrola u Sjedinjenim Državama, jedan stručnjak zaključuje da se „nasrtaj na okolinu ne može efikasno kontrolisati, već mora biti sprečen“. Očito, sprečavanje zagađivanja je mnogo bolje nego lečenje od njegovih štetnih posledica. Ali postizanje ovakvog cilja zahtevalo bi ništa manje nego fundamentalnu promenu u ljudskom društvu i u žiži velikog biznisa. Knjiga Caring for the Earth priznaje da staranje o zemlji zahteva „vrednosti, ekonomije i društva drugačija od većine onih što danas preovladavaju“. Koje su neke od ovih vrednosti koje treba promeniti radi spasavanja planete?

Ukorenjeni uzroci kriza

Sebičnost. Stavljanje interesa planete ispred interesa iskorišćavanja ljudi prvi je neophodni korak ka zaštiti okoline. Ipak, malo je njih spremno da se odrekne imućnog načina života, iako on možda uništava planetu za buduće generacije. Kad je vlada u Holandiji — jednoj od najzagađenijih zemalja u zapadnoj Evropi — pokušala da u okviru jedne kampanje protiv zagađivanja ograniči putovanje automobilima, široko rasprostranjeno protivljenje sabotiralo je plan. Iako su holandski putevi najprenatrpaniji na svetu, vozači jednostavno nisu bili voljni da se odreknu svoje slobode.

Koristoljublje utiče kako na donosioce odluka tako i na opštu javnost. Političari nisu voljni da u delo sprovedu ekološku politiku koja ih može koštati glasova, a industrijalci se protive svakom predlogu koji bi mogao ugroziti profit i ekonomski rast.

Pohlepa. Kad je u pitanju izbor između profita i očuvanja okoline, novac obično glasnije govori. Snažne industrije lobiraju da bi kontrolu zagađivanja smanjile na najmanju meru ili da bi sasvim izbegli vladine regulative. Šteta na ozonskom omotaču pruža primer za ovaj problem. Čak u martu 1988, predsednik jedne velike hemijske kompanije SAD je izjavio: „U ovom trenutku, naučni dokaz ne ukazuje na potrebu za dramatičnim smanjivanjima ispuštanja HFU.“

Međutim, ova ista kompanija je preporučila kompletno postepeno isključivanje hlorofluorougljenika (HFU). Je li to bio preokret u srcu? „To nije imalo nikakve veze s tim da li se okolini šteti ili ne“, objasnio je Mustafa Tolba, generalni direktor Programa UN za čovekovu okolinu (UNEP). „Stvar je bila [u] tome ko će ostvariti [ekonomsku] prednost nad kim.“ Sada mnogi naučnici shvataju da je uništavanje ozonskog omotača jedna od najgorih ekoloških katastrofa u istoriji koju je prouzrokovao čovek.

Neznanje. Ono što ne znamo čini ono što znamo kržljavim. „Mi još uvek znamo relativno vrlo malo o obilju života u tropskim kišnim šumama“, objašnjava Piter Rejven, direktor Botaničke bašte Misurija. „Zapanjujuće je to što više znamo — puno više — o mesečevoj površini.“ Isti je slučaj i u pogledu atmosfere. Koliko još ugljen-dioksida možemo i dalje pumpati u nebo a da ne naudimo globalnoj klimi. Niko to ne zna. Ali, kao što je rekao časopis Time „lakomisleno je podvrgnuti prirodu takvim džinovskim eksperimentima kada je krajnji rezultat nepoznat i kad su moguće posledice i suviše strašne da se o njima razmišlja“.

Prema procenama UNEP-a, moguće je da će gubitak ozona do kraja ove decenije konačno izazivati stotine hiljada novih slučajeva raka kože svake godine. Posledice po useve i ribarstvo još uvek su nepoznate, ali se očekuje da budu suštinske.

Kratkovida gledišta. Za razliku od drugih katastrofa, ekološki problemi nam se podmuklo prikradaju. To koči pokušaje da se izvede koncentrisana akcija pre nego što se napravi trajna šteta. Knjiga Saving the Planet upoređuje našu sadašnju situaciju sa situacijom osuđenih putnika na onesposobljenom Titaniku 1912: „Malo njih je svesno proporcija moguće tragedije.“ Autori veruju da se planeta može spasti ukoliko se političari i biznismeni suoče s realnošću i razmisle s aspekta dugoročnih rešenja sposobnih da zažive umesto s aspekta kratkoročnih koristi.

Samoljubivi stavovi. Na Samitu o Zemlji 1992, španski premijer Felipe Gonzales je istakao da je „problem globalan, i da rešenje ne može biti drugo osim globalno“. To je istina, ali pronaći rešenja koja su globalno prihvatljiva jeste obeshrabrujući zadatak. Jedan delegat SAD na Samitu o Zemlji rekao je bez uvijanja: „Ne dolazi u obzir da se o američkom načinu života pregovara.“ S druge strane, indijski ekolog Manejka Gandi se žalila da „jedno dete na Zapadu potroši koliko i 125 ljudi na Istoku“. Ona je tvrdila da „je skoro celokupna ekološka degradacija na Istoku zbog potrošnje na Zapadu“. Uvek iznova, međunarodni pokušaji da se poboljša okolina razbili su se o stene samoljubivih nacionalnih interesa.

Uprkos svim ovim osnovnim problemima, postoje razlozi da se s pouzdanjem gleda u budućnost. Jedan od njih jeste elastičnost odbrambenog sistema naše planete.

Isceljivanje Zemlje

Poput ljudskog tela, zemlja ima zadivljujuću sposobnost da se sama isceli. Jedan izuzetan primer za to odigrao se prošlog veka. Indonežansko vulkansko ostrvo Krakatao (Krakatoa) je puklo 1883. uz ogromnu eksploziju koja se čula na udaljenosti od skoro 5 000 kilometara. Skoro je 21 kubni kilometar materije bio izbačen u nebo, a dve trećine ostrva nestalo je u moru. Devet meseci kasnije, jedini znak života bio je mikroskopski pauk. Danas je čitavo ostrvo pokriveno bujnom tropskom vegetacijom, koja udomljava stotine vrsta ptica, sisara, zmija i insekata. Bez sumnje je ovaj oporavak potpomognut zaštitom koju ostrvo uživa kao deo nacionalnog parka Ujung Kulon.

Ljudska šteta se takođe može otkloniti. Uz dovoljno vremena, zemlja može sama sebe isceliti. Pitanje je: hoće li čovek dati zemlji predah koji joj je potreban? Verovatno ne. Ali postoji Neko ko je odlučan da našoj planeti dopusti da se isceli — Onaj koji ju je stvorio.

„Nek se raduje zemlja“

Bog nikada nije nameravao da čovek uništava zemlju. On je Adamu rekao da ’radi i čuva‘ Edenski vrt (Postanje 2:15). Jehovina briga za zaštitu okoline takođe je očigledna iz mnogih zakona koje je dao Izraelcima. Na primer, bilo im je rečeno da svake sedme godine — sabatne godine — ostave zemlju da leži ugarena (Izlazak 23:10, 11). Kada su Izraelci često ignorisali ovu i druge božanske zapovesti, Jehova je konačno dozvolio da Vavilonci tu zemlju ostave bez stanovnika, i ona je ležala pusta 70 godina „dokle se zemlja ne nauživa subota svojih“ (2. Letopisa 36:21). S obzirom na ovakav istorijski presedan, ne iznenađuje to što Biblija kaže da će Bog ’uništiti one koji zemlju uništavaju‘ tako da se zemlja može oporaviti od čovekovog ekološkog nasrtaja (Otkrivenje 11:18).

Ta akcija, međutim, biće samo prvi korak. Preživljavanje planete, kako je biolog Bari Komoner ispravno istakao, „zavisi isto toliko od okončanja rata s prirodom koliko od okončanja ratova između nas samih“. Da bi postigli taj cilj, ljudi na zemlji moraju biti „naučeni od Gospoda“ kako bi brinuli jedni za druge i za svoj zemaljski dom. Kao rezultat, njihov mir biće „obilan“ (Isaija 54:13, DK).

Bog nas uverava da će biti obnove zemljinih ekosistema. Umesto da neumoljivo napreduju, pustinje će ’cvetati ko ruža‘ (Isaija 35:1). Umesto nestašica hrane, biće „pšenice u zemlji izobilja“ (Psalam 72:16). Na mesto da umiru od zagađenosti, zemljine reke će „pljeskati rukama“ (Psalam 98:8, DK).

Kada će takva promena biti moguća? Kad ’sam Jehova postane kralj‘ (Psalam 96:10, NW). Božanska vladavina garantovaće blagoslov za svaku živu stvar na zemlji. „Nek se raduje zemlja“, kaže psalmista. „Nek popljeska more i sve što je u njemu. Neka slavi polje i sve što je u njemu i nek poklikuju sva drveta šumska“ (Psalam 96:11, 12).

Zemlja, koju blagosilja njen Stvoritelj i kojom se vlada u pravednosti ima slavnu budućnost. Biblija opisuje rezultate: „Pravda i mir poljubiće se. Vernost će iz zemlje izniknuti, a pravda će s neba priniknuti. I Gospod će dati sreću, i zemlja će naša plod svoj dati“ (Psalam 85:11-13). Kada taj dan osvane, naša planeta će zauvek biti izvan opasnosti.

[Slika na 13. strani]

Poput ljudskog tela, zemlja ima zadivljujuću sposobnost da se sama isceli