Virus ubica pogađa Zair

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ AFRIKE

KIKVIT, u Zairu, jeste izduženi grad na rubu tropskih kišnih šuma. Četrdesetdvogodišnji Gaspar Menga Kitambala, koji je živeo izvan grada, bio je jedini Jehovin svedok u svojoj porodici. Menga je bio prodavac drvenog uglja. On je pripremao drveni ugalj duboko u šumi, zamotavao ga i nosio na svojoj glavi do Kikvita.

Dana 6. januara 1995. razboleo se. Dva puta je pao kad se vraćao kući iz šume. Kada je stigao kući, rekao je da ima glavobolju i groznicu.

Tokom narednih nekoliko dana, njegovo stanje se pogoršalo. Dana 12. januara, njegova porodica ga je odvela do Kikvitske glavne bolnice. Svedoci iz Mengine skupštine pomogli su porodici da brine o njemu u bolnici. Nažalost, njegovo stanje se pogoršalo. Počeo je da povraća krv. Krv je nekotrolisano tekla iz nosa i ušiju. Dana 15. januara, on je umro.

Ubrzo su se razboleli i drugi iz Mengine porodice koji su se dotakli njegovog tela. Do početka marta, umrlo je 12 osoba blisko povezanih s Mengom, uključujući i njegovu suprugu i dvoje od njihovo šestoro dece.

Do sredine aprila, bolničko osoblje i drugi počeli su da poboljevaju i umiru na sličan način kao Menga i njegova porodica. Bolest se brzo proširila i na druga dva grada u tom regionu. Očigledno je bila potrebna pomoć sa strane.

Profesor Mujembe, Zairski vodeći virusolog, otišao je 1. maja u Kikvit. Kasnije je rekao za Probudite se!: „Zaključili smo da Kikvit strada od dve epidemije: jedna je dijareja, prouzrokovana bakterijama i druga jaka hemoragična groznica prouzrokovana virusom. Naravno, trebalo je da potvrdimo tu dijagnozu. Stoga smo sakupili nešto krvi od pacijenata i poslali je da se ispita u Centar za kontrolisanje bolesti (CKB) u Atlanti, u SAD.“

CKB je potvrdio ono na šta su Mujembe i drugi doktori u Zairu već sumnjali. Bolest je bila ebola.

Smrtonosna bolest

Ebola virus je svirep. On može brzo ubiti. Ne postoji nijedna vakcina protiv njega i ne postoji nijedno poznato lečenje za njegove žrtve.

Ebola je prvi put priznata 1976. Bolest, koja je dobila ime po reci u Zairu, pogodila je istočni Sudan i nešto kasnije severni Zair. Manje izbijanje bolesti se ponovo pojavilo 1979. u Sudanu. Nakon toga, osim nekoliko izolovanih slučajeva osoba koje su umrle sa simptomima sličnim eboli, bolest nije godinama postojala.

Ebola virus je toliko smrtonosan da naučnici koji ga proučavaju u Atlanti to rade u maksimalno obezbeđenim laboratorijama koje su izgrađene s ventilacijskim sistemom koji sprečava da umaknu svi mikrobi koji se prenose vazduhom. Pre nego što ulaze u laboratoriju, naučnici oblače zaštitne „skafandare“. Kada izlaze tuširaju se u dezinfekcionom sredstvu. Timovi doktora koji su došli u Kikvit sa sobom su poneli i zaštitnu opremu — rukavice i kape za jednokratnu upotrebu, zaštitne naočare i specijalne kombinezone koji sprečavaju prodor virusa.

Nasuprot tome, većini stanovnika Kikvita nedostajali su i znanje i oprema da bi se zaštitili. Drugi su svesno rizikovali ili izgubili svoj život negovanjem obolelih voljenih osoba. Prijatelji i članovi porodice bez ikakve zaštite nosili su bolesne i umrle na svojim leđima ili ramenima. Posledica je bila užasan gubitak života; virus je pustošio čitave porodice.

Zadržavanje izbijanja

Međunarodna zajednica je odgovorila na Kikvitski poziv za pomoć, novčanim prilozima i medicinskom opremom. Timovi istraživača doleteli su iz Evrope, Južne Afrike i Sjedinjenih Država. Njihova svrha dolaska bila je dvostruka: prvo, pomoći da se zadrži izbijanje; i drugo, otkriti gde je virus živeo između epidemija.

Da bi se pomoglo da se zaustavi epidemija, zdravstveni radnici su pokušavali da pretražujući ulicu po ulicu pronađu sve one koji su pokazivali simptome te bolesti. Bolesne su odvodili u bolnicu, gde su mogli biti smešteni u karantin i biti bezbedno zbrinuti. One koji su umrli umotavali su u plastične čaršave i brzo ih zakopavali.

Bila je pokrenuta ogromna akcija da bi se zdravstvenim radnicima i najširoj javnosti obezbedile tačne informacije o toj bolesti. Deo poruke je snažno upozoravao na tradicionalne običaje sahranjivanja, u kojima porodice ceremonijalno spremaju i kupaju mrtve.

Traganje za izvorom

Naučnici su želeli da saznaju odakle potiče virus. Ovo je poznato: virusi nisu organizmi koji nezavisno žive, koji mogu sami jesti, piti i množiti se. Da bi opstali i da bi se razmnožavali, oni moraju napasti i iskoristiti složenu mašineriju živih ćelija.

Kada virus zarazi neku životinju, često je to odnos uzajamne koegzistencije — životinja ne ubija virus i virus ne ubija životinju. Ali kada čovek dođe u kontakt sa zaraženom životinjom i virus na neki način pređe na čoveka, taj virus može postati smrtonosan.

Budući da ebola virus tako brzo ubija ljude i majmune, naučnici pretpostavljaju da virus mora opstajati u nekom drugom organizmu. Ako zdravstveni zvaničnici otkriju koja vrsta organizma nosi virus, onda bi oni mogli preuzeti efikasne kontrolne i preventivne mere kako bi izbegli buduća izbijanja. Neodgovoreno pitanje o eboli jeste: gde virus obitava između epidemija kod ljudi?

Da bi odgovorili na to pitanje, istraživači moraju pratiti virus do njegovog izvora. Napori da se pronađe životinjski nosilac virusa tako što se prate prethodna izbijanja, pokazali su se bezuspešnima. Ali je epidemija u Kikvitu pružila novu priliku.

Naučnici su pretpostavljali da je prva žrtva epidemije u Kikvitu bio Gaspar Menga. Ali kako se on zarazio? Ako je to bilo preko neke životinje, koja je to vrsta životinje bila? Logično je da se odgovor može pronaći u šumi u kojoj je Menga radio. Grupe za sakupljanje postavile su 350 zamki na mestima na kojima je Menga radio da bi pripremao drveni ugalj. Uhvatili su glodare, rovce, žabe, guštere, zmije, komarce, mušice peskare, krpelje, stenice, vaši, buve peskare i obične buve — ukupno 2 200 životinjica i 15 000 insekata. Naučnici, noseći zaštitnu opremu, ubijali su životinje anestetičkim gasom. Zatim su poslali uzorke tkiva u Sjedinjene Države, gde su mogli biti ispitani radi virusa.

Budući da su moguća skrovišta virusa skoro neograničena, nije sigurno da će se izvor pronaći. Dr K. Dž. Piters, koji predvodi CKB-ovu specijalnu granu patogenije, rekao je: „Ne mislim da imamo više od 50 posto šansi da pronađemo nosioca ebola virusa.“

Epidemija se gubi

Dana 25. avgusta zvanično je objavljeno da je epidemija prestala pošto 42 dana nije bilo novih slučajeva, što je duplo duži period od maksimalnog perioda inkubacije. Zašto se bolest nije proširila? Jedan faktor bili su međunarodni zdravstveni napori koji su uloženi da se zadrži epidemija. Još jedan faktor koji je prekratio epidemiju bila je sama težina bolesti. Zbog toga što se javljala i ubijala tako brzo a prenosila se samo bliskim kontaktom, nije se proširila na veliki broj ljudi.

Zvanični izveštaji pokazuju da je 315 osoba navuklo tu bolest i da je od njih 244 umrlo — stopa smrtnosti od 77 procenata. Ebola miruje za sada. U Jehovinom novom svetu biće zauvek ućutkana. (Vidite Isaiju 33:24.) U međuvremenu, ljudi se pitaju: „Da li će se ebola ponovo pojaviti da ubija?“ Verovatno hoće. Ali niko ne zna gde i kada.

[Okvir na 25. strani]

Epidemija u perspektivi

Ebola je ubica, ali veća opasnost za Afrikance leži u manje spektakularnim bolestima. Tokom izbijanja ebole, druge bolesti su tiho odnosile svoj danak. Bilo je izvešteno da je nekoliko stotina kilometara istočno od Kikvita, 250 osoba nedavno pogođeno poliomijelitisom. Na severozapadu, smrtonosna vrsta kolere harala je u Maliju. Na jugu, u Angoli, 30 000 ljudi bilo je pogođeno spavaćom bolešću. Na širokom području zapadne Afrike, hiljade su umrle u epidemiji meningitisa. The New York Times je izjavio: „Afrikancima se pojavljuje zabrinjavajuće pitanje o tome zašto nijedan od svakodnevnih, smrtonosnih susreta s bolestima koje se uglavnom mogu sprečiti bar ne pecne savest sveta.“

[Slika na 24. strani]

Naučnici tragaju za izvorom virusa ubice