Rastući broj izbeglica

VEĆINA ljudske istorije bila je kvarena ratovima, gladima i progonima. Kao rezultat, uvek je bilo ljudi kojima je trebao azil. U prošlosti, nacije i narodi su davali azil onima u potrebi.

Zakone koji su pružali azil prihvatili su drevni Asteci, Asirci, Grci, Jevreji, Muslimani i drugi. Platon, grčki filozof, napisao je pre više od 23 veka: „Stranci, izolovani od svojih zemljaka i svoje porodice, treba da budu predmet veće ljubavi od strane ljudi i bogova. Zato se moraju preduzeti sve mere predostrožnosti kako se nijedna greška ne bi počinila protiv stranaca.“

Tokom 20. veka, broj izbeglica je skočio. U naporu da se zbrine 1,5 miliona izbeglica koje su ostale iz Drugog svetskog rata, 1951. je bio osnovan Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). On je imao planirani životni vek od tri godine, zasnovan na ideji da će se postojeće izbeglice uskoro integrisati u društva u kojima su našle azil. Nakon toga, mislilo se, organizacija bi mogla da se rasformira.

Tokom decenija, međutim, broj izbeglica je nepopustljivo rastao. Do 1975. njihov broj je dostigao 2,4 miliona. U 1985. taj broj je bio 10,5 miliona. Do 1995. broj ljudi koji su dobijali zaštitu i pomoć od UNHCR-a skočio je na 27,4 miliona!

Mnogi su se nadali da će era posle Hladnog rata otvoriti vrata da se reši globalni problem izbeglica; ali nije. Umesto toga, nacije su se rascepile duž istorijskih ili etničkih linija, što je rezultovalo sukobom. Kako su ratovi besneli, ljudi su bežali, znajući da njihove vlade neće moći ili želeti da ih zaštite. Na primer, 1991, skoro dva miliona Iračana se rasulo u susedne države. Otada, procenjenih 735 000 izbeglica pobeglo je iz bivše Jugoslavije. Zatim, 1994, građanski rat u Ruandi naterao je više od polovine od 7,3 miliona ljudi te države da pobegnu iz svojih domova. Oko 2,1 milion Ruanđana potražilo je spas u obližnjim afričkim državama.

Zašto se problem pogoršava?

Postoji nekoliko faktora koji doprinose rastućem broju izbeglica. Na nekim mestima, kao što su Avganistan i Somalija, nacionalne vlade su pale. Ovo je stvar prepustilo u ruke naoružanih milicija koje slobodno pljačkaju zemlju, prouzrokujući paniku i bekstvo.

Na drugim mestima, sukobi se zasnivaju na kompleksnim etničkim ili religioznim razlikama, u kojima je prvenstveni cilj zaraćenih strana da oteraju civilno stanovništvo. Što se tiče rata u bivšoj Jugoslaviji, jedan predstavnik UN jadikovao je sredinom 1995: „Mnogim ljudima je prilično teško da razumeju uzroke ovog rata: ko se bori, razloge za borbu. Tu je jedan masovan egzodus s jedne strane a onda tri nedelje kasnije tu je jedan masovan egzodus s druge strane. Veoma je teško pratiti čak i ljudima koji to moraju da prate.“

Visokorazorno savremeno oružje — višecevni raketni bacači, projektili, artiljerija i slično — doprinosi pokolju i povećava arenu sukoba. Rezultat: još više izbeglica. U skorije doba, oko 80 posto izbeglica u svetu pobeglo je iz zemalja u razvoju u susedne zemlje koje su takođe u razvoju i koje su neopremljene da zbrinu one koji traže azil.

U mnogim sukobima, nedostatak hrane doprinosi problemu. Kada ljudi gladuju, možda zato što su konvoji koji nose pomoć blokirani, oni su prisiljeni da se sele. The New York Times beleži: „Na mestima kao što je rog Afrike, kombinacija suše i rata toliko je napala zemlju da ona više ne može da obezbeđuje sredstva za život. Da li stotine hiljada koje odlaze beže od gladovanja ili je rat irelevantan.“

Nepoželjni milioni

Dok se ideja o azilu poštuje na rečima, ogroman broj izbeglica užasava nacije. Situacija nalazi paralelu u drevnom Egiptu. Kada su Jakov i njegova porodica potražili spas u Egiptu kako bi izmakli haranju sedmogodišnje gladi, bili su srdačno primljeni. Faraon im je dao ’najbolje mesto u zemlji‘ u kojoj će prebivati (Postanje 47:1-6).

Međutim, kako je vreme prolazilo, Izraelci su postali brojčani, ’te ih se sva zemlja napuni‘. Egipćani su sada odgovorili surovošću, ipak „što ga [Izraela] oni više mučahu, to se on [Izrael] više množaše i napredovaše; i sinovi Izrailjevi postadoše mrski [„tako da su kao rezultat osećali gnusan strah od sinova Izraelovih“, NW]“ (Izlazak 1:7, 12).

Slično tome, nacije danas osećaju „gnusan strah“ kako broj izbeglica nastavlja da se umnožava. Velik razlog za njihovu zabrinutost jeste ekonomski. Nahraniti, obući, smestiti i zaštiti milione izbeglica puno košta. Između 1984. i 1993, godišnja potrošnja UNHCR porasla je sa 444 miliona dolara na 1,3 milijarde. Većinu novca poklanjaju bogatije nacije, od kojih se neke bore sa svojim ekonomskim problemima. Nacije donatori ponekad se žale: ’Pod velikim smo pritiskom da pomognemo beskućnicima na svojim ulicama. Kako možemo da budemo odgovorni za beskućnike cele planete, naročito kada je verovatnije da će problem rasti nego da će se smanjivati?‘

Šta komplikuje stvari?

One izbeglice koje stignu do bogate nacije često utvrde da njihovu situaciju komplikuju mnoge hiljade ljudi koji su u istu zemlju imigrirali iz ekonomskih razloga. Ovi ekonomski migranti nisu izbeglice koje beže od rata ili progona ili gladi. Umesto toga, oni su došli tražeći bolji život — život slobodan od siromaštva. Zato što se često pretvaraju da su izbeglice, opsedajući azilsku mrežu lažnim tvrdnjama, oni otežavaju istinskim izbeglicama da dobiju fer saslušanje.a

Priliv izbeglica i imigranata poredio se s dva toka koji u bogate države godinama teku jedan uz drugi. Međutim, rastuće strogi imigrantski zakoni blokirali su tok ekonomskih imigranata. Tako su oni postali deo toka izbeglica, i ovaj tok je nabujao i stvara poplavu.

Znajući da bi moglo biti potrebno nekoliko godina da se osmotri njihova azilantska molba, ekonomski migranti rezonuju da su oni u položaju pobeda-pobeda. Ukoliko se njihova molba za azil prihvati, oni su pobedili, pošto mogu ostati u zdravijoj ekonomskoj sredini. Ukoliko se njihova molba odbije, oni su takođe pobedili, pošto će zaraditi nešto novca i naučiti neke veštine da ponesu kući sa sobom.

Pošto se rastući brojevi izbeglica, zajedno s varalicama, slivaju, mnoge zemlje uvlače svoj otirač za dobrodošlicu i zalupljuju vrata. Neke su zatvorile svoje granice onima u bekstvu. Druge zemlje su uvele zakone i procedure koje efikasno uskraćuju ulazak izbeglicama. Druge zemlje opet, na silu su vratile izbeglice u zemlje iz kojih su pobegle. Jedna publikacija UNHCR-a primećuje: „Nepopustljivi porast u brojevima — i istinskih izbeglica i ekonomskih migranata — nametnuo je ozbiljnu napetost na 3 500 godina staru tradiciju azila, dovodeći je skoro do kolapsa.“

Mržnja i strah

Ono što doprinosi problemima izbeglice jeste avet ksenofobije — strah od stranaca i mržnja prema njima. U mnogim zemljama ljudi veruju da autsajderi ugrožavaju njihov nacionalni identitet, kulturu i poslove. Takvi strahovi ponekad se ispoljavaju u nasilju. Časopis Refugees kaže: „Evropski kontinent vidi jedan rasistički napad svaka tri minuta — i svi prihvatni centri za one koji traže azil prečesto su meta.“

Jedan plakat u centralnoj Evropi izražava duboko neprijateljstvo, neprijateljstvo koje sve jače odjekuje u mnogim zemljama planete. Njegova poruka zlobe cilja na strance: „Oni su odvratni i bolni čirevi na telu naše nacije. Etnička grupa bez ikakvih kulturnih, moralnih ili religioznih ideala, nomadska rulja koja samo pljačka i krade. Prljavi, puni vašaka, oni okupiraju ulice i železničke stanice. Neka spakuju svoje prljave rite i zauvek odu!“

Naravno, većina izbeglica ne bi želela ništa bolje nego da ’zauvek ode‘. Oni čeznu da odu kući. Njihova srca žude za življenjem jednim mirnim, normalnim životom s porodicom i prijateljima. Ali oni nemaju dom u koji mogu da odu.

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 6. strani]

Muka izbeglica

„Da li ste znali da svako veče stotine hiljada dece izbeglica ide na spavanje gladno? Ili da je samo svako osmo dete izbeglica ikada bilo u školi? Većina ove dece nikada nije bila u bioskopima ili parku, a kamoli u muzeju. Mnoga odrastaju iza bodljikave žice ili u izolovanim logorima. Ona nikada nisu videla kravu ili psa. Previše izbegle dece misli da je trava nešto za jelo, ne nešto po čemu se igra i trči. Deca izbeglice su najtužniji deo mog posla“ (Sadako Ogata, visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice).

[Izvor]

U.S. Navy photo

[Okvir/Slika na 8. strani]

Isus je bio izbeglica

Josif i Marija su stanovali u Vitlejemu sa svojim sinom, Isusom. Astrolozi sa istoka došli su s darovima od zlata, tamjana i izmirna. Nakon njihovog odlaska jedan anđeo se pojavio Josifu, govoreći: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu, beži u Egipat i ostani onde dok ti se ne javim; jer će Irod tražiti dete da ga pogubi“ (Matej 2:13).

Njih troje je brzo potražilo azil u jednoj stranoj zemlji — postali su izbeglice. Irod je bio besan što ga astrolozi nisu izvestili o lokaciji Onoga koji je prorečen da postane kralj Jevreja. U jednom uzaludnom pokušaju da ubije Isusa, naredio je svojim ljudima da pobiju sve male dečake u Vitlejemu i oko njega.

Josif i njegova porodica su ostali u Egiptu sve dok se Božji anđeo nije ponovo pojavio Josifu u snu. Anđeo je rekao: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su izumrli oni koji su tražili život detinji“ (Matej 2:20).

Očigledno je da je Josif nameravao da se naseli u Judeji, gde su živeli pre nego što su pobegli u Egipat. Ali je u snu bio upozoren da će biti opasno da to uradi. Tako je pretnja nasilja još jednom uticala na njihov život. Josif, Marija i Isus su otputovali severno u Galileju i naselili se u gradu Nazaretu.

[Slike na 7. strani]

Nedavnih godina su milioni izbeglica pobegli u druge države kako bi spasli svoj život

[Izvori]

Gore levo: Albert Facelly/Sipa Press

Gore desno: Charlie Brown/Sipa Press

Dno: Farnood/Sipa Press

[Izvor slike na 4. strani]

Dečak levo: UN PHOTO 159243/J. Isaac