Da li evoluciji nedostaje temelj?

ŠTA je suština Darvinove teorije evolucije? „U svom potpunom, biološkom smislu... evolucija podrazumeva proces u kojem je život proizašao iz nežive materije i nakon toga se razvijao potpuno prirodnim sredstvima.“ Darvinovska evolucija uzima kao postulat da je „praktično sav život, ili barem sve njegove najinteresantnije karakteristike, rezultat prirodnog odabiranja koje funkcioniše na temelju nasumičnih varijacija“ (Darwin’s Black Box—The Biochemical Challenge to Evolution,a od Majkla Behea, vanrednog profesora biohemije na Univerzitetu Lihaj, u Pensilvaniji, SAD).

Nesvodljiva složenost — kamen spoticanja za evoluciju?

Kad je Darvin razvio svoju teoriju, naučnici su imali malo ili nimalo spoznanja o zadivljujućoj složenosti žive ćelije. Moderna biohemija, koja se bavi proučavanjem života na molekularnom nivou, otkrila je nešto od te zamršenosti. Ona je takođe pokrenula ozbiljna pitanja i sumnje u vezi s Darvinovom teorijom.

Sastavni delovi ćelija načinjeni su od molekulâ. Ćelije su osnovni gradivni elementi svih živih stvorenja. Profesor Behe je rimokatolik i veruje da evolucija objašnjava kasniji razvoj životinja. Međutim, on izražava ozbiljne sumnje u vezi s tim da li evolucija može objasniti postojanje ćelije. On priča o molekularnim mašinama koje „vuku tovar s jednog na drugo mesto u ćeliji preko ’autoputeva‘ načinjenih od drugih molekula... Ćelije plivaju koristeći mašine, umnožavaju se uz pomoć mašinerije, vare hranu pomoću mašinerije. Ukratko, jako komplikovane molekularne mašine upravljaju svakim ćelijskim procesom. Dakle, detalji života su fino podešeni, a mašinerija života izuzetno složena“.

A, u kojoj razmeri se odvija sva ova aktivnost? Tipična ćelija je prečnika od samo 0,03 milimetra! Na tom beskrajno malom prostoru, odigravaju se složene funkcije preko potrebne za život. (Vidite dijagram, strane 8-9.) Nije čudo što se kaže: „Glavna stvar jeste da je ćelija — ta sama osnova života — zaprepašćujuće složena.“

Behe obrazlaže da ćelija može da funkcioniše jedino kao potpuni entitet. Ona se, dakle, ne može održati dok je formiraju spore, postepene promene koje izaziva evolucija. Behe upotrebljava primer mišolovke. Ova jednostavna sprava može funkcionisati tek kad se sklope sve njene komponente. Svaka pojedina komponenta ponaosob — osnova, feder, zakočna poluga, udaraljka, kukica — nije mišolovka i ne može funkcionisati kao takva. Svi delovi su potrebni istovremeno i moraju biti sklopljeni da bi se dobila mišolovka koja radi. Isto tako, ćelija može funkcionisati tek kad se sklope sve njene komponente. Ovu ilustraciju on koristi da bi objasnio ono što naziva „nesvodljivom složenošću“.b

Ovo predstavlja veliki problem za navodni proces evolucije, koji uključuje pojavu postepeno stečenih, korisnih karakteristika. Darvin je znao da se njegova teorija o postepenoj evoluciji putem prirodnog odabiranja suočava s velikim izazovom kad je rekao: „Ako bi se moglo pokazati da postoji neki složen organ koji nije mogao postati mnogobrojnijim uzastopnim, malim preinačenjima, onda bi moja teorija apsolutno pala“ (Postanak vrsta).

Nesvodljivo složena ćelija jeste veliki kamen spoticanja za verovanje u Darvinovu teoriju. Prvo, evolucija ne može objasniti skok od nežive do žive tvari. Zatim, suočava se s problemom prve složene ćelije, koja kao sklopljena jedinica mora nastati iz jednog cuga. Drugim rečima, ćelija (to jest, mišolovka) mora se pojaviti niotkuda, sklopljena i već u pogonu!

Nesvodljiva složenost zgrušavanja krvi

Još jedan primer nesvodljive složenosti jeste proces koji većina od nas, kad se poseče, uzima zdravo za gotovo — zgrušavanje krvi. Normalno bi iz nekog probušenog suda svaka tečnost istog trena procurila i tekla dok se sud ne isprazni. Ipak, kad kožu probušimo ili posečemo, formira se jedan ugrušak koji brzo zapečaćuje taj otvor. Međutim, doktori znaju, „zgrušavanje krvi je veoma složen, zamršeno isprepleten sistem sastavljen od mnoštva međuzavisnih proteinskih delova“. Oni aktiviraju takozvani proces zgrušavanja. Ovaj delikatni proces zaceljenja „presudno zavisi od izbora trenutka u kojem se različite reakcije odvijaju i njihove brzine“. Inače, osobi bi se sva krv mogla zgrušati i ščvrsnuti, ili s druge strane, osoba bi mogla iskrvariti do smrti. Vremenski raspored i brzina su bitni ključevi.

Biohemijsko ispitivanje je pokazalo da zgrušavanje krvi uključuje mnoge faktore, i da bi proces uspeo, nijedan ne sme nedostajati. Behe pita: „Kad zgrušavanje jednom počne, šta ga zaustavlja da se ne nastavi sve dok se sva krv... ne ščvrsne?“ On objašnjava da „obrazovanje, ograničavanje, ojačavanje i uklanjanje krvnog ugruška“ predstavlja jedan zaokruženi biološki sistem. Ako bilo koji deo pretrpi neuspeh, tada sistem ne uspeva.

Rasel Dulitl, evolucionista i profesor biohemije na Kalifornijskom univerzitetu, pita: „Kako je zaboga ovaj složeni i prefinjeno uravnoteženi proces evoluirao?... Paradoks je, ako je aktiviranje svakog proteina zavisilo od drugog, kako je takav sistem uopšte mogao nastati? Od kakve bi koristi bio ijedan deo šeme bez čitavog sklopa?“ Koristeći evolucionističke argumente, Dulitl pokušava da objasni poreklo procesa. Međutim, profesor Behe ističe da bi bila potrebna „enormna sreća da bi se pravi delići gena našli na pravim mestima“. On pokazuje da Dulitlovo objašnjenje i uprošćeni jezik skrivaju silne poteškoće.

Dakle, jedan od važnijih prigovora evolucionističkom modelu jeste nesavladiva prepona nesvodljive složenosti. Behe navodi: „Naglašavam da prirodno odabiranje, motor darvinovske evolucije, funkcioniše jedino ako ima nečeg za odabiranje — nečeg što je korisno sada odmah, a ne u budućnosti.“

„Tajanstvenost i potpuni muk“

Profesor Behe navodi da su neki naučnici proučavali „matematičke modele evolucije ili nove matematičke metode za upoređivanje i interpretiranje nizova podataka“. Međutim, on zaključuje: „Matematika pretpostavlja da je stvarna evolucija postepeni, nasumičan proces; ona ga ne opisuje (niti to može).“ (Kurziv u zadnjoj frazi naš.) Ranije je rekao: „Ako potražite naučnu literaturu o evoluciji, i ako svoju potragu usredsredite na pitanje kako su se molekularne mašine — koje su osnova života — razvile, naići ćete na tajanstvenost i potpuni muk. Složenost temelja života parališe naučne napore da je objasne; molekularne mašine postavljaju još uvek neprobojnu barijeru opštem prihvatanju darvinizma.“

Ovo savesnim naučnicima postavlja niz pitanja za osmatranje: „Kako se razvio centar fotosintetskih reakcija? Kako je započeo intramolekularni transport? Kako je započela biosinteza holesterola? Kako je retinal postao uključen u vid? Kako su se razvile fosfoproteinske signalne staze?“c Behe dodaje: „Sama činjenica da nijedan od ovih problema nije ni pomenut, a kamoli rešen, jeste jedna vrlo snažna indikacija da je darvinizam neprikladan okvir za razumevanje porekla složenih biohemijskih sistema.“

Ako Darvinova teorija ne može objasniti složene molekularne temelje ćelija, kako ona onda može biti zadovoljavajuće objašnjenje za postojanje miliona vrsta koje nastanjuju ovu planetu? Na kraju krajeva, evolucija čak ne može ni proizvesti novu porodicu vrsta premošćavanjem jazova od jedne porodice vrsta do druge (Postanje 1:11, 21, 24).

Problemi začetka života

Bez obzira na to koliko Darvinova teorija evolucije izgleda verodostojno u očima nekih naučnika, na kraju, oni se moraju suočiti s pitanjem: čak i ako pretpostavimo da su oblici živih bića evoluirali putem prirodnog odabiranja, kako je život započeo? Drugim rečima, problem leži, ne u preživljavanju najsposobnijeg, već u dolasku tog najsposobnijeg i prvog! Međutim, kao što Darvinove primedbe o evoluciji oka pokazuju, on se nije bavio tim problemom kako je život započeo. On je napisao: „Kako nerv postaje osetljiv na svetlost teško da nas više zabrinjava od toga kako je sam život nastao.“

Francuski naučni pisac Filip Šambo je napisao: „Sam Darvin se pitao kako je priroda odabrala novonastale oblike pre nego što su oni bili savršeno funkcionalni. Spisak evolucionih misterija je beskrajan. I današnji biolozi moraju ponizno priznati, zajedno s profesorom Žanom Ženermoom sa Univerziteta u južnom Parizu u Orsi, da ’sintetička teorija evolucije ne može lako objasniti poreklo složenih organa‘.“

U svetlu tih izuzetno malih šansi za takvu beskrajnu raznovrsnost i složenost životnih oblika, da li vam je teško verovati da je sve to evoluiralo u ispravnom smeru, vođeno samo slučajem? Pitate li se kako bi ijedno stvorenje moglo preživeti u borbi za opstanak najsposobnijeg dok mu oči još uvek evoluiraju? Ili dok su se navodno formirali primitivni prsti na nekom podljudskom telu? Da li se pitate kako su ćelije opstale ako su postojale u nekom nepotpunom i neadekvatnom stanju?

Robert Nai, pisac za časopis Astronomy i evolucionista, pisao je da je život na zemlji rezultat „dugačkog niza neverovatnih događaja koji su se zbili baš na pravi način da bi nama podarili postojanje, kao kad bismo na lutriji dobijali po milion dolara milion puta zaredom“. Ovakvo rezonovanje verovatno se može primeniti na svako pojedino stvorenje koje danas postoji. Sve šanse stoje tome nasuprot. Pa ipak, od nas se očekuje da poverujemo da je putem slučaja evolucija takođe proizvela mužjaka i ženku u isto vreme kako bi se te nove vrste mogle produžiti. Pored svega ovoga, još moramo verovati ne samo da su mužjak i ženka evoluirali istovremeno, već i na istom mestu! Bez sastanka nema stvaranja novih!

Sasvim sigurno, verovati da život postoji u milionima usavršenih oblika kao posledica miliona kockarskih pokušaja koji su se isplatili, iziskuje lakovernost do krajnjih granica.

Zašto većina veruje?

Zašto je evolucija toliko popularna i zašto je toliki ljudi prihvataju kao jedino objašnjenje za život na zemlji? Jedan uzrok jeste što je ona ortodoksno gledište koje se uči u školama i na univerzitetima, i jao tebi ako se usudiš da izraziš neku sumnju. Behe izjavljuje: „Mnogi učenici iz svojih udžbenika nauče da svet gledaju kroz evolucionističke naočare. Međutim, oni ne uče o tome kako je darvinovska evolucija mogla proizvesti bilo koji od tih izuzetno zamršenih biohemijskih sistema koje ti tekstovi opisuju.“ On dodaje: „Da bismo razumeli uspeh darvinizma kao ortodoksije, kao i njegov neuspeh kao nauke na molekularnom nivou, moramo istražiti udžbenike koji se koriste za poučavanje naučnika s visokim ciljevima.“

„Ako bi se sprovela anketa među naučnicima u svetu, velika većina bi rekla da veruje da je darvinizam istinit. Ali naučnici, kao i svako drugi, većinu svojih gledišta temelje na rečima drugih ljudi... Isto tako, i na nesreću, naučno društvo često odbacuje kritiku iz straha da će kreacionistima dati municiju. Ironično je što je u ime zaštićivanja nauke, gurnuta u stranu otvorena naučna kritika prirodnog odabiranja.“d

Koje održive i pouzdane alternative postoje za Darvinovu teoriju evolucije? Naš zadnji članak u ovoj seriji obradiće ovo pitanje.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 6. strani]

„Ako bi se moglo pokazati da postoji neki složen organ koji nije mogao postati mnogobrojnijim uzastopnim, malim preinačenjima, onda bi moja teorija apsolutno pala.“

[Istaknuti tekst na 10. strani]

Unutar ćelije, postoji „svet nadmoćne tehnologije i zapanjujuće složenosti“. (Evolution: A Theory in Crisis)

Instrukcije unutar DNK ćelije, „ako bi se stavile na papir, ispunile bi hiljadu knjiga od po 600 strana“. (National Geographic)

[Istaknuti tekst na 11. strani]

„Matematika pretpostavlja da je stvarna evolucija postepeni, nasumični  proces; ona ga ne opisuje (niti to može).“

[Istaknuti tekst na 12. strani]

„Ironično je što je u ime zaštićivanja nauke, gurnuta u stranu otvorena naučna kritika prirodnog odabiranja.“

[Okvir na 8. strani]

Molekul i ćelija

Biohemija — „proučavanje same osnove života: molekula koji sačinjavaju ćelije i tkiva, koji katalizuju hemijske reakcije u varenju, fotosintezi, imunitetu i tako dalje“ (Darwin’s Black Box).

Molekul — „najmanja čestica na koju se neki element ili jedinjenje može izdeliti bez promene njegovih hemijskih i fizičkih karakteristika; grupa sličnih ili različitih atoma koje hemijske sile drže na okupu“ (The American Heritage Dictionary of the English Language).

Ćelija — osnovna jedinica svih živih organizama. „Svaka ćelija je jedna visokoorganizovana struktura odgovorna za oblik i funkcionisanje nekog organizma.“ Koliko ćelija obrazuje jedno odraslo ljudsko biće? Sto hiljada milijardi (100 000 000 000 000)! Na svakom kvadratnom centimetru kože imamo oko 155 000 ćelija, a ljudski mozak ima od 10 do 100 milijardi neurona. „Ćelija je ključ za biologiju, jer na ovom nivou skup vode, soli, makromolekula i membrana stvarno prerasta u život“ (Biology).

[Okvir na 9. strani]

„Neuporediva složenost“ ćelije

„Da bismo pojmili stvarnost života onako kako je otkriva molekularna biologija, ćeliju moramo uvećati hiljadu miliona puta, sve dok ne bude prečnika 20 kilometara i dok ne počne da liči na jedan džinovski vazduhoplov, dovoljno veliki da prekrije neki veliki grad, recimo London ili Njujork. Ono što bismo tada videli bio bi objekat neuporedive složenosti i prilagodljivog dizajna. Na površini te ćelije videli bismo, nalik bočnim prozorima ogromnog svemirskog broda, milione otvora koji se otvaraju i zatvaraju da bi omogućili neprekidan protok materijala što utiče i ističe iz njega. Ako bismo ušli kroz jedan od tih otvora, našli bismo se u svetu vrhunske tehnologije i zaprepašćujuće složenosti. Videli bismo beskrajne, visokoorganizovane hodnike i cevovode koji se od periferije ćelije granaju u svakom pravcu, neke do centralne memorijske banke u jedru a druge do montažnih postrojenja i odeljenja za obradu. Sâmo jedro bilo bi ogromna sferična komora, preko jednog kilometra u prečniku, nalik nekoj krhkoj palati unutar koje bismo videli kilometre namotanih lanaca DNK molekula, sve uredno naslaganih u pravilnim nizovima. Veliki opseg proizvoda i sirovina kretao bi se na visoko uređeni način duž svih tih mnogostrukih cevi ka različitim montažnim postrojenjima u spoljnjim regionima ćelije, i od njih.

„Čudili bismo se nivou kontrole koji podrazumeva kretanje toliko mnogo objekata duž tolikih na izgled beskrajnih cevi, sve u savršenom jedinstvu. Svuda oko nas videli bismo, u kom god pravcu pogledali, svakojake mašine nalik robotima. Primetili bismo da su najjednostavnije funkcionalne komponente ćelije, proteinski molekuli, zadivljujuće složeni delovi molekularne mašinerije, i da se svaki sastoji od oko tri hiljade atoma uređenih u visoko organizovanom trodimenzionalnom prostornom ustrojstvu. Čudili bismo se i više dok bismo posmatrali svojevrsno svrsishodne aktivnosti ovih čudnovatih molekularnih mašina, naročito kad bismo shvatili da bi, uprkos svem nagomilanom spoznanju iz fizike i hemije, zadatak konstruisanja jedne takve molekularne mašine — to jest jednog jedinog funkcionalnog proteinskog molekula — bio potpuno izvan naših sadašnjih sposobnosti i da verovatno neće biti ostvaren barem do početka narednog veka. Pa ipak, život ćelije zavisi od združenih aktivnosti hiljada, zaista desetina i moguće stotina hiljada različitih proteinskih molekula“ (Evolution: A Theory in Crisis).

[Okvir na 10. strani]

Činjenice i legende

„Za osobu koja se ne oseća obaveznom da svoju potragu ograniči na neinteligentne uzroke, direktni zaključak je da su mnogi biohemijski sistemi osmišljeni. Njih nisu osmislili zakoni prirode, niti slučaja ni potrebe; umesto toga, oni su isplanirani... Život na zemlji na svom najosnovnijem nivou, u svojim najvažnijim komponentama, jeste proizvod inteligentne aktivnosti“ (Darwin’s Black Box).

„Ne može postojati sumnja da biolozi nakon veka intenzivnog napora nisu uspeli da potvrde [darvinovsku teoriju evolucije] u bilo kom bitnom smislu. Ostaje činjenica da se priroda nije svela na kontinuum koji darvinovski model zahteva, niti je zasigurana verodostojnost slučaja kao stvaralačkog posrednika života“ (Evolution: A Theory in Crisis).

„Uticaj evolucione teorije na poljima jako različitim od biologije jeste jedan od najspektakularnijih primera u istoriji kako jedna visoko teoretska ideja za koju ne postoji stvaran čvrst naučni dokaz može početi da oblikuje razmišljanje čitavog društva i da dominira gledištem jednog doba“ (Evolution: A Theory in Crisis).

„Bilo koja nauka o prošlosti... koja a priori isključuje mogućnost planiranja ili stvaranja, prestaje da bude potraga za istinom, i postaje sluga (ili rob) problematične filozofske doktrine, naime, naturalizma“ (Origins Research).

„Legenda je... da je Čarls Darvin rešio problem porekla biološke složenosti. Legenda je da imamo dobro ili čak prilično razumevanje porekla života, ili da se ispravna objašnjenja odnose samo na takozvane prirodne uzroke. Sasvim sigurno, ove i druge legende filozofskog naturalizma imaju izvesni status. Čovek o njima ne govori preoštro u uglađenom društvu. Ali ih takođe ne treba prihvatiti nekritički“ (Origins Research).

„Privatno, mnogi naučnici priznaju da nauka nema nikakvo objašnjenje o početku života... Darvin nikada nije ni maštao o izuzetno dubokoj složenosti koja postoji čak i na najosnovnijim nivoima života“ (Darwin’s Black Box).

„Molekularna evolucija se ne temelji na naučnom autoritetu... Postoje tvrdnje da se takva evolucija dogodila, ali nijedna od njih nije poduprta odgovarajućim eksperimentima ili proračunima. Pošto niko nije imao direktna iskustva s molekularnom evolucijom, i pošto ne postoji autoritet na kojem bismo temeljili tvrdnje o spoznanju, zaista se može reći da je... tvrdnja o darvinovskoj molekularnoj evoluciji puko razmetanje“ (Darwin’s Black Box).

[Okvir na 12. strani]

Evolucija — „Igra slučaja“

Teorija evolucije je zaista san kockara. Zašto? Zato što prema evolucionistima, ona dobija uprkos astronomski malim šansama.

Robert Nai piše: „Zbog toga što je evolucija prvenstveno igra slučaja, svaki na izgled manje važan prošli događaj mogao se odigrati malko drugačije, prekinuvši našu evolucionu liniju pre nego što bi evoluirali ljudi.“ Ali ne, od nas se očekuje da verujemo da se svaki kockarski pokušaj isplatio, milione puta. Nai priznaje: „Dugački niz uskih grla jasno stavlja do znanja da je pojavljivanje inteligentnog života daleko teže nego što su naučnici nekada mislili. Postoji verovatno još prepreka na koje se naučnici još nisu sapleli.“

[Dijagram na stranama 8, 9]

Pojednostavljeni dijagram ćelije

Ribozomi

Strukture u kojima se stvaraju proteini

Citoplazma

Prostor između jedra i ćelijske membrane

Endoplazmatični retikulum

Listovi membrane koji čuvaju ili prenose proteine koje stvaraju ribozomi pričvršćeni uz njih

Jedro

Ono predstavlja kontrolni centar koji upravlja ćelijskim aktivnostima

Jedarce

Mesto gde se stvaraju ribozomi

Hromozomi

Oni sadrže ćelijinu DNK, njen genetički gradivni plan

Vakuole

Skladište vodu, soli, proteine i ugljene hidrate

Lizozomi

Oni čuvaju enzime za varenje

Goldžijev kompleks

Grupa pljosnatih membranskih kesica koje pakuju i distribuišu proteine koje stvara ćelija

Ćelijska membrana

Omotač koji kontroliše šta ulazi u ćeliju i šta izlazi iz nje

Centriole

Važne za ćelijsko razmnožavanje

Mitohondrije

Proizvodni centri za ATP, molekule koji ćeliju snabdevaju energijom

[Slika na 7. strani]

Zasebni delovi ne predstavljaju mišolovku — ona mora biti kompletna da bi kao takva funkcionisala