Mladi pitaju...

Zašto sam uvek ja kriv?

„Moj tata ima alergije a mora da radi s ljudima koji puše. Kad dođe kući, ponekad je vrlo neraspoložen. Izgubi nešto i mene krivi za to. Kad mu kažem da je on to izgubio, on poludi i kaže mi da ne treba da ga ispravljam“ (jedna tinejdžerka).

DA LI ponekad osećaš da si crna ovca? Da li izgleda da, ma šta da krene naopako, ti budeš okrivljen? Tako izgleda 14-godišnjoj Džoj. Ona živi u domaćinstvu s jednim roditeljem i često pazi na mlađeg brata i mlađu sestru. „Budem dole kad počnu da se tuku“, žali se Džoj. „Oni se ponašaju tako glupo i nezrelo, ali kad tata dođe kući, on viče na mene što nisam bila tamo da to sprečim.“

Ukoliko te tvoji roditelji nazivaju razmaženim, lenjim ili neodgovornim, ili koriste druge epitete koji čine da izgledaš nepopravljiv, ponekad možda čak izgleda kao da očekuju da omaneš. Ramona je njegova porodica nazvala odsutnim profesorom — nadimak koji je mrzeo iz dna duše. Isto tako možeš mrzeti neki nadimak ili epitet koji ističe tvoje mane, čak i ako je izrečen blagonaklono. Umesto da te motiviše da se popraviš, negativni epitet jednostavno može pojačati osećaj da si uvek ti kriv.

Krivica može biti naročito bolna onda kada izgleda da je proizvod povlađivanja. „Ja sam srednje dete“, kaže jedan tinejdžer po imenu Frenki, „i uvek izvlačim najdeblji kraj.“ Možda izgleda da se na tvoju rođenu braću ili tvoje rođene sestre nikada ne sumnja, ali da tebe proglašavaju krivim pri prvom znaku nevolje.

Zašto roditelji okrivljuju

Naravno, sasvim je normalno da roditelji ispravljaju svoju decu kad ona pogreše. Zaista, pružanje zdrave, pozitivne ispravke jedan je od načina na koji bogobojazni roditelji odgajaju decu „u disciplini i Jehovinom usmeravanju mišljenja“ (Efescima 6:4, NW). Ponekad, međutim, čak i najbolji roditelji mogu preterano reagovati ili brzo doneti pogrešne zaključke. Priseti se jednog događaja koji se desio kad je Isus bio mali. Tom prilikom, Isus je nestao. Ispostavilo se da je bio u Božjem hramu i da je vodio biblijske razgovore. Pa i mimo toga, kad su ga roditelji pronašli, majka ga je upitala: „Sine, šta učini nama tako? Evo otac tvoj i ja zabrinuti te tražimo“ (Luka 2:48).

Pošto je Isus bio savršen, nije bilo razloga za strah da će se upustiti u delinkventno ponašanje. Ali kao i svi roditelji puni ljubavi, njegova majka se osećala odgovornom za svoje dete i reagovala je burno, možda iz straha da su njegovi najbolji interesi u opasnosti. Slično tome, tvoji roditelji možda povremeno preterano reaguju, ne zato što nastoje da budu dosadni ili okrutni, već jednostavno zato što stvarno brinu za tebe.

Isto tako, shvati da živimo u „teškim vremenima“ (2. Timoteju 3:1). Budući da rade i brinu se za tvoj dom, roditelji su pod znatnim stresom, i to može uticati na način na koji se ophode prema tebi. (Uporedi s Propovednikom 7:7.) Jedna radnica na mentalnom zdravlju primetila je: „Kada u nekim porodicama kriza traje, roditelji mogu izgubiti živce i doneti prenagljene odluke, iako su inače pošteni ljudi.“

Možda su naročito samohrani roditelji skloni da iskale svoje frustracije na deci, jednostavno zato što nemaju supružnika s kojim bi razgovarali. Mora se priznati, biti izložen najjačem napadu roditeljevih ličnih frustracija nije zabavno. Sedamnaestogodišnja Lusi kaže: „Ako sam nešto uradila i zaslužujem da budem kažnjena, to je na mestu. Ali kad sam kažnjena zato što moja majka nije raspoložena, to stvarno nije pošteno.“

Još jedan faktor jeste povlađivanje. Iako roditelj obično voli svu svoju decu, nije neuobičajeno da bude naročito privučen jednom detetu.a (Uporedi s Postanjem 37:3.) Kad osećaš da si manje voljeno dete, to je samo po sebi bolno. Ali ako izgleda da se tvoje potrebe ignorišu ili da si često okrivljen za stvari koje urade tvoja braća ili tvoje sestre, sigurno će doći do ozlojeđenosti. „Imam tog brata, Darena“, kaže mlada Roksana. On je mamin mali anđeo... Ona uvek krivi mene, nikad Darena.“

Porodice pogođene problemima

U zdravim porodicama, do nepoštenog okrivljavanja može doći povremeno. Ali u porodicama koje su pogođene problemima možda postoji stalan obrazac da roditelji okrivljuju, posramljuju i ponižavaju. Ponekad je krivica propraćena čak i ’gorčinom i gnevom, ljutinom, vikom i hulom‘ (Efescima 4:31).

Može li mlada osoba biti kriva za takve izlive gneva roditelja? Tačno je da neposlušan sin ili neposlušna kćerka mogu biti „uznemirenost“ roditelju (Poslovice 17:25, NW). Međutim, roditelji su ti kojima Biblija kaže: „Ne razdražujte [doslovno „ne izazivajte na srdžbu“] dece svoje“ (Efescima 6:4). Kao što je slučaj sa svim hrišćanima, roditelj mora iskazivati samokontrolu, „zlo strpljivo da podnosi“ (2. Timoteju 2:24, DS). Zato, kada roditelj izgubi samokontrolu, ne može kriviti detetove propuste.

Verbalni napadi mogu biti pokazatelj da roditelj pati od emocionalnog stresa, depresije ili niskog samopoštovanja. To bi takođe moglo ukazivati na probleme kao što su bračna teskoba ili alkoholizam. Prema jednom izvoru, deca roditelja koji su zavisnici često postanu crne ovce. „Šta god da urade, nije dobro. Deca mogu čuti kako su ’glupa‘, ’loša‘, ’sebična‘ i tako dalje. Članovi porodice se zatim usredsređuju na to dete (ili decu) kao ’problem‘ koji je identifikovan, i skreću pažnju s vlastitih neprijatnih osećanja i problema.“

Kako postupiti kod nepoštene krivice

Dr Katlin Makoj primećuje: „Davanje epiteta, omalovažavanje i kritikovanje ličnosti [nekog] deteta... može biti faktor kod niskog samopoštovanja, depresije i povučenosti tinejdžera.“ Ili kao što sama Biblija kaže, surovo ophođenje može ’razdražiti‘ decu i prouzrokovati da postanu ’malodušna‘ (Kološanima 3:21). Možeš početi da misliš o sebi kao o bezvrednom promašaju. Takođe možeš da razviješ negativna osećanja prema roditeljima. Možeš zaključiti da ima malo toga što možeš uraditi da bi im ugodio i da nema svrhe pokušavati. Mogu nastupiti gnev i ozlojeđenost, što prouzrokuje da odbacuješ bilo koju disciplinu — čak i konstruktivnu kritiku. (Uporedi s Pričama Solomunovim 5:12, DK.)

Kako možeš izaći na kraj? Mnogo toga zavisiće od tvoje specifične situacije. Zašto ne zastaneš i realno je odmeriš? Na primer, da li je stvarno tačno da uvek treba tebe kriviti? Ili bi jednostavno moglo biti da tvoji roditelji naginju da povremeno budu malo previše kritični i kažu pogrešnu stvar? „Svi se spotičemo mnogo puta“, kaže Biblija, a to uključuje i roditelje (Jakov 3:2, NW). Stoga, čak i ako tvoji roditelji malo preterano reaguju s vremena na vreme, da li i ti treba da preterano reaguješ? Dobro može da se primeni biblijski savet iz Kološanima 3:13: „Snosite jedan drugoga i opraštajte jedan drugome, ako ima ko žalbu na koga. Kao što je Hristos vama oprostio, tako opraštajte i vi.“

U tome ti može pomoći uživljavanje s roditeljima. Poslovice 19:11 kažu: „Spor na gnev je koji je razuman, i ponos mu je uvredu zaboraviti.“ Ako tvoj tata izgleda da je razdražljiviji no inače kada dođe kući s posla i okrivljuje te za nešto što nisi uradio, da li je potrebno da praviš veliko pitanje od toga? Ako shvataš da je verovatno napet i umoran, to bi ti moglo pomoći da ’zaboraviš njegovu uvredu‘.

Ipak, šta ako to što si nepošteno okrivljen nije samo povremeno iritiranje već je stalno i nepopustljivo? Jedan budući članak osmotriće načine kako da popraviš svoju situaciju.

[Fusnote]

[Slika na 19. strani]

Nije nepošteno da roditelj pruži korektivan savet kad je potreban