Od ratnog heroja do Hristovog vojnika
ISPRIČAO LUJ LOLJO
Dana 16. avgusta 1944, bio sam sa snagama Alijanse koje su se iskrcale na obale južne Francuske tokom Drugog svetskog rata. Posle nedelju dana borbe na Mediteranskoj obali, moja tenkovska divizija je ušla u marseljsku luku i probila se do brda prema bazilici Notr Dam de la Gard. Naša misija je bila da osvojimo tamošnja nemačka utvrđenja.
BORBA je bila žestoka. Jedan tenk iz moje grupe bio je pogođen, i u njemu su poginula tri moja druga. Zatim je jedna mina raznela jednu od gusenica mog tenka, onesposobivši ga. Odlučni da zadržimo svoje položaje, nastavili smo da se borimo sledećih nekoliko sati.
Držeći automat u jednoj ruci a francusku zastavu u drugoj, iskoristio sam zatišje u borbi i krenuo napred zajedno s jednim borcem „Slobodne Francuske“. Iscrpljen i garav od baruta, pobio sam francusku zastavu na ulazu u baziliku.
Oslobođenje
Tokom nedelja koje su sledile, napredovali smo na sever goneći nemačke trupe koje su se povlačile. Snajperi, kao i kablovi razvučeni preko puta u visini glave, prisilili su nas da se krećemo sa zatvorenim otvorima na našim tenkovima.
U oktobru, naš odred je stigao do Ramonšama, gradića u planinama Vogezi na severoistoku Francuske. Grad je izgledao pust. Dok sam stajao u kupoli svog tenka ispitujući okolinu, iznenada je jedna raketa ispaljena s nekog prozora uletela u tenk i eksplodirala ubivši na mestu tri moja čoveka. Jedan drugi vojnik i ja bili smo ozbiljno povređeni, a tenk je ostao nepokretan. Uprkos tome što sam imao 17 komada šrapnela u nozi, preuzeo sam komande tenka dok nas je jedan drugi vukao.
Za tu epizodu sam depešom dobio pohvalu. Nekoliko dana kasnije, kada me je general Latr de Tasinji, komandant francuske prve armije, odlikovao za ono što sam postigao u Marselju, prokomentarisao je: „Vidimo se uskoro ponovo.“
Nedugo zatim, bilo mi je dodeljeno da budem generalov lični ataše. S vremenom, pratio sam ga u Berlin, gde je predstavljao Francusku prilikom kapitulacije Nemačke 8. maja 1945. Sledeće četiri godine bio sam njegova desna ruka.
No, kako sam postao toliko uključen u glavne događaje Drugog svetskog rata?
Poučavan religiji i ratu
Odrastao sam kao iskren rimokatolik sa željom da služim svom Bogu i svojoj zemlji. Dana 29. avgusta 1939, samo nekoliko dana pre nego što je Francuska ušla u Drugi svetski rat, prijavio sam se u motorizovanu oklopnu konjicu. Bilo mi je tek 18 godina. Posle pet meseci obuke u Ekol Militeru, u Parizu, bio sam poslat kao mladi podoficir na istočni front Francuske.
To je bio period poznat kao lažni rat, nazvan tako zato što smo samo čekali nemačke trupe koje su bile zauzete na drugim frontovima. Zatim, kada je Nemačka konačno napala, bio sam zarobljen, juna 1940. Dva meseca kasnije sam pobegao, i na kraju se pridružio francuskim snagama u severnoj Africi.
U akciji protiv nemačkih trupa u Tunisu pod generalom Ervinom Romelom, Pustinjskom Lisicom, zadobio sam opekotine na 70 posto mog tela te sam devet dana bio u komi. Proveo sam tri meseca u jednoj bolnici u Sidi bel Abesu, u severozapadnom Alžiru, gde je bio smešten štab Francuske legije stranaca. Dok sam bio u severnoj Africi, primio sam Kroa de ger, vojni krst.
Katolički vojni sveštenici su nas podsticali na to da ispunimo svoju „hrišćansku“ dužnost. U skladu s njihovim podsticajima, bio sam spreman da život dam za Francusku. Kad god sam mogao, uzimao sam pričest pred bitku. A kada bih bio usred borbe, molio bih se Bogu i Devici Mariji.
Poštovao sam neprijateljske vojnike od kojih su mnogi takođe bili iskreni rimokatolici. Neki su nosili pojas s kopčom na kojoj je bilo izgravirano Gott mit uns (Bog je s nama). Zar ne izgleda čudno misliti da će Bog odgovoriti na molitve vojnika koji su se borili na suprotnim stranama a koji su bili iste religije?
Posleratne promene
Posle rata, 10. aprila 1947, oženio sam se Renom, devojkom iz rodnog grada generala Latra de Tasinjija, Mujerona an Parea, u Vandeu. General mi je bio svedok na svadbi. Posle njegove smrti, januara 1952, nosio sam njegovu zastavu na državnoj sahrani.
Zatim, jednog nedeljnog jutra krajem 1952, kada smo se moja žena i ja spremali da idemo na misu s našom kćerkicom, dva Jehovina svedoka su zazvonila na naša vrata. Ono što su rekli o Bibliji izazvalo je našu radoznalost. Iako smo moja žena i ja bili duboko religiozni, malo smo poznavali Bibliju, budući da je crkva odvraćala od njenog čitanja. Svedok koji se ponudio da proučava Bibliju s nama bio je Leopol Žonte, tadašnji nadglednik kancelarije podružnice Jehovinih svedoka u Francuskoj. Iz našeg biblijskog studija, konačno sam mogao da pronađem odgovore na pitanja koja su mi ostala neodgovorena još od detinjstva.
Na primer, uvek sam bio zaintrigiran molitvom Očenaš, ili Gospodovom molitvom. Kao katolik, verovao sam da svi dobri ljudi idu na nebo kada umru, tako da nisam mogao da razumem zašto smo se molili Bogu: „Neka bude volja tvoja i na zemlji“ (Matej 6:9, 10, kurziv naš). Sveštenici s kojima sam razgovarao ili su izbegavali moje pitanje o tome ili su govorili da će se na tu molitvu odgovoriti kada svi postanu rimokatolici. Ali taj odgovor me nije zadovoljavao.
Sveštenici nisu mogli da pruže zadovoljavajuće odgovore ni na moja pitanja u vezi s Trojstvom. To katoličko učenje kaže, prema rečima jednog crkvenog kreda, da je ’Otac Bog, Sin je Bog i Sveti duh je Bog, a ipak oni nisu tri Boga nego jedan Bog‘. Tako je otkriće biblijskog jasnog učenja da je Isus Sin Božji a ne Svemoćni Bog bilo izvor velike radosti za moju ženu i mene (Marko 12:30, 32; Luka 22:42; Jovan 14:28; Dela apostolska 2:32; 1. Korinćanima 11:3).
Oboje smo mislili da su nam se prvi put otvorile oči i da smo našli biser neprocenjive vrednosti, vredan svake žrtve (Matej 13:46). Shvatili smo da se moramo odlučiti da dobijemo to blago. Uskoro smo usvojili stav poput stava apostola Pavla, koji je rekao da smatra „sve... za gubitak prema prevažnom poznanju Isusa Hrista“. Tako smo napravili izmene u našem životu kako bismo služili Bogu (Filipljanima 3:8).
Moje zauzimanje stava
Aprila 1953, samo nekoliko meseci nakon što smo počeli da proučavamo Bibliju sa Svedocima, primio sam naređenje da se pridružim francuskom ekspedicionom korpusu koji je bio slat da se bori u Indokini. U to vreme služio sam kao ađutant komandujućem oficiru u Senatu u Parizu. Pošto sam do tada razumeo biblijsko načelo o neutralnosti, shvatio sam da treba da donesem odluku (Jovan 17:16). Informisao sam svoje pretpostavljene o mom odbijanju da se povinujem naređenjima da se borim u Indokini, navodeći svoju želju da više ne učestvujem u ratu (Isaija 2:4).
„Da li shvataš da ćeš biti ožigosan i da će ti sva vrata biti zatvorena?“ pitali su moji pretpostavljeni. Od tada sam bio ostavljen po strani, da tako kažem. Ali to je bila zaštita, pošto više nisam bio pozivan na vojne vežbe. Mnogi od moje familije i mojih prijatelja nisu mogli da shvate kako sam mogao da odbacim ono što su smatrali privilegovanim položajem u društvu.
Zbog mog vojnog dosijea, imao sam povlašćen tretman od vlasti, koje su me poštovale uprkos mojim verovanjima. Tokom sledeće dve godine, dato mi je otvoreno bolovanje, tako da nisam morao ponovo da preuzimam nijednu svoju funkciju. U međuvremenu moja žena i ja smo posećivali sastanke s lokalnom skupštinom Jehovinih svedoka i čak delili naša novopronađena verovanja s drugima.
Najzad — Hristov vojnik!
Konačno, početkom 1955, bio sam oslobođen svih vojnih dužnosti. Petnaest dana kasnije, 12. marta, moja žena i ja simbolizovali smo svoje predanje Jehovi Bogu krštenjem u vodi na jednom skupu u Versaju. Budući da se moja profesionalna situacija promenila, morao sam da nalazim razna zaposlenja da bih brinuo za potrebe svoje porodice. Sledeće četiri godine radio sam kao portir u Olu (centralnom tržištu), u Parizu. Iako pravljenje takvih izmena nije bilo lako, Jehova je blagoslovio moje napore.
Tokom godina, moja žena i ja smo pomogli mnogim ljudima da prihvate biblijsku poruku. Imao sam prilike da objasnim hrišćanski stav o neutralnosti raznim vojnim i civilnim vlastima. Moja nekadašnja vojna karijera često se pokazala korisnom u savladavanju predrasuda mnogih prema Jehovinim svedocima. Pružila mi je priliku da objasnim naš hrišćanski stav neutralnosti u povezanosti s ratovima nacija, pokazujući da je to isti stav koji su zauzimali Hristovi rani sledbenici. Na primer, profesor S. Ž. Kadu pisao je u svojoj knjizi The Early Church and the World (Rana crkva i svet): „Barem sve do vladavine Marka Aurelija [161—180. n. e.], posle svog krštenja nijedan hrišćanin ne bi postao vojnik.“
Jedna od najtežih kušnji s kojom sam se suočio bila je smrt moje žene 1977. Ona je umrla posle jednogodišnje bolesti, i hrabro izražavajući svoju veru sve do svoje smrti. Divna nada u uskrsenje me je podržala (Jovan 5:28, 29). Daljnja pomoć u savladavanju moje tuge bilo je to što sam se prijavio za opšteg pionira, kako se nazivaju punovremeni propovednici Jehovinih svedoka. Učinio sam to 1982. posle povlačenja sa svetovnog posla. Kasnije, 1988, kako sam samo bio srećan što sam služio kao instruktor u školi za obučavanje pionira!
Od smrti moje žene moram da se borim s periodičnim napadima depresije. Ali bliski, duhovno jaki prijatelji pomažu mi da ponovo stanem na svoje noge. Kroz sva ta iskušenja, uvek sam osećao snagu i ljubaznu dobrotu od Jehove, koji pazi na sve koji se uzdaju u njega (Psalam 18:3). Takođe smatram da kušnje kroz koje prolazimo pomažu u tome da nas opreme za vođenje našeg duhovnog rata (1. Petrova 1:6, 7). Kao skupštinski starešina ja, pak, mogu da pomažem drugima koji postanu depresivni (1. Solunjanima 5:14).
Kada sam bio dečak, sanjao sam o tome da budem vojnik, i, u nekom smislu, ostao sam vojnik sve do sada. Napustio sam jednu vojsku da bih se pridružio drugoj, postajući „vojnik Isusa Hrista“ (2. Timoteju 2:3). Danas, uprkos slabom zdravlju, nastojim najbolje što mogu da bijem bitku kao vojnik Hristov u ’dobrom ratu‘ koji će na kraju voditi do pobede, na čast i slavu našem Bogu, Jehovi (1. Timoteju 1:18).
Luj Loljo je umro 1. marta 1998, dok je ovaj članak bio u pripremi.
[Slika na 13. strani]
Naša svadba na kojoj je bio general Latr de Tasinji
[Slika na 15. strani]
Luj Loljo sa svojom ženom, Ren, 1976.