Mudro sam izabrala životni poziv

Ispričala Sonja Akunja Kevedo

Bilo mi je ponuđeno unapređenje na poslu u banci. To je značilo da bih imala veći ugled i bolju platu. Međutim, kratko pre toga primila sam poziv da služim u jednoj udaljenoj skupštini kao punovremeni jevanđelizator. Kada se osvrnem unazad posle 32 godine, znam da sam donela mudru odluku.

MOJA majka je bila odgajana kao rimokatolikinja ali je sumnjala u crkvene doktrine. Pitala se zašto likovi koji su načinjeni ljudskim rukama treba da se obožavaju? Za nju je religiozna istina bila veoma važna i išla je od jedne do druge crkve u potrazi za odgovorima, ali bez uspeha.

Jednog dana, dok je majka sedela ispred naše kuće u Tustli u Meksiku uživajući u povetarcu, posetio nas je jedan Jehovin svedok. Oduševljena time što joj je na njena pitanja odgovarao iz Biblije, složila se da je ponovo poseti. Sledeći put majka ga je čekala s katoličkim sveštenikom i adventističkim i nazarenskim propovednikom. Postavila je pitanje o sabatu ali je jedino Svedok dao uverljiv odgovor na temelju Biblije. U stvari, jedino je on imao Bibliju! Majka se krstila nakon samo šest meseci proučavanja Biblije. Bilo je to 1956, kada sam imala osam godina.

Otac je iskreno zabrinut

Otac nije imao ništa protiv toga da majka proučava Bibliju. Ali kad je počela da poučava nas decu — dva dečaka i dve devojčice — i da posećuje hrišćanske sastanke, uništio joj je literaturu. Bio je uveren da smo zavedeni i pokušao je da pomoću katoličke Biblije dokaže da su Svedoci na prevaru ubacili Božje ime — Jehova — u svoj prevod Biblije. Kad mu je majka pokazala Božje ime u njegovoj Bibliji, bio je veoma iznenađen i počeo je da menja svoj stav prema Svedocima (Psalam 83:18).

U Meksiku se proslava petnaestog rođendana devojčice smatra posebnom prilikom. Pošto su rođendanska slavlja nebiblijski običaj, prestala sam da slavim rođendane.a Ali otac je insistirao na tome da učini nešto posebno za mene. Razmislila sam o tome i rekla: „Želim da ti budeš moj poklon tako što ćeš zajedno sa mnom ići na sledeći kongres Jehovinih svedoka.“ Prihvatio je taj predlog i još više se zainteresovao za Bibliju.

Jedne noći, nakon strašne oluje, otac je nagazio na električni vod koji je ležao na tlu i bio je ozbiljno povređen. Dok se oporavljao u bolnici, Svedoci su danonoćno brinuli o njemu pokazujući hrišćansku ljubav koju on nikada nije zaboravio. Kasnije je počeo da učestvuje u službi propovedanja i predao je svoj život Jehovi. Nažalost, preminuo je 30. septembra 1975, mesec dana pre nego što je trebalo da se krsti. Jedva čekamo da ga zagrlimo kad bude uskrsnuo! (Dela apostolska 24:15).

Dobar uticaj članova porodice

Moja starija sestra Karmen oduvek je visoko cenila punovremenu službu. Ubrzo nakon krštenja 1967, postala je opšti pionir i provodila je mesečno oko 100 sati u službi propovedanja. Kasnije se preselila u grad Toluka, u centralnom Meksiku. Ja sam po završetku škole dobila posao u banci. Krstila sam se 18. jula 1970.

Karmen je bila veoma srećna u punovremenoj službi i podsticala me je da joj se pridružim u Toluki. Razmišljala sam o tome dok sam jednom prilikom slušala predavanje u kom je bilo objašnjeno da Isusovi sledbenici treba da svoje duhovne posede koriste da bi slavili Boga (Matej 25:14-30). Pitala sam se: ’Da li ja u potpunosti koristim duhovne darove koji su mi povereni?‘ Razmišljanje o tome u meni je pojačalo želju da više dajem Jehovi.

Izbor između dva cilja

Godine 1974. predala sam molbu da služim kao punovremeni jevanđelizator na drugom području. Ubrzo nakon toga, dok sam bila na poslu jedan hrišćanski starešina iz Toluke pozvao me je telefonom. „Mi te čekamo. Zašto još nisi ovde?“, upitao je. Na moje iznenađenje, bila sam naimenovana da služim kao specijalni pionir u Toluki, ali pismo o mom naimenovanju se izgleda zagubilo u pošti! (Specijalni pioniri se slažu s tim da punovremeno služe gde god ih Jehovina organizacija uputi.)

Odmah sam obavestila nadležne u banci o svojoj odluci da napustim posao. „Čekaj malo, Sonja“, rekao je moj šef mašući jednim listom papira. „Upravo smo primili obaveštenje da si ti među sedam žena koje su izabrane da postanu pomoćnici direktora. Naša kompanija do sada nikada nije postavljala žene na takav položaj. Zar nećeš da prihvatiš?“ Kao što sam već spomenula u uvodu, to unapređenje donelo bi mi veći ugled i bolju platu. Ipak, zahvalila sam šefu i rekla mu da sam odlučila da u većoj meri služim Bogu. „Onda, samo napred“, rekao je. „Ali ne zaboravi, ako ti ikad bude bio potreban posao, ova banka će za tebe uvek biti otvorena.“ Dva dana kasnije bila sam u Toluki.

Specijalna pionirska služba u Meksiku

Kad sam se pridružila Karmen, ona je već dve godine služila kao specijalni pionir u Toluki. Kako smo samo bile srećne što smo ponovo zajedno! Ali naša saradnja bila je kratkog veka. Tri meseca kasnije, majka je doživela nesreću zbog čega joj je bila neophodna stalna kućna nega. Nakon što smo razgovarale s braćom iz podružnice Jehovinih svedoka, Karmen i ja smo se dogovorile da se ona vrati kući i brine o majci, što je i činila narednih 17 godina. U tom periodu, Karmen je bila opšti pionir. Da bi mogla biti uz majku i pomagati joj, osobe s kojima je proučavala Bibliju pozivala je kod sebe kući.

Godine 1976. bila sam dodeljena u Tekamačalko, grad suprotnosti, u kom su siromašni živeli u jednom delu a bogati u drugom. Počela sam da proučavam Bibliju s jednom starijom gospođom koja se nikad nije udavala i živela je u kući svog bogatog brata. Kada mu je rekla da želi da postane Jehovin svedok, zapretio joj je da će je izbaciti iz kuće. Bez obzira na to, ta ponizna žena se nije uplašila. Nakon što se krstila, njen brat je sproveo u delo svoju pretnju. Iako je tada imala 86 godina, potpuno se pouzdala u Jehovu. Bila je verna sve do smrti, a članovi skupštine su se brinuli o njoj.

Škola Galad, a zatim Bolivija

U Tekamačalku sam provela pet predivnih godina. Onda sam primila poziv da pohađam vanredni razred škole Galad, prvi koji je trebalo da se održi u Meksiku. Kao što i naziv pokazuje, to je bio vanredni razred te škole koja se inače nalazi u Njujorku. I majka i Karmen su insistirale da prihvatim taj poziv, tako da sam otputovala do Betela u grad Meksiko na kurs koji je trajao dva i po meseca. Bio je to u duhovnom pogledu jedan od najznačajnijih perioda u mom životu. Naš razred je diplomirao 1. februara 1981. i ja sam dobila dodelu u La Pazu, u Boliviji, gde sam služila s Enriketom Ajala (sada Fernandez).

Kada smo stigle u La Paz, braća koja je trebalo da nas sačekaju na aerodromu nisu još stigla. „Zašto da gubimo vreme?“, rekle smo. Odmah smo počele da svedočimo ljudima koji su se nalazili na aerodromu. Tako smo provele tri divna sata dok se nismo našle s braćom iz podružnice. Nakon što su se izvinili, objasnili su nam da su ulice bile zatvorene zbog karnevala.

Svedočenje iznad oblaka

La Paz se nalazi na oko 3 625 metara nadmorske visine tako da smo uglavnom bili iznad oblaka. Proređeni vazduh otežava disanje zbog čega sam se osećala iscrpljeno nakon što bih samo kratko vreme provela u službi propovedanja. Iako mi je trebalo godinu dana da se naviknem na tu nadmorsku visinu, blagoslovi od Jehove daleko su nadmašili te fizičke poteškoće. Na primer, jednog jutra 1984. uspinjala sam se uz stenovitu planinsku padinu do kuće koja se nalazila na vrhu. Iscrpljena, pokucala sam na vrata i izašla je jedna gospođa. Lepo smo razgovarale i rekla sam joj da ću ponovo navratiti za nekoliko dana.

„Sumnjam“, odgovorila je ona. Ipak, ponovo sam navratila i ta gospođa me je zamolila da proučavam Bibliju s njenom ćerkom. „To je odgovornost roditelja“, rekla sam joj. „Međutim, mogu vam pomoći u tome ukoliko želite.“ Složila se s tim i pristala da i ona proučava Bibliju. Pošto je bila nepismena, počeli smo s brošurom Nauči da čitaš i pišeš, koju su u tu svrhu izdali Jehovini svedoci.

S vremenom je u toj porodici bilo osmoro dece. Kada sam ih posećivala, nekoliko dece bi se uhvatilo za ruke i napravilo lanac da bi mi pomogli da se popnem uz padinu. Na kraju je cela ta porodica počela da služi Jehovi — otac, majka i sva deca. Tri ćerke su pioniri a jedan sin je skupštinski starešina. Otac je služio kao sluga pomoćnik u skupštini sve do svoje smrti 2000. Kako mi je toplo oko srca kad razmišljam o toj predivnoj porodici i o njihovoj vernosti! Zahvalna sam Jehovi što mi je pružio priliku da im pomažem.

Ponovo s Karmen

Posle majčine smrti 1997, Karmen je ponovo pozvana da služi kao specijalni pionir. Godine 1998. bila je poslata da mi se pridruži u Kočabambi, u Boliviji. Nakon 18 godina ponovo smo bile zajedno i Karmen je dobila status misionara. U Kočabambi nam je bilo prelepo. Tamo je klima tako prijatna da, kako kaže jedna izreka, laste nikada ne odlaze! Sada smo u lepom bolivijskom gradu Sukre koji ima 220 000 stanovnika i nalazi se u jednoj dolini usred planina. Nekada je bio poznat kao Mali Vatikan jer je u njemu bilo mnogo katoličkih crkvi. Sada u tom gradu ima pet skupština Jehovinih svedoka.

Karmen i ja smo u pionirskoj službi ukupno provele više od 60 godina i imale smo jedinstvenu prednost da pomognemo da više od stotinu osoba dođe do krštenja. Da, služenje Jehovi celom dušom je najsmisaoniji način života! (Marko 12:30).

[Fusnota]

[Slika na 15. strani]

Uspinjala sam se uz kamenitu planinsku padinu da bih proučavala Bibliju s ovom porodicom

[Slika na 15. strani]

U službi propovedanja s mojom sestrom Karmen (desno)