11. poglavlje

Otpad — put ka Bogu blokiran

 1, 2. (a) Zašto je prvih 400 godina istorije hrišćanskog sveta značajno? (b) Koju je istinu o izboru izrekao Isus?

ZAŠTO je prvih 400 godina istorije hrišćanskog sveta toliko značajno? Iz istog razloga iz koga je i prvih nekoliko godina detetovog života značajno — zato što su to godine oblikovanja kad se polaže temelj za buduću ličnost te osobe. Šta otkrivaju prvi vekovi hrišćanskog sveta?

² Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, prisetimo se istine koju je izrekao Isus Hrist: „Uđite na uska vrata; jer širok je i prostran put koji vodi u uništenje, i mnogo je onih koji njime idu; dok su uska vrata i tesan put koji vodi u život, i malo je onih koji ga nalaze“. Put oportunizma je širok; put ispravnih načela je uzak (Matej 7:13, 14).

 3. Koja dva puta su stajala na raspolaganju na početku hrišćanstva?

³ Na početku hrišćanstva, onima koji su prihvatali tu nepopularnu veru na raspolaganju su stajala dva puta — da se drže beskompromisnih učenja i načela Hrista i Pisma ili da zajedno sa svetom tog vremena teže ka širokom i ležernom putu kompromisa. Kao što ćemo videti, prvih 400 godina istorije pokazuju koji je put na kraju izabrala većina.

Mamci filozofije

 4. Kako je paganski Rim, po rečima istoričara Djuranta, uticao na ranu crkvu?

⁴ Istoričar Vil Djurant objašnjava: „Crkva je preuzela neke religiozne običaje i forme uobičajene u prethrišćanskom [paganskom] Rimu — epitrahilj i ostalo ruho paganskih sveštenika, korišćenje tamjana i svete vodice kod očišćenja, paljenje sveća i večnu svetlost pred oltarom, obožavanje svetaca, arhitekturu bazilike, rimsko pravo kao osnovu za kanonsko pravo, titulu pontifeks maksimus za Papu i, u četvrtom veku, latinski jezik... Uskoro će biskupi, više nego rimski prefekti, biti izvor reda i sedište vlasti u gradovima; mitropoliti ili nadbiskupi će podržavati, pa čak istisnuti, provincijske namesnike; a sinod biskupa će naslediti provincijsku skupštinu. Rimska crkva je išla stopama rimske države“ (Istorija civilizacije: III deo — Cezar i Hrist).

 5. Kako je stav kompromisa s paganskim rimskim svetom u suprotnosti s ranim hrišćanskim spisima?

⁵ Ovaj stav kompromisa s rimskim svetom stoji u oštroj suprotnosti s učenjima Hrista i apostola. (Vidite okvir na 262. strani.) Apostol Petar je savetovao: „Voljeni... podsećanjem budim vaše sposobnosti jasnog razmišljanja, da se sećate reči koje su ranije govorili sveti proroci i zapovesti Gospoda i Spasitelja koju su vam preneli vaši apostoli. Zato vi, voljeni, pošto ovo unapred znate, čuvajte se da vas s njima ne odvuče zabluda ljudi koji prkose zakonu, i da ne otpadnete od svoje postojanosti.“ Pavle je jasno savetovao: „Ne ujarmljujte se nejednako s nevernicima. Jer šta imaju zajedničko pravednost i bezakonje? Ili šta imaju zajedničko svetlost i tama?... ’„Zato izađite između njih, i odvojite se“, kaže Jehova, „’i ne dotičite ono što je nečisto“‘; ’„i ja ću vas primiti“‘“ (2. Petrova 3:1, 2, 17; 2. Korinćanima 6:14-17; Otkrivenje 18:2-5).

 6, 7. (a) Kako je grčka filozofija uticala na rane crkvene „oce“? (b) U kojim se učenjima posebno otkrio grčki uticaj? (c) Koje je upozorenje što se tiče filozofije dao Pavle?

⁶ Uprkos ovoj jasnoj opomeni, otpadnički hrišćani iz drugog veka su se ukrasili paganskom rimskom religijom. Oni su odstupili od svojih čistih biblijskih korena, obukli se u pagansku rimsku odeću i titule i ogrezli u grčku filozofiju. U delu The Crucible of Christianity profesor Volfson s Harvardskog univerziteta objašnjava da je u drugom veku u hrišćanstvu došlo do velikog priliva „pagana poučenih filozofiji“. Oni su se divili mudrosti Grka i mislili su da vide sličnosti između grčke filozofije i učenja Pisma. Volfson nastavlja: „Oni ponekad na razne načine objašnjavaju da je filozofija Božji poseban dar Grcima posredstvom ljudske logike baš kao što je Pismo dar Jevrejima posredstvom direktnog otkrivenja.“ On još kaže: „Crkveni Oci... počeli su sistematski poduhvat s ciljem da pokažu kako, pored jednostavnog jezika pomoću koga Pismo voli da se izražava, postoje i skrivena učenja filozofa koja su formulisana nerazumljivim tehničkim terminima skovanim u njihovoj Akademiji, Liceju i Tremu [centrima filozofskih diskusija].“

⁷ Takav stav je omogućio da grčka filozofija i terminologija slobodno prodru u učenja hrišćanskog sveta posebno na poljima trinitarske doktrine i verovanja u besmrtnost duše. Volfson kaže: „[Crkveni] Oci su počeli da u gomili filozofskih termina traže dva dobra tehnička izraza, od kojih bi jedan upotrebili kao odrednicu za realnost osobenosti svakog člana Trojstva kao osobe, a drugi bi upotrebili kao odrednicu za njihovo fundamentalno jedinstvo.“ Pa ipak, morali su da priznaju da je „koncept o trojednom Bogu misterija koja se ne može razrešiti ljudskim razumom“. Za razliku od toga, Pavle je jasno prepoznao opasnost od takvog zagađenja i ’izvrtanja jevanđelja‘ kad je pisao hrišćanima u Galatiji i Kolosima: „Pazite, možda bi vas neko mogao odvesti kao svoj plen pomoću filozofije i prazne prevare po ljudskom predanju, po elementarnim stvarima sveta, a ne po Hristu“ (Galatima 1:7-9; Kološanima 2:8; 1. Korinćanima 1:22, 23).

Uskrsenje ukinuto

 8. S kojom se enigmom čovek borio, i kako je većina religija pokušala da je reši?

⁸ Kao što smo videli kroz celu ovu knjigu, čovek se neprestano borio s enigmom svog kratkog i ograničenog postojanja koje se završava smrću. Nemački pisac Gerhard Herm rekao je u svojoj knjizi The Celts—The People Who Came Out of the Darkness: „Religija je između ostalog jedan od načina da se ljudi pomire s činjenicom da jednog dana moraju umreti, da se s time pomire ili preko obećanja u neki bolji život na onom svetu ili putem ponovnog rađanja, ili pomoću i jednog i drugog.“ Praktično se sve religije oslanjaju na verovanje da je ljudska duša besmrtna i da posle smrti putuje u neki zagrobni život ili da se seli u neko drugo stvorenje.

 9. Šta je španski izučavalac Miguel de Unamuno zaključio u pogledu Isusovog verovanja u uskrsenje?

⁹ Skoro sve religije današnjeg hrišćanskog sveta takođe se drže tog verovanja. Miguel de Unamuno, istaknuti španski izučavalac iz XX veka, napisao je o Isusu: „On je verovao u uskrsenje tela [kao što je bilo u Lazarevom slučaju (Vidite strane 249-52.)], prema jevrejskom običaju, a ne u besmrtnost duše, prema [grčkom] platonskom običaju... Dokazi za to mogu se videti u svakoj knjizi poštenog tumačenja.“ On je zaključio: „Besmrtnost duše... je paganska filozofska dogma“ (La Agonía Del Cristianismo [Agonija hrišćanstva]). Ta „paganska filozofska dogma“ se uvukla u učenje hrišćanskog sveta, iako je jasno da Hrist uopšte nije tako razmišljao (Matej 10:28; Jovan 5:28, 29; 11:23, 24).

10. Koje su bile neke posledice verovanja u besmrtnost duše?

¹⁰ Suptilni uticaj grčke filozofije bio je ključni uzrok otpada koji je usledio posle smrti apostola. Grčko učenje o besmrtnosti duše podrazumevalo je potrebu za raznim odredištima za dušu — nebom, paklom, čistilištem, rajem, limbom.a Manipulišući ovim učenjima, svešteničkoj klasi je bilo lako da svoja stada drži u podložnosti i strahu od zagrobnog života, i da od njih iznuđuje poklone i priloge. To nas dovodi do još jednog pitanja: kako je nastala zasebna sveštenička klasa hrišćanskog sveta? (Jovan 8:44; 1. Timoteju 4:1, 2).

Kako je formirana sveštenička klasa

11, 12. (a) Koji se znak otpada još pojavio? (b) Koju su ulogu imali apostoli i starešine u Jerusalimu?

¹¹ Još jedan znak otpada bio je to što se, suprotno od učenja Isusa i apostola, služba svih hrišćana ograničila na zasebno sveštenstvo i hijerarhiju koja se razvila u hrišćanskom svetu (Matej 5:14-16; Rimljanima 10:13-15; 1. Petrova 3:15). Tokom prvog veka, posle Isusove smrti, njegovi apostoli su zajedno s drugim duhovno kvalifikovanim hrišćanskim starešinama u Jerusalimu savetovali i vodili hrišćansku skupštinu. Niko nije bio superioran u odnosu na druge (Galatima 2:9).

¹² Godine 49. n. e., bilo je neophodno da se oni sastanu u Jerusalimu da bi rešili pitanja koja su se ticala svih hrišćana. Biblijski izveštaj nam kaže da posle uvodne diskusije, „apostoli i starešine [prezbiteri] zajedno s celom skupštinom odlučiše da zajedno s Pavlom i Varnavom pošalju u Antiohiju muževe koje izabraše između sebe... i svojom rukom napisaše: ’Apostoli i starešine, braća, onoj braći u Antiohiji i Siriji i Kilikiji koja su iz nacija: pozdrav!‘“ Očigledno je da su apostoli i starešine služili kao upravno vodeće telo rasprostranjene hrišćanske skupštine (Dela apostolska 15:22, 23).

13. (a) Koja je priprema postojala za neposredno nadgledanje svih ranih hrišćanskih skupština? (b) Koji su bili preduslovi za skupštinske starešine?

¹³ Pošto je ta vodeća grupa u Jerusalimu bila početna hrišćanska priprema za celokupno nadgledanje za sve hrišćane, kakav su sistem vođstva imali u svakoj lokalnoj skupštini? Pavlova poslanica Timoteju jasno pokazuje da su skupštine imale nadglednike (na grčkom, episkop osnova reči „episkopalan“) koji su bili duhovne starešine (prezbiteri), muškarce koji su svojim ponašanjem i svojom duhovnošću ispunjavali uslove da poučavaju druge hrišćane (1. Timoteju 3:1-7; 5:17). U prvom veku, ti muškarci nisu sačinjavali neku zasebnu svešteničku klasu. Nisu nosili nikakvu karakterističnu odeću. Njihovo obeležje je bila njihova duhovnost. U stvari, svaka skupština je imala starešinstvo (grupu nadglednika), a ne neko monarhijsko vladanje jednog čoveka (Dela apostolska 20:17; Filipljanima 1:1).

14. (a) Kako su hrišćanske nadglednike na kraju zamenili biskupi hrišćanskog sveta? (b) Ko je nastojao da zauzme primat među biskupima?

¹⁴ S vremenom je reč episkopb (nadglednik, nastojnik) pretvorena u reč „biskup“, koja označava sveštenika koji ima upravu nad drugim članovima sveštenstva u svojoj biskupiji. Španski jezuit Bernardino Ljorka objašnjava: „Prvo, nije napravljena dovoljna razlika između biskupa i prezbitera, i pažnja se poklanjala samo značenjima reči: biskup je isto što i nastojnik; prezbiter je isto što i starešina... Ali malo po malo, ta razlika je postala jasnija, označavajući imenom biskup važnije nastojnike, koji su posedovali najvišu svešteničku vlast i moć da polažu ruke i dodeljuju svešteničku službu“ (Historia de la Iglesia Católica [Istorija Katoličke crkve]). U stvari, biskupi su počeli da funkcionišu kao jedna vrsta monarhijskog sistema, posebno od početka četvrtog veka. Osnovana je hijerarhija, to jest upravno svešteničko telo, i s vremenom je rimski biskup, koji je tvrdio da je Petrov naslednik, od mnogih bio priznat za vrhovnog biskupa i papu.

15. Koji ponor postoji između hrišćanskog vođstva u I veku i vođstva u hrišćanskom svetu?

¹⁵ Danas je položaj biskupa, odnosno episkopa, u raznim crkvama hrišćanskog sveta položaj prestiža i vlasti, obično dobro plaćen, i često je povezan s elitnom vladajućom klasom svake države. Ali između njihovog ponosnog i uzvišenog položaja i jednostavne organizacije pod Hristom i starešinama, to jest nadglednicima, ranih hrišćanskih skupština, postoji ogromna razlika. A šta da kažemo o ponoru koji postoji između Petra i njegovih takozvanih naslednika, koji vladaju u raskošnom ambijentu Vatikana? (Luka 9:58; 1. Petrova 5:1-3).

Papska vlast i prestiž

16, 17. (a) Kako znamo da prvobitna rimska skupština nije bila pod upravom nekog biskupa ili pape? (b) Kako se razvijala upotreba titule „papa“?

¹⁶ Među ranim skupštinama koje su primale uputstva od apostola i starešina u Jerusalimu nalazila se i skupština u Rimu, gde je hrišćanska istina stigla verovatno nešto pre Pentekosta 33. n. e. (Dela apostolska 2:10). Poput svih drugih hrišćanskih skupština tog vremena, ona je imala starešine, koji su služili kao nadglednici, ali nijedan od njih nije imao primat. Sigurno je da nijednog od tih prvih nadglednika u rimskoj skupštini njihovi savremenici nisu smatrali biskupom niti papom, pošto se još nije bio razvio monarhijski episkopat u Rimu. Teško je jasno odrediti kada je počeo monarhijski episkopat, to jest episkopat jednog čoveka. Dokazi pokazuju da je on počeo da se razvija u drugom veku (Rimljanima 16:3-16; Filipljanima 1:1).

¹⁷ Titula „papa“ (od grčke reči papas, otac) nije se koristila u prva dva veka. Nekadašnji jezuit Majkl Volš objašnjava: „Izgleda da je rimski biskup prvi put nazvan ’papa‘ u trećem veku, i ta titula je data papi Kalistu... Do kraja petog veka, ’papa‘ je obično označavao rimskog biskupa i nikog drugog. Međutim, tek u jedanaestom veku papa je mogao da insistira da se ta titula primenjuje samo na njega“ (An Illustrated History of the Popes).

18. (a) Ko je bio jedan od prvih rimskih biskupa koji je nametnuo svoju vlast? (b) Na čemu se temelji papska tvrdnja da ima primat? (c) Kako se ispravno treba razumeti Matej 16:18, 19?

¹⁸ Jedan od prvih rimskih biskupa koji je nametnuo svoju vlast bio je papa Lav I (440-461. n. e.). Majkl Volš dalje objašnjava: „Lav je prisvojio nekada pagansku titulu pontifeks maksimus, koju pape i dan-danas koriste, i koju su do kraja četvrtog veka nosili rimski imperatori.“ Lav I je svoje postupke temeljio na katoličkom tumačenju Isusovih reči iz Mateja 16:18, 19. (Vidite okvir na 268. strani.) On je „objavio da crkvi Sv. Petra, zato što je Sv. Petar bio prvi među Apostolima, treba dati primat među crkvama“ (Man’s Religions). Ovim korakom, Lav I je jasno pokazao da dok car ima svetovnu vlast u Konstantinopolju na Istoku, on ima duhovnu vlast u Rimu na Zapadu. Ta vlast je nadalje bila potvrđena kad je papa Lav III krunisao cara Svetog Rimskog carstva Karla Velikog godine 800. n. e.

19, 20. (a) Kako se u današnje vreme gleda na papu? (b) Koje su neke papine službene titule? (c) Koji se kontrast može videti između ponašanja papa i ponašanja Petra?

¹⁹ Od 1929, svetovne vlade smatraju rimskog papu vladarem zasebne suverene države, Vatikana. Tako Rimokatolička crkva, za razliku od svih drugih religioznih organizacija, može da šalje diplomatske predstavnike, nuncije, vladama ovog sveta (Jovan 18:36). Papa je počastvovan mnogim titulama, od kojih su neke Vikar Isusa Hrista, Naslednik kneza apostola, Vrhovni pontif Univerzalne crkve, Patrijarh Zapada, Nadbiskup Italije, Suveren Vatikana. Njega dočekuju s pompom i ceremonijama. Dobija časti kakve se iskazuju poglavaru države. Za razliku od toga, zapazite kako je Petar, tobožnji prvi papa i rimski biskup, reagovao kad je rimski centurion Kornelije pao pred njegove noge da mu se pokloni: „Ali Petar ga podiže, govoreći: ’Ustani; i ja sam samo čovek‘“ (Dela apostolska 10:25, 26; Matej 23:8-12).

²⁰ Nameće se pitanje: kako je otpadnička crkva u tim prvim vekovima uopšte dobila toliku vlast i ugled? Kako se jednostavnost i poniznost Hrista i ranih hrišćana pretvorila u ponos i pompu hrišćanskog sveta?

Temelj hrišćanskog sveta

21, 22. Koja se velika promena navodno desila u Konstantinovom životu, i kako je on to iskoristio?

²¹ Prekretnica za ovu novu religiju u Rimskom carstvu bila je godina 313. n. e., kada se car Konstantin navodno obratio na „hrišćanstvo“. Kako je došlo do tog obraćenja? Godine 306. n. e., Konstantin je nasledio svog oca i na kraju je, zajedno s Licinijem, postao suvladar Rimskog carstva. Na njega su uticali privrženost njegove majke hrišćanstvu i njegovo vlastito uverenje u Božju zaštitu. Pre nego što je krenuo u jednu bitku kod Milvijskog mosta blizu Rima godine 312. n. e., on je tvrdio da mu je u snu rečeno da na štitovima svojih vojnika nacrta „hrišćanski“ monogram — grčka slova hi i ro, prva dva slova Hristovog imena na grčkom.c S ovim ’svetim talismanom‘, Konstantinove trupe su porazile njegovog neprijatelja, Maksencija.

²² Ubrzo nakon što je dobio tu bitku, Konstantin je tvrdio da je postao vernik, premda se krstio tek neposredno pre svoje smrti oko 24 godine kasnije. On je nastavio da pribavlja podršku tobožnjih hrišćana u svom carstvu tako što je „prihvatio [grčka slova] hi-ro [ ] kao svoj simbol... Međutim, hi-ro se već koristio u obliku ligatura [spojenih slova] i u paganskim i u hrišćanskim kontekstima“ (The Crucible of Christianity, od Arnolda Tojnbija).

23. (a) Kada je, prema jednom komentatoru, nastao hrišćanski svet? (b) Zašto možemo reći da Hrist nije osnovao hrišćanski svet?

²³ Tako je položen temelj za hrišćanski svet. Britanski reporter Malkolm Mageridž je u svojoj knjizi The End of Christendom napisao: „Hrišćanski svet je počeo s carem Konstantinom.“ Međutim, on je dao i sledeći pronicljiv komentar: „Može se čak reći da je sam Hrist ukinuo hrišćanski svet i pre nego što je on nastao, kad je rekao da njegovo kraljevstvo nije od ovog sveta — jedna od njegovih najdalekosežnijih i najvažnijih izjava.“ I jedna od izjava koju religiozni i politički vladari hrišćanskog sveta najviše ignorišu (Jovan 18:36).

24. Koja se promena u crkvi odigrala s Konstantinovim „obraćenjem“?

²⁴ Uz Konstantinovu podršku, religija hrišćanskog sveta je postala službena državna religija Rima. Elejn Pejdžels, profesorka religije, objašnjava: „Hrišćanski biskupi, koji su nekada bili meta hapšenja, mučenja i pogubljenja, sada su izuzimani od poreza, dobijali su darove iz carske riznice, prestiž i čak uticaj na sudu; njihove crkve su dobile novo bogatstvo, moć i istaknutost.“ Oni su postali prijatelji cara, prijatelji rimskog sveta (Jakov 4:4).

Konstantin, jeres i ortodoksija

25. (a) Koja je teološka debata besnela u Konstantinovo vreme? (b) Kako se pre četvrtog veka razumeo odnos između Hrista i njegovog Oca?

²⁵ Zašto je Konstantinovo „obraćenje“ bilo tako značajno? Zato što je kao car snažno uticao na zbivanja u doktrinarno podeljenoj „hrišćanskoj“ crkvi, a on je želeo jedinstvo u svom carstvu. U to vreme je između biskupa koji su govorili grčki i onih koji su govorili latinski besnela debata o „odnosu između ’Reči‘ ili ’Sina Božjeg‘ koji je bio utelovljen u Isusu, i samog ’Boga‘, sada nazvanog ’Otac‘ — njegovo ime, Jahve, bilo je u osnovi zaboravljeno“ (The Columbia History of the World). Neki su prednost davali gledištu koje je imalo podršku Biblije, to jest da je Hrist, Logos, bio stvoren i da je zato podređen Ocu (Matej 24:36; Jovan 14:28; 1. Korinćanima 15:25-28). Među njima je bio Arije, sveštenik iz Aleksandrije, u Egiptu. U stvari, R. P. K. Hanson, profesor teologije, kaže: „Nema tog teologa u Istočnoj niti u Zapadnoj Crkvi pre izbijanja arijanskog spora [četvrti vek], koji nije bar u nekom smislu smatrao da je Sin podređen Ocu“ (The Search for the Christian Doctrine of God).

26. Koja je situacija što se tiče učenja o Trojstvu postojala početkom četvrtog veka?

²⁶ Drugi su smatrali da gledište o Hristovoj podređenosti predstavlja jeres i naginjali su više ka tome da se Isus obožava kao „utelovljeni Bog“. Pa ipak, profesor Hanson kaže da taj period (četvrti vek) „nije predstavljao istoriju odbrane saglasne i rešene [trinitarske] ortodoksije protiv napada otvorene jeresi [arijanizma]. Što se tiče teme o kojoj se prvenstveno diskutovalo, još uvek nije postojala nikakva ortodoksna doktrina“. On nastavlja: „Sve strane su verovale da je autoritet Pisma na njihovoj strani. Svako je one druge opisivao kao neortodoksne, netradicionalne i nebiblijske.“ Religiozni redovi su bili potpuno podeljeni što se tiče ovog teološkog pitanja (Jovan 20:17).

27. (a) Kako je Konstantin pokušao da reši debatu o Isusovoj prirodi? (b) Koliko je reprezentativan bio crkveni sabor u Nikeji? (c) Da li je Nikejski simvol vere rešio spor oko doktrine o Trojstvu koja je bila u razvoju?

²⁷ Konstantin je želeo jedinstvo u svom carstvu, pa je 325. n. e. sazvao sabor svojih biskupa u Nikeji, smeštenoj u istočnom području njegovog carstva, gde se govorilo grčki, odmah preko Bosfora naspram novog grada Konstantinopolja. Kaže se da je bilo prisutno od 250 do 318 biskupa, što je bila samo manjina od ukupnog broja, i većina prisutnih je bila iz područja gde se govorio grčki. Nije bio prisutan čak ni papa Silvester I.d Posle žučne debate, taj nereprezentativni sabor je doneo Nikejski simvol vere sa svojom velikom pristranošću prema trinitarskoj misli. Ipak, sabor nije uspeo da reši doktrinarnu raspravu. On nije razjasnio ulogu Božjeg svetog duha u trinitarskoj teologiji. Debata je besnela decenijama, i bilo je potrebno još sabora i autoriteta raznih careva i korišćenja progonstva da bi se postigla konačna saglasnost. Bila je to pobeda za teologiju, ali poraz za one koji su se držali Pisma (Rimljanima 3:3, 4).

28. Koje su bile neke posledice doktrine o Trojstvu? (b) Zašto ne postoji biblijski temelj za obožavanje Marije kao „Majke Božje“?

²⁸ Tokom vekova, jedan rezultat učenja o Trojstvu bio je u tome da je jedini pravi Bog, Jehova, bio gurnut u teološku močvaru hrišćanskog sveta Bog-Hrist.e Sledeća logična posledica te teologije bila je da ako je Isus stvarno bio utelovljeni Bog, onda je Isusova majka, Marija, očigledno bila „Majka Božja“. Tokom godina, to je dovelo do različitih oblika obožavanja Marije, i to uprkos tome što uopšte ne postoje stihovi koji govore da je Marija imala neku važnu ulogu osim što je bila ponizna Isusova biološka majkaf (Luka 1:26-38, 46-56). Katolička crkva je kroz vekove razrađivala i ukrašavala učenje o Majci Božjoj, što je dovelo do toga da mnogi katolici Mariju obožavaju gorljivije nego Boga.

Raskoli hrišćanskog sveta

29. Na koji je razvoj događaja upozorio Pavle?

²⁹ Još jedna karakteristika otpada jeste ta da on vodi do podela i iscepkanosti. Apostol Pavle je prorekao: „Ja znam da će posle mog odlaska među vas ući okrutni vukovi koji neće obzirno postupati sa stadom, i između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti iskrivljene stvari da bi odvukli učenike za sobom.“ Pavle je dao jasan savet Korinćanima kad je rekao: „Podstičem vas, braćo, imenom našeg Gospoda Isusa Hrista da svi složno govorite, i da među vama ne bude podela, nego da budete odgovarajuće ujedinjeni istim mislima i istim pravcem razmišljanja.“ Uprkos Pavlovoj opomeni, otpad i podele su uskoro uhvatili korena (Dela apostolska 20:29, 30; 1. Korinćanima 1:10).

30. Kakva se situacija ubrzo razvila u ranoj crkvi?

³⁰ Samo nekoliko decenija posle smrti apostola, među hrišćanima su već bili vidljivi raskoli. Vil Djurant kaže: „Sam Celz [protivnik hrišćanstva iz drugog veka] sarkastično je primetio da su hrišćani ’pocepani na toliko frakcija, da svaki pojedinac želi da ima svoju stranku‘. Oko 187. [n. e.], Irinej je nabrojao dvadeset podvrsta hrišćanstva; oko 384. [n. e.], Epifanije je nabrojao osamdeset“ (Istorija civilizacije: III deo — Cezar i Hrist).

31. Kako je u Katoličkoj crkvi nastao veliki rascep?

³¹ Konstantin je povlađivao istočnoj, grčkoj strani svog carstva tako što je dao da se izgradi ogroman novi glavni grad na području današnje Turske. Nazvao ga je Konstantinopolj (današnji Istanbul). Rezultat je bio da se Crkva tokom vekova polarizovala i rascepila i jezički i geografski — Rim na Zapadu koji je govorio latinski protiv Konstantinopolja na Istoku koji je govorio grčki.

32, 33. (a) Koji su bili daljnji uzroci podela u hrišćanskom svetu? (b) Šta Biblija kaže o upotrebi likova u obožavanju?

³² Razdorne debate o aspektima učenja o Trojstvu, koje je još uvek bilo u razvoju, i dalje su stvarale nemire u hrišćanskom svetu. Još jedan sabor je održan 451. n. e. u Halkedonu da bi se definisao karakter Hristovih „priroda“. Dok je Zapad prihvatio simvol vere koji je izdao taj sabor, istočne crkve se nisu složile, što je dovelo do formiranja koptske crkve u Egiptu i Abisiniji i „jakobitskih“ crkava u Siriji i Jermeniji. Jedinstvu Katoličke crkve neprestano su pretile podele o nejasnim teološkim temama, posebno s obzirom na definiciju doktrine o Trojstvu.

³³ Još jedan uzrok podela bilo je obožavanje likova. Tokom osmog veka, istočni biskupi su se pobunili protiv tog idolopoklonstva i ušli u takozvani ikonoklastički period, to jest period uništavanja likova. S vremenom su se vratili korišćenju ikona (Izlazak 20:4-6; Isaija 44:14-18).

34. (a) Šta je dovelo do velikog rascepa u Katoličkoj crkvi? (b) Koji je konačni rezultat tog rascepa?

³⁴ Daljnji veliki ispit je nastupio kad je zapadna crkva dodala latinsku reč filioque („i od Sina“) Nikejskom simvolu vere da ukaže da Sveti duh dolazi i od Oca i od Sina. Krajnji rezultat ovog šest vekova dugog preinačavanja bio je rascep kad je „godine 876. sinod [biskupa] u Konstantinopolju osudio papu kako za njegove političke aktivnosti tako i zato što nije ispravio jeres po pitanju filioque. Ta akcija Istoka bila je deo potpunog odbacivanja papine tvrdnje da ima univerzalnu jurisdikciju nad Crkvom“ (Man’s Religions). Godine 1054, papin predstavnik je ekskomunicirao Konstantinopoljskog patrijarha, koji je za uzvrat prokleo papu. Taj rascep je konačno doveo do formiranja Istočnih pravoslavnih crkava — grčke, ruske, rumunske, poljske, bugarske, srpske i drugih autonomnih crkava.

35. Ko su bili valdenzi, i kako su se njihova verovanja razlikovala od verovanja Katoličke crkve?

³⁵ Još jedan pokret je počinjao da stvara nemire u crkvi. U XII veku, Peter Valdo, iz Liona u Francuskoj, „angažovao je neke izučavaoce da prevedu Bibliju na langue d’oc [regionalni jezik] južne Francuske. On je gorljivo istraživao taj prevod i zaključio da hrišćani treba da žive poput apostola — bez vlastite svojine“ (The Age of Faith, od Vila Djuranta). Pokrenuo je propovednički pokret koji je postao poznat kao valdenzi. Oni su odbacili katoličko sveštenstvo, oproštajnice, čistilište, transsupstancijaciju i druge tradicionalne katoličke običaje i verovanja. Proširili su se i na druge zemlje. Sabor u Tuluzu pokušao je da ih obuzda 1229. tako što je zabranio posedovanje biblijskih knjiga. Bile su dozvoljene samo knjige o liturgiji i to na tada mrtvom latinskom jeziku. Ali daljnja religiozna podela i progonstvo tek su imali da uslede.

Progonstvo albižana

36, 37. (a) Ko su bili albižani, i u šta su verovali? (b) Kako je pokret albižana ugušen?

³⁶ Još jedan pokret je počeo u XII veku na jugu Francuske — albižani (takođe poznati kao katari), nazvani po gradu Albiju, gde su imali mnogo sledbenika. Oni su imali sopstvenu celibatnu svešteničku klasu, koja je očekivala da je pozdravljaju s velikim poštovanjem. Verovali su da je Isus na svojoj poslednjoj večeri govorio simboličnim jezikom kad je rekao o hlebu: „Ovo predstavlja moje telo“ (Matej 26:26). Odbacili su doktrine o Trojstvu, rođenju po devici, paklu i čistilištu. Tako su aktivno dovodili u sumnju učenja Rima. Papa Inokentije III je dao uputstva da se albižani progone. „Ako je potrebno“, rekao je, „ugušite ih mačem.“

³⁷ Protiv tih „jeretika“ je bio pokrenut krstaški rat, i katolički krstaši su masakrirali 20 000 muškaraca, žena i dece u Bezieju, u Francuskoj. Posle dosta krvoprolića mir je usledio 1229, a albižani su bili poraženi. Sabor u Narboni je „zabranio da laici poseduju bilo koji deo Biblije“. Koren problema za Katoličku crkvu očigledno je bio u tome što je Biblija postojala na narodnom jeziku.

38. Šta je bila inkvizicija, i kako je funkcionisala?

³⁸ Sledeći korak koji je crkva preduzela bio je osnivanje inkvizicije, jednog suda koji je uspostavljen da bi se ugušila jeres. Duh netolerancije je već obuzeo narod, koji je bio praznoveran i vrlo spreman da linčuje i ubija „jeretike“. Stanje u XIII veku bilo je povoljno za zloupotrebu vlasti od strane crkve. Međutim, „jeretike koje je osudila Crkva trebalo je predati ’svetovnoj ruci‘ — lokalnim vlastima — i spaliti“ (The Age of Faith). Prepuštajući konkretno pogubljenje svetovnim vlastima, crkva tobože ne bi bila kriva za krv. S inkvizicijom je počela era religioznog progonstva koja je dovela do zloupotreba, lažnih i anonimnih izdaja, ubistava, pljačkanja, mučenja i polagane smrti hiljada onih koji su se drznuli da veruju drugačije od crkve. Sloboda religioznog izražavanja bila je ugušena. Da li je postojala ikakva nada za ljude koji su tražili pravog Boga? Na to će odgovoriti 13. poglavlje.

39. Koji je religiozni pokret nastao u sedmom veku, i kako?

³⁹ Dok se sve ovo događalo u hrišćanskom svetu, jedan usamljeni Arapin sa Srednjeg istoka ustao je protiv religiozne apatije i idolopoklonstva svog naroda. On je u sedmom veku pokrenuo jedan religiozni pokret kome je danas poslušno i podložno skoro milijardu ljudi. Taj pokret je islam. Naše sledeće poglavlje će osmotriti istoriju islamskog proroka-osnivača i objasniti neka njegova učenja i njihov izvor.

[Fusnote]

[Okvir na 262. strani]

Rani hrišćani i paganski Rim

„Kad se hrišćanski pokret pojavio u Rimskom carstvu, on je pred paganske obraćenike postavio izazov da promene svoje stavove i ponašanje. Mnogi pagani koji su bili odgajani tako da na brak gledaju kao na jedno neophodno društveno i ekonomsko uređenje, na homoseksualne odnose kao na jedan očekivani elemenat obrazovanja muškaraca, na prostituciju i muškaraca i žena kao na nešto što je i normalno i zakonski, i na razvod, abortus, kontracepciju i ubijanje neželjene dece kao na praktične i korisne stvari, prihvatili su, na zaprepašćenje svojih porodica, hrišćansku poruku, koja se protivila tim običajima“ (Adam, Eve, and the Serpent, od Elejn Pagels).

[Okvir na 266. strani]

Hrišćanstvo nasuprot hrišćanskom svetu

Porfirije, filozof iz Tira koji je živeo u trećem veku, i protivnik hrišćanstva, postavio je pitanje „da li su sledbenici Isusa, pre nego sam Isus, odgovorni za karakterističan oblik hrišćanske religije. Porfirije (i Julije [rimski car iz četvrtog veka i protivnik hrišćanstva]) pokazali su, na temelju Novog zaveta, da Isus sebe nije nazivao Bogom i da nije propovedao o sebi već o jednom Bogu, Bogu svih ljudi. Njegovi sledbenici su ostavili njegovo učenje i uveli jedan novi, sopstveni put u kome je Isus (a ne jedan Bog) predmet obožavanja i duboke odanosti... [Porfirije] upire prstom u težak problem za hrišćanske mislioce: da li hrišćanska vera počiva na Isusovom propovedanju ili na idejama koje su skovali njegovi učenici u naraštajima posle njegove smrti“ (The Christians as the Romans Saw Them).

[Okvir na 268. strani]

Petar i papstvo

U Mateju 16:18, Isus je rekao apostolu Petru: „A ja tebi kažem: ti si Petar [grčki, Petros], i na ovoj steni [grčki, Petra] sagradiću svoju skupštinu, i vrata Hada neće je nadjačati.“ Na temelju ovoga, Katolička crkva tvrdi da je Isus svoju crkvu izgradio na Petru, za koga kažu da je bio prvi u neprekinutoj liniji rimskih biskupa i Petrovih naslednika.

Ko je bio ta stena na koju je Isus ukazao u Mateju 16:18, Petar ili Isus? Kontekst pokazuje da se razgovaralo od identitetu Isusa kao ’Hrista, Sina Boga živoga‘, kako je priznao i sam Petar (Matej 16:16). Zato je logično da bi sam Isus bio taj čvrsti kamen temeljac crkve, a ne Petar, koji se kasnije tri puta odrekao Isusa (Matej 26:33-35, 69-75).

Kako znamo da je Hrist taj kamen temeljac? Na osnovu svedočanstva samog Petra, koji je napisao: „Dolazeći k njemu kao živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali koji je pred Bogom izabran, dragocen... Jer u Pismu stoji ’Gle! Postavljam na Sionu kamen, izabran, ugaoni kamen temeljac, dragocen; i niko ko iskazuje veru u njega sigurno se neće razočarati‘.“ Pavle je takođe rekao: „Izgrađeni ste na temelju apostola i proroka, dok je sam Hrist Isus ugaoni kamen temeljac“ (1. Petrova 2:4-8; Efešanima 2:20).

Ne postoji biblijski niti istorijski dokaz da su Petrovi savremenici smatrali da on ima primat. On to nigde ne pominje u svojim poslanicama, a ostala tri Jevanđelja — uključujući i Markovo (koje je Marku očigledno ispričao Petar) — i ne pominju ovu Isusovu izjavu upućenu Petru (Luka 22:24-26; Dela apostolska 15:6-22; Galatima 2:11-14).

Ne postoji ni jedan jedini apsolutni dokaz da je Petar ikada bio u Rimu (1. Petrova 5:13). Kad je Pavle posetio Jerusalim, „Jakov i Kifa i Jovan, oni koje su smatrali stubovima“, dali su mu podršku. Dakle, Petar je u to vreme bio jedan od najmanje tri stuba skupštine. On nije bio „papa“, niti je bio poznat kao takav, niti kao neki glavni „biskup“ u Jerusalimu (Galatima 2:7-9; Dela apostolska 28:16, 30, 31).

[Slika na 264. strani]

Misteriozni trinitarski trougao hrišćanskog sveta

[Slike na 269. strani]

Vatikan (dole je prikazana zastava) šalje diplomate svetskim vladama

[Slike na 275. strani]

Nikejski sabor je položio temelj za doktrinu o Trojstvu koja će se kasnije pojaviti

[Slike na 277. strani]

Obožavanjem Marije s detetom (u sredini) ponavlja se mnogo starije obožavanje paganskih boginja — (levo) egipatska Izida i Horus; (desno) rimska Mater Matuta

[Slike na 278. strani]

Pravoslavne crkve — Sveti Nikolaj, u Sofiji, u Bugarskoj, i (ispod) crkva Sv. Vladimira, u Nju Džersiju, u SAD

[Slika na 281. strani]

„Hrišćanski“ krstaši su bili organizovani ne samo da oslobode Jerusalim od islama već i da masakriraju „jeretike“, kao što su valdenzi i albižani

[Slike na 283. strani]

Tomas de Torkemada, dominikanski monah, vodio je okrutnu špansku inkviziciju, koja je koristila sprave za mučenje da bi iznuđivala priznanja