Pozdravljanje zastave, glasanje i civilna služba

Pozdravljanje zastave. Jehovini svedoci smatraju da je pozdravljanje zastave ili poklanjanje pred njom, često uz intoniranje državne himne, verski čin kojim se spasenje umesto Bogu pripisuje državi ili njenim vladarima (Isaija 43:11; 1. Korinćanima 10:14; 1. Jovanova 5:21). Jedan takav vladar bio je Navuhodonosor, kralj drevnog Vavilona. U želji da impresionira narod svojom veličanstvenošću i religioznom revnošću, taj moćni vladar je podigao ogroman kip i naredio svojim podanicima da se poklone tom kipu kad čuju muziku, što bi se moglo uporediti s današnjim himnama. Međutim, tri Jevrejina — Sedrah, Misah i Avdenago — nisu želela da se poklone tom liku čak ni po cenu života (Danilo, 3. poglavlje).

U naše vreme „zastava je u patriotizmu glavni verski simbol i centralni predmet obožavanja“, napisao je istoričar Karlton Hejz. „Muškarci skidaju šešir dok se pronosi zastava; pesnici pišu ode u čast zastavi, a deca pevaju himne.“ On je još dodao da patriotizam ima i svoje „svetkovine“, kao što je recimo Dan državnosti, kao i svoje „heroje koji se poštuju kao sveci“ i svoje „spomenike koji se smatraju hramovima“. Na jednoj svečanosti u Brazilu, jedan visoki vojni zvaničnik je rekao: „Zastava se poštuje i obožava [...] isto kao i otadžbina.“ U jednoj enciklopediji je pisalo: „Zastava je sveta, poput krsta“ (The Encyclopedia Americana).

U novijem izdanju enciklopedije koju smo prethodno spomenuli pisalo je da su državne himne „izrazi patriotskih osećanja i da se često posredstvom njih traži Božje vođstvo i zaštita za narod ili njegove vladare“. Dakle, Jehovini svedoci ne preteruju kad patriotskim ceremonijama koje podrazumevaju pozdravljanje zastave i pevanje državnih himni pripisuju verski karakter. U stvari, u jednoj knjizi u kojoj je spomenuto kako deca Jehovinih svedoka ne pozdravljaju zastavu niti polažu zakletvu u američkim školama, pisalo je sledeće: „Na kraju je u mnogim sudskim slučajevima Vrhovni sud potvrdio da su ti svakodnevni rituali u suštini verskog karaktera“ (The American Character).

Premda ne učestvuju u ceremonijama koje smatraju nebiblijskim, Jehovine sluge sigurno poštuju pravo drugih da to čine. Oni poštuju i zastavu kao državni simbol i zakonski postavljene vlasti jer Biblija kaže da su one „Božji sluga“ (Rimljanima 13:1-4). Zato Jehovini svedoci uvažavaju savet da se mole za „kraljeve i sve koji su na vlasti“. Međutim, oni to prvenstveno rade zato da bi mogli da ’vode miran i tih život u potpunoj odanosti Bogu i čestitosti‘ (1. Timoteju 2:2).

Glasanje na izborima. Pravi hrišćani poštuju pravo drugih da glasaju. Oni ne vode kampanje protiv održavanja izbora i poštuju izabranu vlast. Međutim, oni su potpuno neutralni u političkim zbivanjima (Matej 22:21; 1. Petrova 3:16). Šta jedan hrišćanin treba da radi ukoliko živi u zemlji u kojoj je glasanje obavezno ili u sredini u kojoj nastaje opšte neprijateljstvo prema onima koji ne izlaze na glasanje? Uzimajući u obzir da su Sedrah, Misah i Avdenago bili u ravnici Duri, hrišćani bi u sličnim okolnostima mogli odlučiti da izađu na biralište ukoliko im savest to dozvoljava. Međutim, vodiće računa da ostanu neutralni. Treba da uzmu u obzir sledećih šest načela:

1.  Isusovi sledbenici ’nisu deo sveta‘ (Jovan 15:19).

2.  Pravi hrišćani zastupaju Hrista i njegovo Kraljevstvo (Jovan 18:36; 2. Korinćanima 5:20).

3.  Hrišćanska skupština je jedinstvena kada je reč o učenjima, a njene članove povezuje ljubav kakvu je imao Hrist (1. Korinćanima 1:10; Kološanima 3:14).

4.  Oni koji glasaju za nekog političara snose odgovornost za ono što on radi. (Zapazi načela koja stoje iza reči zapisanih u 1. Samuilovoj 8:5, 10-18 i 1. Timoteju 5:22.)

5.  Jehova je smatrao da je to što su Izraelci tražili ljudskog vladara bio znak da su njega odbacili (1. Samuilova 8:7).

6.  Pravi hrišćani moraju imati slobodu govora kako bi mogli da sa ljudima raznih političkih uverenja razgovaraju o Božjem Kraljevstvu (Matej 24:14; 28:19, 20; Jevrejima 10:35).

Civilna služba. U nekim zemljama vlasti zahtevaju da oni koji ne žele da služe vojni rok provedu izvesno vreme u nekom obliku civilne službe. Kad se nađemo u takvoj situaciji, treba da se molimo u vezi s tim, možda i da razgovaramo s nekim zrelim suhrišćaninom i da onda nakon što smo uzeli u obzir sve činioce donesemo odluku na temelju svoje savesti (Poslovice 2:1-5; Filipljanima 4:5).

Božja Reč nam kaže da budemo ’podložni i pokorni vlastima i vladarima, da budemo spremni na svako dobro delo i razumni‘ (Titu 3:1, 2). Imajući to u mislima, možemo sebi postaviti sledeća pitanja: ’Ako prihvatim ponuđenu civilnu službu, da li ću time ugroziti svoju hrišćansku neutralnost ili možda biti umešan u krivu religiju?‘ (Mihej 4:3, 5; 2. Korinćanima 6:16, 17). ’Da li će mi obavljanje te službe otežavati ili će me čak sprečavati da ispunim svoje hrišćanske odgovornosti?‘ (Matej 28:19, 20; Efešanima 6:4; Jevrejima 10:24, 25). ’S druge strane, da li će mi prihvatanje te službe omogućiti da se više angažujem u duhovnim aktivnostima, možda čak i u punovremenoj službi?‘ (Jevrejima 6:11, 12).

Ako jedan Jehovin sluga na osnovu svoje savesti zaključi da bi bilo bolje da obavlja civilnu službu nego da ide u zatvor, suhrišćani treba da poštuju njegovu odluku (Rimljanima 14:10). Međutim, ako smatra da ne može obavljati takvu službu, drugi treba da i u tom slučaju poštuju njegov stav (1. Korinćanima 10:29; 2. Korinćanima 1:24).