Značaj molitve i poniznosti

Isus je već jednom prilikom govorio svojim učenicima o tome koliko je važno istrajno se moliti (Luka 11:5-13). Sada se možda nalazio u Samariji ili Galileji i ponovo je naglasio značaj ustrajne molitve. To je uradio tako što je ispričao ovu priču:

„U jednom gradu bio je jedan sudija koji se nije bojao Boga i koji nije mario za ljude. A u tom gradu je bila i jedna udovica koja je dolazila k njemu i molila ga: ’Pomozi mi da dobijem pravdu u sporu sa onim sa kojim se sudim.‘ Neko vreme to nije hteo, ali na kraju je rekao u sebi: ’Ne bojim se Boga niti marim za ljude, ali ova udovica mi toliko dosađuje da ću joj ipak pomoći da dobije pravdu, tako da više ne dolazi i da me sasvim ne izmuči‘“ (Luka 18:2-5).

Isus je objasnio pouku ove priče: „Jeste li čuli šta je nepravedni sudija kazao? Zar se onda Bog neće pobrinuti da pravdu dobiju njegovi izabrani koji k njemu vape dan i noć, iako naizgled dugo čeka da im pomogne?“ (Luka 18:6, 7). Šta je Isus ovim rekao o svom Ocu?

Sigurno nije mislio da je Jehova Bog na bilo koji način poput nepravednog sudije. U suštini, on je napravio kontrast između nepravednog sudije i Boga. Naime, nepravedni sudija je preko volje, tek na kraju udovoljio upornoj molbi, dok Bog spremno sluša molitve. On je pravedan i dobar, i zato će uslišiti molbe svojih slugu kada se oni istrajno mole. To možemo zaključiti iz onoga što je Isus dodao: „Kažem vam, pobrinuće se da brzo dobiju pravdu“ (Luka 18:8).

Siromašni i poniženi često ne mogu da dobiju pravdu, dok su moćni i bogati obično u povlašćenom položaju. Ali Bog tako ne postupa. Kada dođe vreme za to, on će se pobrinuti da zli budu kažnjeni, a da njegove sluge dobiju večni život.

Ko ima veru kao udovica iz ove priče? Koliko njih zaista veruje da će se Bog ’pobrinuti da brzo dobiju pravdu‘? Isus je upravo pokazao koliko je važno biti uporan u molitvi. Govoreći o veri u to koliku snagu ima molitva, sada je upitao: „Kad Sin čovečji dođe, hoće li naći veru na zemlji?“ (Luka 18:8). Moguće je da je želeo da kaže da takva vera neće biti uobičajena kada on bude došao.

Neki koji su slušali Isusa bili su samouvereni. Smatrali su da imaju jaku veru i da su pravedni, dok su na druge gledali s visine. Isus je takvima ispričao sledeću priču:

„Dva čoveka su otišla u hram da se mole. Jedan je bio farisej, a drugi poreznik. Farisej je stao i ovako se molio u sebi: ’Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: iznuđivači, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj poreznik. Postim dvaput nedeljno, dajem desetak od svega što steknem‘“ (Luka 18:10-12).

Fariseji su bili poznati po tome što su se javno razmetali svojom navodnom pravednošću kako bi zadivili druge. Odlične prilike za to su im bili pijačni dani ponedeljkom i četvrtkom. Tada su se prikazivali kako poste, a taj post prema Zakonu nije bio obavezan. Takođe su davali desetak čak i od najbeznačajnijih biljaka (Luka 11:42). Nekoliko meseci ranije, izrazili su prezir prema običnom narodu: „Taj narod koji ne poznaje Zakon [prema oceni samih fariseja] proklet je“ (Jovan 7:49).

Isus je nastavio svoju priču: „A poreznik, stojeći podalje, nije hteo ni oči da podigne prema nebu, nego se udarao u grudi, govoreći: ’Bože, budi milostiv meni grešniku.‘“ Dakle, poreznik je ponizno priznao svoje grehe. Zato je Isus zaključio: „Kažem vam, ovaj je otišao kući pravedniji od onoga. Jer ko se uzvisuje biće ponižen, a ko se ponizuje biće uzvišen“ (Luka 18:13, 14).

Tako je Isus jasno istakao koliko je važno biti ponizan. To je bio veoma koristan savet za njegove učenike, koji su odrasli u društvu u kojem su samodopadljivi fariseji naglašavali položaj i titule. Osim toga, to je vredan savet za sve Isusove sledbenike.