Želja za istaknutošću među apostolima

Isus i njegovi učenici su putovali u Jerusalim na Pashu. Nakon što su izašli iz Pereje, prešli su Jordan u blizini Jerihona. S njima su bili i drugi koji su putovali na taj praznik.

Isus je išao ispred učenika, odlučan da stigne na vreme. Međutim, učenici su se bojali. Nešto ranije, kada je Lazar umro i kada je Isus hteo da ide iz Pereje u Judeju, Toma je rekao ostalima: „Pođimo i mi, da umremo s njim“ (Jovan 11:16, 47-53). Prema tome, odlazak u Jerusalim te 33. n. e. bio je opasan i razumljivo je što su se učenici bojali.

Da bi ih pripremio za ono što će se dogoditi, Isus je pozvao apostole na stranu i rekao im: „Evo, idemo u Jerusalim i Sin čovečji biće predat svešteničkim glavarima i pismoznalcima, i oni će ga osuditi na smrt i predaće ga neznabošcima da mu se rugaju i da ga bičuju i da ga pribiju na stub, a on će treći dan uskrsnuti“ (Matej 20:18, 19).

Ovo je treći put da je Isus govorio učenicima o svojoj smrti i uskrsenju (Matej 16:21; 17:22, 23). Međutim, ovog puta im je rekao i da će biti pogubljen na stubu. Slušali su ga, ali nisu razumeli smisao njegovih reči. Možda su očekivali da će Isus obnoviti izraelsko kraljevstvo na zemlji, jer su želeli da uživaju u slavi i časti sa Hristom u zemaljskom kraljevstvu.

Među putnicima je bila i Jakovljeva i Jovanova majka, a to je, po svemu sudeći, bila Saloma. Isus je ovu dvojicu apostola nazvao „sinovi groma“, očito zbog njihove naravi (Marko 3:17; Luka 9:54). Već neko vreme, njih dvojica su želela da dobiju istaknuta mesta u Hristovom Kraljevstvu. Toga je bila svesna i njihova majka. Sada je ona prišla Isusu, poklonila se pred njim i zamolila ga za uslugu. Isus ju je upitao: „Šta želiš?“ Ona mu je rekla: „Reci da ova moja dva sina u tvom kraljevstvu sednu jedan s tvoje desne strane, a drugi s leve“ (Matej 20:20, 21).

Ta molba je, u stvari, dolazila od Jakova i Jovana. Pošto je upravo ispričao kakvu će sramotu i poniženje doživeti, Isus im je rekao: „Ne znate šta tražite. Možete li da pijete čašu koju ja treba da pijem?“ Oni su odgovorili: „Možemo“ (Matej 20:22). Ali očigledno nisu u potpunosti razumeli šta je to značilo za njih.

Pa ipak, Isus im je rekao: „Zaista ćete piti moju čašu, ali da sedite s moje desne i s moje leve strane, to ne mogu ja dati, nego to pripada onima kojima je pripremio moj Otac“ (Matej 20:23).

Kada su ostala desetorica apostola saznala šta su Jakov i Jovan tražili, naljutili su se. Možda su njih dvojica već pokazala takav stav i kad su se apostoli ranije prepirali oko toga ko je najveći (Luka 9:46-48). Kako god bilo, ovo što se sada dogodilo, pokazalo je da dvanaestorica nisu primenila Isusov savet da se ponašaju kao manji. I dalje su gajili želju za istaknutošću.

Isus je odlučio da posveti pažnju ovom problemu i nezadovoljstvu koje je nastalo među apostolima. Sve ih je pozvao i brižno posavetovao: „Znate da oni koje smatraju vladarima gospodare narodima i velikaši ih drže pod svojom vlašću. A među vama neka ne bude tako. Nego ko hoće da bude velik među vama, neka vam bude sluga, i ko hoće da bude među vama prvi, neka bude svima rob“ (Marko 10:42-44).

Isus im je ukazao na primer koji treba da slede — njegov primer. Objasnio je: „Sin čovečji nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život da kao otkupninu za mnoge“ (Matej 20:28). Već oko tri godine, Isus je služio drugima. To će činiti čak dotle da će položiti svoj život za čovečanstvo. Učenici moraju da razviju stav poput njegovog, da žele da služe, a ne da im se služi, da budu manji, a ne da teže za istaknutošću.