Tvoje gledište o duši utiče na tvoj život
„Čovek je postao živa duša“ (1. MOJSIJEVA 2:7, NS).
1, 2. Šta se u većini religija veruje u vezi čoveka i duše?
GOTOVO sve religije uče da čovek ima besmrtnu dušu. U delu New Catholic Encyclopedia čitamo da je duša „stvorena od Boga i da je prilikom začeća ulivena u telo“. Zatim se govori da je nauka o besmrtnosti duše „jedan od ugaonih kamena“ crkava hrišćanstva. A prema „muslimanskom shvatanju“, kako kaže New Encyclopœdia Britannica, „duša je postala u isto vreme kad i telo; zatim, živi zasebno, a njeno sjedinjenje s telom je prolazno stanje“.
2 U tim religijama postoji verovanje da duša napušta telo u trenutku smrti i da nastavlja večno živeti; ona je određena bilo za nebesko blaženstvo, za prolazno zadržavanje u čistilištu ili za večne muke u paklenoj vatri. Smrt se smatra vratima u večni život u duhovnom carstvu. Autor knjige We Believe in Immortality (Mi verujemo u besmrtnost) piše: „Ja smatram Smrt veličanstvenim i krasnim doživljajem. U mojim je očima Smrt božanska povlastica.“
3. Šta se veruje u različitim istočnjačkim religijama?
3 Hindusi, budisti i ostali veruju u seljenje duša. K tome pripada i verovanje da se duša posle smrti reinkarnira, ili da se ponovo rađa u nekom drugom čoveku ili nekom drugom životnom obliku. Tako se duša dobrog čoveka ponovo rađa u osobi višeg položaja. A zli doživljava ponovno rođenje kao osoba nižeg položaja, ili čak kao životinja, pa sve do insekta.
4, 5. Zašto je važno poznavati istinu o duši?
4 Ali, šta ako ljudi uopšte ne poseduju besmrtnu dušu? Šta ako smrt nije „božanska povlastica“ za sve koji umiru, ako ne predstavlja neposredna vrata u večni duhovni život ili u reinkarnaciju? Tada smo verovanjem u besmrtnost duše zavedeni na krivi put. U knjizi Official Catholic Teachings (Službene katoličke nauke) kaže se da crkva istraje u verovanju u besmrtnost duše, jer ne verovati u to „učinilo bi beznačajnima ili nerazumljivima njene molitve, pogrebne obrede i religiozne postupke u korist mrtvih“. Dakle, radi se o nečijem životu, obožavanju i njegovoj večnoj budućnosti (Priče Solomonove 14:12; Matej 15:9).
5 Važno je poznavati istinu o tom verskom učenju. Isus je objasnio: „Koji ga [Boga] obožavaju, moraju ga obožavati duhom i istinom“ (Jovan 4:24, NS). Istinu o čovečijoj duši nalazimo u Reči Božjoj, Bibliji. U nadahnutim Spisima Bog otkriva svoje namere, pa zato možemo biti sigurni da iz njih saznajemo istinu (1. Solunjanima 2:13; 2. Timoteju 3:16, 17). Isus je u molitvi rekao Bogu: „Reč je tvoja istina“ (Jovan 17:17, NS).
Da li smo stvoreni s besmrtnom dušom?
6. Šta saznajemo iz izveštaja u 1. Mojsijevoj o stvaranju čoveka?
6 U 1. Mojsijevoj 2:7 (NS) čitamo: „I Jehova Bog je zatim stvorio čoveka iz praha zemaljskog i u nosnice mu udahnuo dah života i čovek je postao živa duša.“ U izveštaju ne čitamo da je Bog usadio u čoveka besmrtnu dušu. Kad je Božja sila ispunila Adamovo telo „postao“ je on, kako čitamo, „živa duša“. Dakle, čovek nema dušu. On je duša.
7. Zašto su ljudi bili postavljeni na Zemlju?
7 Bog nije stvorio Adama da bi živeo na nebu, nego na Zemlji. Zemlja nije trebala biti neko probno stanje u kom bi se utvrdilo da li bi Adam bio prikladan za nebo. Bog je stvorio Zemlju „da se na njoj nastava“, i Adam je bio njen prvi ljudski stanovnik (Isaija 45:18; 1. Korinćanima 15:45). Kad je Bog kasnije stvorio Evu kao ženu za Adama, njegova je namera bila da napune Zemlju kao večno prebivalište čoveka i da je pretvore u raj (1. Mojsijeva 1:26-31; Psalam 37:29).
8. (a) Od čega je zavisilo Adamovo postojanje? (b) Gde bi Adam nastavio da živi da nije sagrešio?
8 Nigde u Bibliji se ne govori da je neki Adamov deo bio besmrtan. Naprotiv, njegovo postojanje je zavisilo od poslušnosti Božjem zakonu. Šta bi se dogodilo ako bi on prekršio taj zakon? Da li bi tada dobio večni život u duhovnom carstvu? Nikako ne. Umesto toga, on bi ’sigurno umro‘ (1. Mojsijeva 2:17, NS). Vratio bi se tamo odakle je došao: „Prah si i u prah ćeš se vratiti“ (1. Mojsijeva 2:7; 3:19, NS). Pre nego što je bio stvoren, Adam nije postojao, i posle svoje smrti on opet ne bi više postojao. Dakle, imao je samo dva izbora: (1) Poslušnost i život ili (2) neposlušnost i smrt. Da nije sagrešio, Adam je mogao večno živeti na Zemlji. On ne bi nikada došao na nebo.
9. Kako Biblija ispravno označava smrt, i zašto?
9 Adam je bio neposlušan i umro je (1. Mojsijeva 5:5). Smrt mu je bila kazna. Ne vrata u „krasan doživljaj“, nego vrata u nepostojanje. Dakle, smrt nije prijatelj, nego kako čitamo u Bibliji, „neprijatelj“ (1. Korinćanima 15:26). Da je Adam posedovao besmrtnu dušu koja bi u slučaju njegove poslušnosti došla na nebo, tada bi smrt bila blagoslov. Ali, nije bilo tako. Ona je bila prokletstvo. I kad je Adam sagrešio, to se prokletstvo smrti proširilo na sve ljude, jer svi potiču od Adama (Rimljanima 5:12).
10. Koji ozbiljni problem proizilazi iz verovanja da je Adam imao besmrtnu dušu?
10 Uostalom, zašto Adam, ako je stvoren s besmrtnom dušom, nije bio upozoren da će mu duša, ako sagreši, biti večno mučena u paklenoj vatri? Zašto mu je samo bilo rečeno da će umreti i vratiti se u prah? Kako li bi to bilo nepravedno, osuditi Adama zbog neposlušnosti na večno mučenje, a ne upozoriti ga na to! Ali, u Boga „nema nepravde“ (5. Mojsijeva 32:4, NS). Adam nije trebao da bude upozoren na paklenu vatru u koju dolaze besmrtne duše zlih, jer niti postoji takav pakao, niti besmrtne duše (Jeremija 19:5; 32:35). U prahu zemljinog tla nema večnih muka.
Kako se reč „duša“ upotrebljava u Bibliji
11. (a) Koja je hebrejska, a koja grčka reč u Bibliji prevedena rečju „duša“? (b) Kako su hebrejska i grčka reč za „dušu“ prevedene u prevodu King James?
11 Reč „duša“ u Hebrejskim spisima je prevod hebrejske reči nefeš, koja se pojavljuje preko 750 puta. Odgovarajuća reč u Grčkim spisima glasi psihe i javlja se preko 100 puta. U Novi svet prevodu Svetog pisma obe reči se uvek prevode sa „duša“. U drugim Biblijama se pojavljuju za to različite reči. U prevodu King James za nefeš stoji: pohota, zver, telo, dah, stvorenje, mrtvo (telo), želja, srce, život, čovek, um, osoba, sebe, duša, stvar. A za psihe stoji između ostalog srce, život, um i duša.
12. Kako se u Bibliji upotrebljavaju hebrejska i grčka reč za „duša“?
12 U Bibliji su morske životinje označene s nefeš: „Svaka živa duša koja je u vodi“ (3. Mojsijeva 11:10, NS). Reč se može odnositi i na kopnene životinje: „Neka zemlja iznese žive duše po njihovim vrstama, domaću životinju i životinju koja se kreće i divlju životinju“ (1. Mojsijeva 1:24, NS). A stotine puta nefeš se odnosi na ljude. „U svemu Jakovljevih potomaka bijaše sedamdeset duša“ (Izlazak 1:5, St). Primer iste upotrebe reči psihe nalazimo i u 1. Petrovoj 3:20 (St), gde se govori o Nojevoj arki, „u koju se skloni mali broj — svega osam duša — i bi spašen vodom“.
13. Koje izjave u vezi reči „duša“ nalazimo u Bibliji?
13 Ali, u Bibliji nalazimo još i mnoge druge izjave o „duši“. Tako u 1. Mojsijevoj 9:5 (NS) čitamo: „Jer ću i vašu krv duša vaših natrag tražiti.“ Tu se dakle, govori da duša ima krv. U 2. Mojsijevoj 12:16 (NS) čitamo: „Samo što je svakoj duši potrebno za jelo, samo to može biti učinjeno za vas.“ U ovom se slučaju govori da duša može jesti. U 5. Mojsijevoj 24:7 (NS) reč je o čoveku koji ’otima dušu svoje braće‘. Sigurno je da besmrtna duša ne bi mogla biti oteta. U Psalmu 119:28 (NS) čitamo: „Duša mi je besnena od žalosti.“ Dakle, moguće je da duša ne nalazi sna. Biblija ukazuje takođe na to da je duša smrtna, da umire: „Ta duša mora se odrezati od svog naroda“ (3. Mojsijeva 7:20, NS). „On ne sme pristupiti nijednoj mrtvoj duši“ (4. Mojsijeva 6:6, NS). „Naše duše neka pomru“ (Isus Navin 2:14, NS). „Svaka duša koja ne posluša tog Proroka biće sasvim uništena“ (Dela apostolska 3:23, NS). „Svaka je živa duša umrla“ (Otkrivenje 16:3, NS).
14. Šta jasno pokazuje upotreba reči „duša“ u Bibliji?
14 Upotreba reči nefeš i psihe u Bibliji jasno pokazuje da je duša osoba ili, u slučaju životinje, stvor. Duša nije besmrtni deo jedinke. Da, reč nefeš upotrebljava se čak u vezi s Bogom: „Svakoga ko voli nasilje zaista mrzi duša Njegova“ (Psalam 11:5, NS).
Mnogi su bibličari saglasni s tim
15. Šta kažu različita naučna dela o nauci o besmrtnosti duše?
15 Mnogi bibličari su saglasni s tim da Biblija ne govori o besmrtnoj duši. U delu The Concise Jewish Encyclopedia kaže se: „Nauka o besmrtnosti duše ne spominje se ni u Bibliji niti se javlja u ranim spisima rabina.“ The Jewish Encyclopedia kaže: „Verovanje da duša nastavlja s postojanjem posle oslobađanja iz tela pre je stvar filozofske ili teološke špekulacije negoli stvar same vere, i zato se nigde izričito ne naučava u Svetom pismu.“ U delu The Interpreter’s Dictionary of the Bible stoji: „Nefeš (...) ne postoji dalje nezavisno od tela, nego s njim umire. (...) Nijedan biblijski citat ne daje pravo na izjavu da se ’duša‘ u trenutku smrti odvaja od tela.“
16. Šta je u nekim merodavnim delima rečeno o duši?
16 U delu Expository Dictionary of Bible Words navodi se sledeće: „‘Duša‘ u S[tarom] Z[avetu] ne ukazuje na neki nematerijalni deo ljudskog bića koji bi ostao postojati posle smrti. [Nefeš] ukazuje uglavnom na život koji proživljava sama osoba. (...) Glavno značenje reči psihe određeno je svojom analogijom u S[tarom] Z[avetu], a ne svojim značenjem u grčkoj kulturi.“ A u The Eerdmans Bible Dictionary objašnjava da reč duša u Bibliji „ne označava deo nekog ljudskog bića, nego celu osobu. (...) U tom smislu ljudska bića nemaju duše — ona jesu duše“ (naglašeno od nas).
17. Šta se u vezi duše priznaje u dva katolička izvora?
17 Čak i New Catholic Encyclopedia sadrži priznanje: „Biblijske reči za dušu znače obično celu osobu.“ Zatim se dodaje: „U S[tarom] Z[avetu] nema dihotomije [Deljenja] na telo i dušu. (...) Izraz [Nefeš], iako preveden našom reči duša, nikada ne znači dušu zasebnu od tela ili od jedinke. (...) Izraz [psihe] odgovarajuća je reč za [nefeš] u N[ovom] Z[avetu]. (...) U Bibliji ne nalazimo predodžbu da duša živi dalje i posle smrti.“ A Georges Auzou, katolički profesor za biblijsku nauka (Francuska), piše u svojoj knjizi La Parole de Dieu (Reč Božja): „Koncept ’duše‘ kao sasvim duhovne, nematerijalne stvarnosti, odvojene od ’tela‘, (...) ne postoji u Bibliji.“
18. (a) Šta se u jednoj enciklopediji kaže o biblijskoj upotrebi reči „duša“? (b) Odakle teolozima predodžba da prilikom smrti tela nešto nastavlja dalje da živi?
18 Zato The Encyclopedia Americana kaže: „Stari zavet shvata čoveka kao jedinstvo, a ne kao sjedinjenje duše i tela. Hebrejska reč [nefeš] često se, doduše, prevodi s ’duša‘, ali bi bilo neispravno čitati u tome grčko značenje. (...) [nefeš] ne deluje nikada odvojeno od tela. U Novom zavetu se grčka reč [psihe] često prevodi s ’duša‘, ali tu reč ne treba bez daljnjega smatrati kao da znači isto što je značila za grčke filozofe. (...) Biblija ne sadrži nikakav jasan opis o tome kako osoba nastavlja živeti i posle smrti.“ Zatim dodaje: „Teolozi su morali posegnuti za razgovorima filozofa da bi dobili prikladan opis individualnog nastavljanja života posle smrti.“
Ne Biblija, nego filozofija
19. Koja veza postoji između verovanja u besmrtnost duše i grčke filozofije?
19 Tačno je, teolozi su preuzeli predodžbe paganskih filozofa da bi mogli formulisati nauku o besmrtnoj duši. U francuskom delu Dictionnaire Encyclopédique de la Bible (Enciklopedijski Rečnik Biblije) piše: „Pojam besmrtnost proizvod je grčkog umovanja.“ The Jewish Encyclopedia potvrđuje: „Verovanje u besmrtnost duše stiglo je do Jevreja zahvaljujući doticaju s grčkim razmišljanjem i to uglavnom kroz filozofiju Platona, njenog glavnog branioca“, koji je živeo u četvrtom veku pre Hrista. Platon je verovao: „Duša je besmrtna i neprolazna i naše će duše zaista postojati u drugom svetu“ (The Dialogues of Plato).
20. Kada je i kako paganska filozofija prodrla u hrišćanstvo?
20 Kad je ta paganska filozofija prodrla u hrišćanstvo? The New Encyclopœdia Britannica kaže: „Od sredine 2. veka posle Hrista, hrišćani koji su bili nešto upućeni u grčku filozofiju osetili su potrebu da izraze svoju veru njenim načinom izražavanja, i to radi vlastitog intelektualnog zadovoljstva i da bi obratili obrazovane pagane. Filozofija koja im se učinila najprikladnijom bila je platonizam.“ Prema tome, dogodilo se, kako piše u tom delu: „Rani hrišćanski filozofi preuzeli su grčku predodžbu o besmrtnosti duše.“ Čak je papa Jovan Pavle II priznao da nauka o besmrtnoj duši uključuje „teorije određenih grčkih filozofskih škola“. Ali, preuzimanje teorija grčkih filozofa značilo je da je takozvano hrišćanstvo odbacilo jednostavnu istinu izraženu u 1. Mojsijevoj 2:7 (NS): „I čovek je postao živa duša.“
21. Koliko daleko unazad seže verovanje u besmrtnu dušu?
21 Ali, nauka o besmrtnoj duši seže mnogo dalje unatrag od Platona. U knjizi The Religion of Babylonia and Assyria (Religija Vavilona i Asirije) od Morisa Džastroua piše: „Vavilonski teolozi su se ozbiljno bavili problemom besmrtnosti. (...) Smrt se smatralo vratima u neki drugi život.“ A u knjizi Ägyptische Religion (Egipatska religija) piše Zigfrid Morenc: „U stara vremena je Egipćanin smatrao život posle smrti jednostavno nastavkom ovostranog.“ The Jewish Encyclopedia ukazuje na vezu između ovih starih religija i Platona, te kaže da je Platon došao do predodžbe o besmrtnoj duši „kroz orfičke i eleuzinijske misterije u kojima su na neobičan način spojena vavilonska i egipatska shvatanja“.
22. Zašto se može reći da je seme nauke o besmrtnoj duši ustvari bilo posejano već na početku ljudske istoriji?
22 Dakle, predodžba o besmrtnoj duši jako je stara. Činjenica je da njeni koreni sežu unatrag sve do početka ljudske istoriji! Nakon što je Adamu bilo rečeno da će umreti ako bude neposlušan Bogu, njegovoj ženi Evi bilo je izrečeno suprotno gledište. Rečeno joj je: „Sigurno neće umreti.“ I tada je bilo posejano seme nauke o besmrtnoj duši. Otada je jedna kultura za drugom prihvatala pagansko gledište: ’Vi ustvari nećete umreti, nego ćete i dalje živeti.‘ To se odnosi i na takozvano hrišćanstvo, koje se suprotstavlja Božjoj volji i njegovim namerima, vodeći tako svoje pripadnike u otpadništvo (1. Mojsijeva 3:1-5, NS; Matej 7:15-23; 13:36-43; Dela apostolska 20:29, 30; 2. Solunjanima 2:3, 7).
23. Ko je razvio nauku o besmrtnoj duši, i zašto?
23 Ko je naveo ljude da veruju toj laži? Isus ga je učinio prepoznatljivim kad je rekao religioznim vođama Jevreja svog vremena: „Vi ste od svog oca Đavola, i vi želje svog oca želite činiti. (...) Kad govori laž, govori po svom vlastitom naginjanju, jer je lažov i otac laži“ (Jovan 8:44, NS). Da, Satana je razvio ideju o besmrtnoj duši kako bi se ljudi okrenuli od pravog obožavanja. Dakle, našem životu i nadi u budućnost će biti dat krivi pravac ako verujemo u nauke koje su se razvile iz prve laži zabeležene u Bibliji — iako je Eva bez sumnje tada razumela zmiju kao da uopšte neće umreti u telu.
24. Koja se pitanja mogu s pravom postaviti u vezi večnog života i besmrtnosti?
24 Biblija ne uči da ljudi imaju besmrtnu dušu. Ali, zašto onda govori o nadi u večni život? I ne kaže li se u 1. Korinćanima 15:53 (NS): „Ovo što je smrtno mora se obući u besmrtnost“? Zar nije Isus posle svog uskrsenja uzašao na nebo i zar nije učio da i drugi mogu da dođu na nebo? Ova i ostala pitanja istražićemo u sledećem članku.
Pitanja za ponavljanje
◻ Šta se u većini religija uči o duši?
◻ Kako je iz Biblije vidljivo da čovek nije bio stvoren s besmrtnom dušom?
◻ Šta postaje jasno biblijskom upotrebom hebrejske i grčke reči za „dušu“?
◻ Šta mnogi bibličari kažu u vezi biblijskog glediša o duši?
◻ Koliko daleko unzad u istoriju seže nauka o besmrtnoj duši?
[Slika na 15. strani]
Sve su to duše