Ko zaista ima nebesko pozvanje?

JEHOVA voli ljudsku rasu. Pa, ta ljubav je tako velika da je dao svog Sina, Isusa Hrista, kao otkupninu da bi otkupio ono što je naš praotac Adam izgubio! A šta je to bilo? Večni, savršeni ljudski život sa svim pravima i izgledima takvog života (Jovan 3:16). Otkupnina je takođe izraz Isusove ljubavi prema čovečanstvu (Matej 20:28).

Božanska ljubav je bila očitovana kroz otvaranje dve od Boga darovane nade temeljene na vrednosti Isusove otkupne žrtve (1. Jovanova 2:1, 2). Pre nego što je Isus umro kao čovek, jedina nada otvorena onima koji imaju božansko priznanje bio je život u zemaljskom raju (Luka 23:43). Ali, posle Pentekosta 33. n. e. Jehova je pružio nebesku nadu ’malom stadu‘ (Luka 12:32). Međutim, šta se dogodilo u novije vreme? Od 1931. vest Kraljevstva je više pažnje usmerila ’drugim ovcama‘, tako da je od 1935. nadalje Bog privukao sebi „veliko mnoštvo“ takvih ovcama sličnih osoba kroz Hrista (Jovan 10:16; Otkrivenje 7:9). U njihova srca Bog je položio nadu večnog života u zemaljskom raju. Oni žele jesti savršenu hranu, sa ljubavlju vladati nad životinjama i uživati društvo pravednih ljudi u svu večnost.

Samilosni sveštenici i kraljevi

Pošto je ljubav pokrenula Isusa da položi svoj život kao otkupninu, sigurno je da će on biti samilostan nebeski Kralj. Ali, Isus neće biti sam u podizanju čovečanstva do savršenstva tokom svoje Hiljadugodišnje vladavine. Da, „oni će biti sveštenici Božji i Hristovi, i vladaće s njim kao kraljevi hiljadu godina“ (Otkrivenje 20:1-6, NW).

Koliko će suvladara imati Hrist, i kako su izabrani za tu strahopoštovanja vrednu prednost? Pa, apostol Jovan je video 144 000 na nebeskoj gori Sion sa Jagnjetom, Isusom Hristom. Time što su bili „kupljeni od ljudi“, oni će znati šta znači iskusiti nevolje, podnositi terete nesavršenosti, patiti i umreti kao ljudi (Otkrivenje 14:1-5; Job 14:1). Kako će samo oni biti samilosni kraljevi-sveštenici!

Svedočanstvo duha

Tih 144 000 ’ima pomazanje od svetoga‘, Jehove (1. Jovanova 2:20). To je pomazanje za nebesku nadu. Bog je ’stavio pečat na njih i dao im dokaz onoga što će doći, to jest duh, u njihova srca‘ (2. Korinćanima 1:21, 22, NW).

Da, oni sa nebeskim pozvanjem imaju za to svedočanstvo duha. Obzirom na to, Pavle je pisao u Rimljanima 8:15-17: „Jer ne primiste duha ropstva, da budete još u strahu nego primiste duha posinjenja, kojim kličemo: Aba! Oče! Ovaj isti Duh sam svedoči duhu našemu da smo deca Božja, a ako smo deca i naslednici smo; naslednici dakle Božji, a sunaslednici Hristovi, samo ako sa njim trpimo, da se sa njim proslavimo.“ Pomoću Božjeg duha ili delujuće sile, ti pomazanici uzvikuju „Aba, Oče!“

Ključni dokaz da je osoba bila pomazana za nebesko pozvanje je duh ili preovladavajući osećaj posinjenja (Galatima 4:6, 7). Tako je osoba u potpunosti sigurna da je rođena od Boga za duhovno posinjenje kao jedan od 144 000 sunaslednika nebeskog Kraljevstva. Ona može posvedočiti da njena nebeska nada nije njena vlastita želja ili mašta koju je gajila, nego dolazi od Jehove kao posledica delovanja Božjeg duha na nju (1. Petrova 1:3, 4).

Pod uticajem Božjeg svetog duha, duh ili preovladavajući stav pomazanika deluje kao pokretačka snaga. To ih podstiče da pozitivno reaguju na ono što Božja reč govori o nebeskoj nadi. Oni takođe pozitivno reaguju na Jehovino postupanje sa njima kroz sveti duh. Dakle, oni su sigurni da su Božja duhovna deca i naslednici.

Kad pomazanici čitaju šta Božja reč govori o njegovoj duhovnoj deci i nebeskoj nadi, oni su skloni spontano reći u sebi: ’To se odnosi na mene!‘ Da, oni radosno reaguju kad Reč njihovog Oca obećava nebesku nagradu. Oni kažu: ’To se odnosi na mene!‘ kad čitaju: „Ljubljeni, sad smo deca Božja“ (1. Jovanova 3:2). Osim toga, kad pomazanici čitaju da je Bog kupio ljude ’da budu prvenci među njegovim stvorenjima‘, oni su skloni u sebi da reaguju: ’Da, on me kupio u tu svrhu‘ (Jakov 1:18, St). Oni znaju da su bili ’kršteni u Hrista Isusa‘ i njegovu smrt (Rimljanima 6:3). Zato su čvrsto uvereni da su delovi Hristovog duhovnog tela, podržavaju nadu da će iskusiti smrt sličnu njegovoj i da će uskrsnuti u nebeski život.

Da bi nasledili nebesko Kraljevstvo, pomazanici moraju ’činiti najbolje što mogu da bi osigurali svoje pozvanje i izbor‘ (2. Petrova 1:5-11, NW). Oni hode u veri i nastavljaju duhovno da napreduju, kao što čine i oni sa zemaljskom nadom. Dakle, šta još pripada svedočanstvu duha?

Zašto uzimaju simbole

Pomazani hrišćani žele ići na nebo ne zato što su nezadovoljni današnjim zemaljskim životom. (Uporedi Juda 3, 4, 16.) Umesto toga, sveti duh svedoči njihovom duhu da su deca Božja. Oni su takođe sigurni da su uzeti u novi savez. Sudeonici tog saveza su Jehova Bog i duhovni Izrael (Jeremija 31:31-34; Galatima 6:15, 16; Jevrejima 12:22-24). Taj savez, koji je postao delotvoran Hristovom prolivenom krvlju, izabira ljude za Jehovino ime i čini te pomazane hrišćane delom Avrahamovog ’semena‘ (Galatima 3:26-29; Dela 15:14). Novi savez nastavlja da deluje sve dok svi duhovni Izraelci ne budu uskrsnuti u besmrtni život na nebu.

Dalje, oni koji zaista poseduju nebesko pozvanje ne sumnjaju da su i u savezu za nebesko Kraljevstvo. Isus je ukazao na taj savez između njega samog i njegovih učenika kad je rekao: „Vi ste ti koji ste istrajali sa mnom u mojim kušnjama; i ja sklapam s vama savez, kao što je moj Otac sklopio sa mnom savez, za kraljevstvo, da jedete i pijete za mojim stolom u mom kraljevstvu i sedite na prestoljima da bi sudili dvanaest plemena Izraelovih“ (Luka 22:28-30, NW). Taj savez je počeo da deluje na Isusovim učenicima njihovim pomazanjem svetim duhom na dan Pentekosta 33. n. e. On će nastaviti da deluje između Hrista i njegovih pridruženih kraljeva u svu večnost (Otkrivenje 22:5).

Oni koji poseduju nebesko pozvanje sigurni su da su u novom savezu i savezu za Kraljevstvo. Zato oni s pravom učestvuju u uzimanju simboličnog hleba i vina na godišnjim sećanjima na Gospodovu večeru, odnosno svečanosti u spomen na smrt Isusa Hrista. Beskvasni hleb simbolizuje Isusovo bezgrešno ljudsko telo, a vino njegovu savršenu krv prolivenu prilikom smrti, kojom je ozakonjen novi savez (1. Korinćanima 11:23-26).

Ako je Jehova razvio u tebi nepobitnu nadu nebeskog života, onda si siguran u to. Ti izgovaraš molitve koje izražavaju tu nadu. To te privlači i ne možeš to prekinuti. Imaš izrazite duhovne težnje. Međutim, ako si podeljen i nesiguran, tada zaista ne bi trebalo da uzimaš simbole na Gospodovoj večeri.

Zašto pogrešna uzimanja?

Neki mogu pogrešno uzimati simbole na Spomen-svečanosti jer zaista ne priznaju da pomazanje „ne zavisi od onoga ko želi ni od onoga ko trči, nego od Boga“ (Rimljanima 9:16, NW). Nije na osobi da odluči da li bi on ili ona želela da bude uzeta u novi savez i postane sunaslednik sa Hristom u nebeskom Kraljevstvu. Merodavan je Jehovin izbor. U starom Izraelu Jehova je izabrao one koji će služiti kao njegovi sveštenici, a pogubio Koreja zbog drskog zahtevanja svešteničke službe koja je od Boga bila namenjena Aronovoj porodici (Izlazak 28:1; Brojevi 16:4-11, 31-35; 2. Letopisa 26:18; Jevrejima 5:4, 5). Na isti način, Jehovi se ne bi svidelo ako bi se neka osoba izdavala kao da je pozvana među nebeske kraljeve i sveštenike a Bog joj nije dodelio takvo pozvanje. (Uporedi 1. Timoteju 5:24, 25.)

Osoba može pogrešno pretpostavljati da ima nebesko pozvanje zbog snažnih osećaja koji proizilaze iz teških problema. Smrt bračnog druga ili neka druga tragedija može prouzročiti da osoba izgubi zanimanje za život na Zemlji. Ili neki njen bliski drug može tvrditi da je iz pomazanja, i na taj način osoba može želeti isti udes. Ti činioci mogu je podstaći na razmišljanje da je život na nebu takođe za nju. Međutim, to nije Božji način davanja duha posinjenja bilo kome. Neko bi pokazao pomanjkanje zahvalnosti za Božju nameru obzirom na Zemlju ako bi želeo ići na nebo zbog nepoželjnih okolnosti zemaljskog života.

Ranija religiozna gledišta takođe bi mogla prouzročiti da osoba pogrešno zaključuje da ima nebesko pozvanje. Možda je bila povezana sa krivom religijom koja je obećavala nebeski život kao jedinu nadu za verne. Dakle, hrišćani treba da se čuvaju da ne bi bili poneseni osećajima i prošlim pogrešnim gledištima.

Neophodno je temeljno istraživanje

Vrlo značajno stanovište je izneo apostol Pavle kad je napisao: „Zato tko god nedostojno jede ovaj kruh ili nedostojno pije ovaj kalež Gospodnji, bit će odgovoran za tijelo i krv Gospodnju. Neka svatko ispita samog sebe te onda jede od kruha i pije iz kaleža, jer tko jede i pije, osudu svoju jede i pije ako u tome ne razabire Tijelo“ (1. Korinćanima 11:27-29, St). Dakle, kršteni hrišćanin koji je poslednjih godina počeo razmišljati da je primio nebesko pozvanje, treba vrlo temeljno i u molitvi da razmotri tu stvar.

Takva osoba bi takođe mogla da se upita: ’Da li su drugi uticali na mene da gajim misao o nebeskom životu‘? To bi bilo neispravno, jer Bog nije odredio nikoga da privlači druge za takvu prednost. Sklonost maštanju ne bi mogla biti pokazatelj pomazanja od Boga, niti je on pomazao kraljevske naslednike tako što je prouzročio u njima da čuju glasove sa vestima u tu svrhu.

Neko bi se mogao pitati: ’Pre nego sam postao hrišćanin, jesam li zloupotrebljavao drogu? Koristim li lekove koji utiču na osećaje? Jesam li bio lečen od duševnih ili emocionalnih problema?‘ Neki su rekli da su se prvo borili protiv onoga što su smatrali nebeskom nadom. Drugi su rekli da je vremenom Bog uklonio njihovu zemaljsku nadu i konačno im dao nebesku. Međutim, takvo postupanje je u suprotnosti sa božanskim postupcima. Štaviše, vera nije neizvesna; ona je sigurna (Jevrejima 11:6).

Osoba bi se takođe mogla pitati: ’Želim li se isticati? Jesam li željan autoritativnog položaja sada ili kao jedan od kraljeva i sveštenika udruženih s Hristom?‘ U prvom veku n. e., kad je upućen glavni poziv za ulazak u nebesko Kraljevstvo, nisu svi pomazani hrišćani zauzimali odgovorne položaje kao članovi vodećeg tela, starešine ili sluge pomoćnici. Bilo je mnogo žena koje nisu imale poseban autoritet; niti je duhovno pomazanje donosilo izuzetno razumevanje Božje reči, jer je Pavle smatrao da je neophodno poučiti i savetovati neke pomazanike (1. Korinćanima 3:1-3; Jevrejima 5:11-14). Oni sa nebeskim pozvanjem ne smatraju sebe istaknutim osobama i ne skreću pažnju na to što su pomazanici. Nasuprot tome, oni pokazuju poniznost s pravom očekivanu od onih koji imaju „um Hristov“ (1. Korinćanima 2:16). Oni takođe razumeju da se Božji pravedni zahtevi moraju odnositi na sve hrišćane, bilo da je njihova nada nebeska ili zemaljska.

Javno izjavljivanje osobe da ima nebesko pozvanje ne donosi joj posebna otkrivenja. Bog ima kanal komunikacije kroz koji priprema duhovnu hranu za svoju zemaljsku organizaciju (Matej 24:45-47). Zato niko ne treba da misli da mu hrišćansko pomazanje daje superiorniju mudrost nad ’velikim mnoštvom‘ sa zemaljskom nadom (Otkrivenje 7:9). Duhovno pomazanje nije označeno veštinom u svedočenju, odgovaranju na biblijska pitanja ili biblijskim govorima, jer i hrišćani sa zemaljskom nadom takođe vrlo dobro deluju u tom pogledu. I oni, poput pomazanika, žive primernim hrišćanskim životom. Što se toga tiče, Samson i drugi iz prethrišćanske ere imali su Božji duh i bili su ispunjeni revnošću i razumevanjem. Ipak, ni jedan iz ’velikog oblaka svedoka‘ nije imao nebesku nadu (Jevrejima 11:32-38; 12:1; Izlazak 35:30, 31; Sudije 14:6, 19; 15:14; 1. Samuelova 16:13; Ezekjel 2:2).

Setiti se ko vrši poziv

Ako suvernik postavlja pitanja u vezi nebeskog pozvanja, pomazani starešina ili zreo hrišćanin može razmotriti to pitanje s njim. Međutim, niko ne može doneti odluku za drugoga, a Jehova daje nebesku nadu. Osoba koja zaista ima nebesko pozvanje nikada ne treba pitati suhrišćane ima li ona takvu nadu. Pomazanici su „ponovo rođeni, ne iz raspadljiva, nego iz neraspadljiva sjemena: riječju živoga i vječnog Boga“ (1. Petrova 1:23, St). Pomoću svog duha i Reči, Bog usađuje ’seme‘ koje osobu čini ’novim stvorenjem‘, sa nebeskom nadom (2. Korinćanima 5:17). Da, Jehova vrši izbor.

Kad se proučava Biblija sa novima, dakle, nije dobro ukazivati im da pokušaju da odrede da li imaju nebeski poziv. Međutim, šta ako se pomazani hrišćanin pokaže neveran i ako je potrebna zamena? Tada bi bilo razumno zaključiti da će Bog dati nebesko pozvanje nekome ko je kroz jako mnogo godina bio primer u izvršavanju verne službe našem nebeskom Ocu.

Danas glavni cilj Božje vesti narodima nije da postanu članovi Hristove neveste na nebu. Umesto toga, „duh i nevesta govore: ’Dođi!‘“ To je poziv za život u zemaljskom raju (Otkrivenje 22:1, 2, 17). Dok pomazanici preuzimaju vođstvo u toj aktivnosti, oni pokazuju ’poniznost misli‘ i naprežu se ’da osiguraju svoje pozvanje i svoj izbor‘ (Efešanima 4:1-3; 2. Petrova 1:5-11, NW).