Prizori iz Obećane zemlje

Pobrinuo se za Izrael u Sinaju

ZAMISLI milione — ljudi, žena i dece — koji kreću u ’veliku zastrašujuću pustoš sa zmijama otrovnicama i škorpijama i sa žednim tlom koje nema vode‘!

Ove Božje reči koje nalazimo u 5. Mojsijevoj 8:15 (NW) dovode u središte pažnje ono što se možda činilo strašnim putovanjem koje se ukazivalo pred Izraelcima kada su izašli iz Egipta i stupili u pustoš Sinaja. Jedan veliki problem: Ko će se pobrinuti za dovoljno hrane i vode?

Izraelci su bili u ropstvu u delti Nila, ali nisu trpeli oskudicu. Zidne slike u drevnim grobovima prikazuju izbor grožđa, dinja, i drugih plodova, kao i ribu i živinu, što je činilo raznoliku ishranu. Kako je zato tačno jadanje puno čežnje u pustoši: „Ko će nam dati mesa da jedemo? Opominjemo se riba što je jeđasmo u Egiptu, za badava, krastavaca i dinja i crnoga i beloga luka“ (Brojevi 11:4, 5; 20:5).

Nakon što su prešli Crveno more, Izraelci su uskoro shvatili šta je u stvari Sinaj. Nisu krenuli prometnim, trgovačkim putem na sever već su skrenuli prema vrhu trouglastog poluostrva. Do trenutka kada su prešli oko 80 kilometara u pustoši, njihova potreba za vodom činila se kritičnom. Nisu mogli piti vodu koju su pronašli, jer je bila gorka i verovatno je u sebi nosila bolesti. Uzvikivali su: „Šta ćemo piti?“ Bog se umešao, pretvorivši vodu u slatku (Izlazak 15:22-25).

Zapazi gore prizor povorke kamila. Možeš razumeti pitanje kako će Izraelci moći da nastave kroz pustinju prema gori Sinaj. Kako će i dalje nalaziti dovoljno vode — i hrane — za sebe kao i za stada i krda koja su im trebala da bi preživeli? (Izlazak 12:38).

Kretali su se dalje prema jugu i uskoro su pronašli osvežavajuću vodu i hranu u Elimu (Izlazak 15:27). Međutim, to nije bilo njihovo odredište. Išli su prema ’gori Božjoj‘, gori Sinaj (Izlazak 3:1; 18:5; 19:2; 24:12-18). To je bilo 120 kilometara daleko — dakle, kilometri divlje, neplodne zemlje.

Dok je ogromna grupa napredovala prema gori Sinaj, približila se — i verovatno zaustavila — u većoj oazi poznatoj kao Feiran. Mali deo nje vidljiv je na fotografiji na suprotnoj strani.a Ona se prostire kroz klanac u pustoši, prema Crvenom moru (Suecki zaliv). Kakvo su samo osveženje mogli tamo da pronađu!

Dok je pustoš Sinaja mogla uopšte odgovarati opisu ’velike i zastrašujuće pustoši‘, Izraelci su mogli da uživaju u senci veličanstvenih palmi i drugog drveća u oazi Feiran. Pronašli su velike, slatke urme, koje su im poslužile za hranu na licu mesta a mogli su i da ih ponesu sa sobom kao zalihu.

Sve ovo bilo je moguće zato što je podzemna voda izlazila na površinu zemlje u Feiranu. Zamisli kako bi se osećao da si bio u divljoj pustoši i da si iznenada pronašao svežu vodu za piće! Ovo pokazuje da čak i na Sinaju postoje mesta gde može da se pronađe voda. Ponekad bunar mora da se kopa prilično duboko. To onda zahteva težak posao kod izvlačenja vedara ili ćupova punih životvorne tečnosti, posebno ako je trebalo da se napajaju stada i krda. Izvori do dan danas privlače beduine sa Sinaja, gde mogu crpsti vodu za sebe i svoje kamile. (Uporedi Postanje 24:11-20; 26:18-22.)

Da, uprkos prilikama kada su prigovarali zbog onoga što se činilo kao nesavladiva oskudica, Izraelci su imali vodu i hranu. Ponekad se Bog čudom pobrinuo za to (Izlazak 16:11-18, 31; 17:2-6). U drugim prilikama očigledno ih je vodio do ’mesta za odmor‘, gde su njihove stvarne potrebe mogle biti zadovoljene putem prirodnih zaliha (Brojevi 10:33-36, St). Sve vreme, on je držao pred njima obilje koje je čekalo verne u Obećanoj zemlji (Deuteronom 11:10-15).

[Fusnota]

[Izvor slike na 24. strani]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.

[Izvor slike na 24. strani]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.

[Izvor slike na stranama 24, 25]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.

[Izvor slike na 25. strani]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.