Da li su ratovi neizbežni?

RAT je deprimirajuće obeležje novosti. Ti izveštaji o brutalnosti nesumnjivo te uznemiravaju. Ali, možda te oni takođe navode da se pitaš zašto tako mnogo sporova mora da se rešava upotrebom oružja. Zar se ljudi nikada neće naučiti da žive u miru?

Lek za nevolju rata izgleda da je neuhvatljiviji od leka za sidu. Tokom 20. veka, cele nacije se mobilišu za rat, milioni ljudi šalju se u bitku, a stotine gradova se uništavaju. Izgleda da se ne nazire kraj krvoproliću. Unosna trgovina oružjem osigurava da će svetske vojske — i gerile — i dalje biti nemilosrdno efikasne.

Dok ratno oružje postaje smrtonosnije, broj žrtava naglo raste. Više od polovine od 65 miliona vojnika koji su se borili u Prvom svetskom ratu bilo je ubijeno ili ranjeno. Oko 30 godina kasnije, samo dve atomske bombe uništile su živote više od 150 000 japanskih civila. Od Drugog svetskog rata, sukobi su lokalizovaniji. Međutim, oni su smrtonosni, naročito za civile, koji danas sačinjavaju 80 posto broja žrtava.

Ironično je da se taj pokolj na veliko događa tokom jednog perioda koji je video neuporedive napore da se rat stavi izvan zakona kao način za rešavanje sporova između nacija. S nedavnim završetkom hladnog rata, bile su velike nade da će nastati jedan novi, miroljubivi svetski poredak. Međutim, globalni mir ostaje iluzoran kao što je uvek i bio. Zašto?

Biološka potreba?

Neki istoričari i antropolozi tvrde da su ratovi neizbežni — čak neophodni — jednostavno zato što su oni deo evolucione borbe za preživljavanje. Pod uticajem takvog razmišljanja, vojni analitičar Fridrih von Bernardi (Friedrich von Bernhardi) dokazivao je 1914. da se rat vodi „u interesu biološkog, društvenog i moralnog napretka“. Teorija je bila da je rat način da se uklone slabi pojedinci ili nacije, dok se najsposobniji ostavljaju.

Takav argument bi teško utešio milione ratnih udovica i siročadi. Osim što je moralno odbojno, to razmišljanje zanemaruje grube realnosti savremenog ratovanja. Mašinska puška ne pravi razlike među najsposobnijima, a bomba uništava jake zajedno sa slabima.

Ne obazirući se na ozbiljne pouke prvog svetskog rata, Adolf Hitler je sanjao o stvaranju jedne super rase kroz vojno osvajanje. U svojoj knjizi Mein Kampf (Moja borba), on je pisao: „Čovečanstvo je naraslo veliko u večnoj borbi, i samo u večnom miru ono nestaje... Jači moraju da dominiraju i ne smeju se pomešati sa slabijima.“ Ipak, umesto da uzdigne čovečanstvo, Hitler je žrtvovao milione života i opustošio celi jedan kontinent.

Pa ipak, ako rat nije biološka potreba, šta čovečanstvo tera ka samouništenju? Kakve sile guraju nacije u taj „posao varvara“?a Sledi spisak nekih osnovnih faktora koji osujećuju najbolje napore mirotvoraca.

Uzroci rata

Nacionalizam. Često prizivan od strane političara i generala, nacionalizam je jedna od najjačih sila u unapređivanju ratovanja. Mnogi ratovi se pokreću da zaštite „nacionalne interese“ ili da odbrane „čast nacije“. Kad preovladava mentalitet bila u pravu ili ne to je moja zemlja, čak i očigledna agresija može da se opravda kao akcija da se preduhitri neprijatelj.

Etničko neprijateljstvo. Mnogi regionalni ratovi su započeti i zatim pothranjivani dugotrajnom mržnjom između rasa, plemena i etničkih grupa. Tragični građanski ratovi u bivšoj Jugoslaviji, u Liberiji i u Somaliji nedavni su primeri.

Ekonomsko i vojno rivalstvo. U prividno miroljubivim danima pre Prvog svetskog rata, evropske sile su u stvari izgrađivale ogromne armije. Nemačka i Velika Britanija su se angažovale u takmičenju u izgradnji ratnih brodova. Pošto je svaka veća nacija koja se konačno uključila u krvoproliće verovala da će rat povećati njenu moć i omogućiti iznenadni ekonomski dobitak, uslovi su bili zreli za sukob.

Religiozne zavade. Posebno kad su pojačane rasnim podelama, religiozne razlike mogu da stvore eksplozivnu mešavinu. Sukobi u Libanu i Severnoj Irskoj, kao i ratovi između Indije i Pakistana, imaju koren u religioznom neprijateljstvu.

Nevidljivi ratni huškač. Biblija otkriva da je „bog ovoga sveta“, Satana Đavo, danas aktivniji nego ikada pre (2. Korinćanima 4:4). Ispunjen velikim gnevom i imajući samo „kratko vreme“, on izaziva uslove, uključujući ratove, koji pogoršavaju bedno stanje na zemlji (Otkrivenje 12:12).

Te osnovne uzroke rata nije lako iskoreniti. Pre više od 2 000 godina, Platon je rekao da „samo mrtvi vide kraj rata“. Da li je njegova sumorna procena gorka istina koju moramo naučiti da prihvatimo? Ili imamo razlog da se nadamo da će jednog dana biti svet bez rata?

[Fusnota]

[Izvor slike na 2. strani]

[Izvor slike na 3. strani]

Instituto Municipal de Historia, Barselona