’Kloni se lažnih priča‘

BIBLIJA je puna iskustava i priča o ljudima. Ne samo da se radujemo tome što ih čitamo već mi izvlačimo koristi od njih. Apostol Pavle je pisao hrišćanskoj skupštini u Rimu: „Jer što se napred napisa, za našu se nauku napisa, da trpljenjem i utehom Pisma nadu imamo“ (Rimljanima 15:4).

Sam Pavle je učestvovao u pričanju iskustava. Biblija kaže o Pavlu i Barnabi na završetku njihovog prvog misionarskog putovanja: „Čim stigoše [u Sirijsku Antiohiju] sabraše crkvu i kazaše sve što učini Bog s njima“ (Dela apostola 14:27). Nema sumnje da su braća bila uveliko ohrabrena tim iskustvima.

Međutim, nisu sva iskustva izgrađivačka. Pod nadahnućem, Pavle je upozorio Timoteja: „A poganih [„lažnih“, NW] bapskih priča [„koje povređuju ono što je sveto“, NW] kloni se!“ (1. Timoteju 4:7, Čarnić). A Titu je pisao da lojalni hrišćani ne treba da „slušaju judejske priče, ni zapovesti ljudi koji se odvraćaju od istine“ (Titu 1:14).

Šta su bile te lažne priče, ili bajke? Oba termina dolaze od grčkog mythos („mit“). The International Standard Bible Encyclopaedia navodi da ta reč opisuje „(religioznu) priču koja nema nikakve veze s realnošću“.

Svet Pavlovih dana bio je pun takvih priča. Jedan primer je apokrifna knjiga Tobita, verovatno pisana preko dvesta godina pre Pavlovog vremena. Ta priča govori o Tobitu, jednom pobožnom Jevrejinu, koji je oslepeo kad mu je izmet jedne ptice pao u oči. Kasnije on šalje svog sina, Tobiju, da sakupi neki dug. Na tom putu, po uputstvu jednog anđela, Tobija dobija srce, jetru i žuč jedne ribe. Zatim sreće udovicu koja, iako se udavala sedam puta, ostaje devica zato što je svakog muža ubio jedan zao duh prve bračne noći. Na podsticaj anđela, Tobija se ženi njom i otera demona spaljivanjem srca i jetre ribe. Sa žučem te ribe, Tobija kasnije obnavlja vid svog oca.

Jasno je da ova priča nije istinita. Osim svoje nestvarne prirode i njenog pozivanja na praznoverje, ona sadrži greške. Na primer, izveštaj kaže da je Tobit bio svedok i pobune severnih plemena i deportovanja Izraelaca u Ninivu, događajâ u izraelskoj istoriji koje je razdvajalo 257 godina. A ipak, priča kaže da je Tobit imao 112 godina u vreme svoje smrti (Tobit 1:4, 11; 14:1, The Jerusalem Bible).

Takve bajke su strane istinitom ’primeru zdravih reči‘ koji su objavile verne Božje sluge (2. Timoteju 1:13). One su proizvod mašte, suprotnost istorijskim činjenicama, stvari kakve pričaju bezbožne babe. One su bile priče što je trebalo da ih hrišćani odbace.

Ispitivanje reči istine

Slične priče obiluju danas. Pavle je pisao: „Jer će doći vreme kad ljudi neće slušati zdrave nauke, nego... odvratiće uši od istine i okrenuće se praznim pričama“ (2. Timoteju 4:3, 4). U nekim delovima sveta, priče o natprirodnom su široko raširene i popularne. Zato hrišćani mudro ’raspoznaju [’ispituju‘, NW] reči‘ religioznih priča da bi videli da li su u skladu s Biblijom (Job 12:11).

Jasno je da mnoge nisu. U mnogim delovima sveta, na primer, uobičajeno je čuti priče koje podupiru predstavu da je ljudska duša besmrtna. Te priče opisuju kako osoba umire, samo da bi se ponovo pojavila bilo u telu novorođenog deteta, kao duh, kao životinja ili kao neka osoba u drugom mestu

Međutim, Božja reč pokazuje da ljudske duše nisu besmrtne; duše umiru (Ezekjel 18:4). Osim toga, Biblija kaže da su mrtvi beživotni u grobu, nesposobni da misle, govore ili da išta čine (Propovednik 9:5, 10; Rimljanima 6:23). Tako su oni koji su zavedeni lažnim pričama koje unapređuju predstavu da je duša besmrtna, kako Pavle kaže, ’odvraćeni‘ od biblijske „zdrave nauke“.

Priče o natprirodnom

Druge priče se usredsređuju na dela veštica i vračeva. U nekim delovima Afrike, na primer, kaže se da su ti agenti zla opremljeni strašnim moćima, sposobni da pretvore sebe same ili druge u gmizavce, majmune i ptice; sposobni da lete kroz vazduh da bi obavili svoje misije; sposobni da se pojave i nestanu; sposobni da prolaze kroz zidove; i sposobni da vide predmete zakopane ispod zemlje.

Pravo obilje takvih priča, zajedno sa široko raširenim verovanjem u njih, može težiti da utiče na neke u hrišćanskoj skupštini da i oni veruju da su istinite. Oni bi mogli rezonovati da dok normalna ljudska bića ne mogu da izvrše takve stvari, oni koji primaju nadljudske moći od duhovnih stvorenja, demona, mogu to učiniti. Naizgledni temelj za ovaj zaključak je 2. Solunjanima 2:9, 10, koja kaže: „Pojavljenje tog bezdušnika biće po moći sotoninoj, sa svakojakim čudesima, znacima i čudima lažnim, i sa svakim zlobnim zavođenjem za one koji propadaju, jer ljubavi istine ne primiše da bi se spasli.“

Iako je istina da ovaj stih pokazuje da je Satana sposoban za moćna dela, on spominje da je Satana takođe autor „znacima i čudima lažnim“, kao i ’zlobnog zavođenja‘. Biblija dosledno pokazuje da je Satana prazavodnik koji „obmanjuje celu zemlju“ (Otkrivenje 12:9). On je majstor u navođenju ljudi da veruju u stvari koje nisu istinite.

Zbog toga su čak i svedočanstvo i ispovesti onih koji su uključeni u spiritizam i vračanje često daleko od pouzdanih. Takvi ljudi mogu iskreno verovati da su videli, čuli ili iskusili određene stvari; a, u stvari, nisu. Na primer, ima onih koji misle da su komunicirali s duhovima mrtvih. Ali oni su obmanute, zavedene žrtve satanske obmane. Biblija kaže da mrtvi „silaze u mesto ćutanja“ (Psalam 115:17).

S obzirom na Đavolovu istoriju zavođenja, na istinitost natprirodnih priča u svakom slučaju treba gledati sa sumnjom. Većina su izmišljotine praznovernih maštanja, preuveličane stalnim prepričavanjem.

Prepričavanje takvih bajki unapređuje interese oca laži, Satane Đavola (Jovan 8:44). One podstiču zanimanje za okultne postupke koji su mrski Jehovi (Deuteronom 18:10-12). One hvataju ljude u zamku straha od praznoverja. Nije čudo što je Pavle savetovao hrišćanima „da se ne osvrću na priče“ (1. Timoteju 1:3, 4).

Odbacivanje svedočanstva demona

Međutim, šta ako izgleda da su priče istinite? Ponekad se pričaju iskustva o duhovima ili spiritistima koji priznaju vrhovnost Jehove i istinitost njegovih Svedoka. Da li hrišćani treba da prepričavaju takve priče?

Ne, ne treba. Biblija kaže da kad su nečisti duhovi vikali da je Isus Sin Božji, on im je „mnogo...pretio da ga ne objavljuju“ (Marko 3:12, Ča). Slično tome, kad je jedan pogađački demon naveo jednu devojku da identifikuje Pavla i Barnabu kao „sluge Boga najvišega“ i objavitelje ’puta spasenja‘, Pavle je iz nje isterao tog duha (Dela apostola 16:16-18). Ni Isus, ni Pavle, niti ikoji od pisaca Biblije nisu dozvolili da demoni svedoče o Božjim namerama ili o njegovim izabranim slugama.

Takođe je vredno zapaziti da je Isus Hrist živeo u duhovnom području pre nego što je došao na zemlju. On je lično poznavao Satanu. Pa ipak, Isus nije zabavljao svoje učenike pričama o Sataninim aktivnostima, niti je pružao detalje o onome što je Đavo mogao i što nije mogao da učini. Satana i njegovi demoni nisu bili Isusovi prijatelji. Oni su bili prognanici, buntovnici, mrzitelji onoga što je sveto i Božji neprijatelji.

Biblija nam govori ono što mi treba da znamo. Ona objašnjava ko su demoni, kako zavode ljude i kako ih mi možemo izbegavati. Ona pokazuje da su Jehova i Isus moćniji od demona. I poučava nas da ako lojalno služimo Jehovi, zli duhovi ne mogu da nam učine nikakvu trajnu štetu (Jakov 4:7).

Dakle, hrišćani se s dobrim razlogom klone lažnih priča, priča koje ne čine ništa drugo osim što unapređuju interese onih koji se suprotstavljaju Bogu. Baš kao što je Isus ’svedočio za istinu‘, tako čine i njegovi sledbenici danas (Jovan 18:37). Oni mudro slede biblijski savet: „Što je god istinito... to mislite“ (Filipljanima 4:8).

[Slika na 31. strani]

Pravi hrišćani moraju strogo izbegavati sve okultne pojave