Srećan u istinskom svetskom bratstvu
ISPRIČAO VILI DEJVIS
Godine 1934. velika depresija zahvatila je svet, a Sjedinjene Američke Države bile su u agoniji ekonomskog nemira. Ispred Istraživačke stanice za pomoć u Klivlendu, Ohajo, izbio je sukob između policajca i nekog priznatog komuniste. Policajac je pucao i ubio komunistu i jednog posmatrača, moju baku, Vini Vilijams.
KOMUNISTI su pokušali da ove smrtne slučajeve preokrenu u rasni sukob, pošto je moja baka bila crnkinja a policajac je bio belac. Oni su rasturili biltene s naslovima kao što su „Rasista klivlendske policije“ i „Osvetiti ova ubistva“. Komunisti su organizovali i pobrinuli se za sahranu moje bake. Imam sliku onih koji su nosili kovčeg na sahrani — svi su belci i članovi partije. Svi su stisnute pesnice podigli visoko na način koji je kasnije prihvaćen kao simbol crnačkog pokreta.
Kada je moja baka umrla, njena kćerka me je nosila u svojoj materici, i četiri meseca kasnije ja sam rođen. Odrastao sam s poremećajem u govoru. Nisam mogao da govorim bez mucanja, tako da je moje rano školovanje uključivalo terapiju govora.
Moji roditelji su se razišli kada sam imao pet godina, pa je moju sestru i mene odgajala naša majka. Kada sam imao deset godina, počeo sam da raznosim prehrambene proizvode nakon škole da bih pomogao oko porodičnih troškova. Dve godine kasnije počeo sam da radim i pre i posle škole, postajući tako glavni porodični nadničar. Kada je majka smeštena u bolnicu i kada joj je bilo potrebno niz operacija, napustio sam školu i počeo da radim puno radno vreme.
Upoznavanje s bratstvom
Godine 1944, jedan od Jehovinih svedoka ostavio je knjigu “The Truth Shall Make You Free” („Istina će vas osloboditi“) supruzi mog rođaka, i ja sam bio uključen u biblijski studij koji je započet s njom. Te iste godine počeo sam da posećujem Školu teokratske službe u skupštini Istsajd. Voditelj škole, Albert Kradok, imao je isti govorni problem kao i ja, ali je naučio da ga kontroliše. Kakvo je on ohrabrenje bio za mene!
Naše susedstvo u velikoj meri je bilo italijansko, poljsko, mađarsko i jevrejsko, a skupština je bila sačinjena od ljudi iz ovih i drugih etničkih grupa. Supruga mog rođaka i ja bili smo među prvim Amerikancima afričkog porekla koji su povezani sa ovom inače skupštinom belaca, ali Svedoci nikada nisu pokazali rasne predrasude prema nama. U stvari, oni su me redovno pozivali kao gosta u svoje domove na obroke.
Godine 1956, preselio sam se u južni deo Sjedinjenih Američkih Država da služim gde je potreba za slugama bila veća. Kada sam se jednog leta vratio na sever zbog oblasnog kongresa, mnoga braća u Klivlendu došla su da me vide i izrazila su srdačan interes za moje aktivnosti. Njihova zainteresovanost me je poučila jednoj životnoj lekciji: Uvek ’umesto da gledamo samo svoju korist, uzimajmo u obzir i tuđu korist‘ (Filipljanima 2:4).
Proširenje punovremene službe
Nakon tri godine služenja u punovremenom propovedničkom delu kao pionir, u novembru 1959, bio sam pozvan da radim u bruklinskom Betelu, svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Njujorku. Bio sam dodeljen u Ekspedit. Nadglednik mog odeljenja, Klaus Džensen, i moj cimer, Vilijam Hanaan, obojica belci, postali su mi duhovni očevi. Svaki od njih služio je skoro 40 godina u Betelu do vremena kada sam ja stigao.
Ranih 1960-ih, bilo je oko 600 članova betelske porodice, a oko 20 njih bili su Amerikanci afričkog porekla. U to vreme, Sjedinjene Američke Države počele su da kipe od rasnih razdora, a odnosi između rasa bili su zategnuti. Ipak, Biblija uči da „Bog ne gleda ko je ko“, pa ne treba da gledamo ni mi (Dela apostolska 10:34, 35, Ča). Duhovna razmatranja koja smo imali svakog jutra za betelskim stolom služila su tome da ojačaju našu odlučnost da prihvatimo Božje gledište o takvim stvarima (Psalam 19:8 [19:7, DK]).
Dok sam služio u bruklinskom Betelu upoznao sam Lois Rafin, pionirku iz Ričmonda, Virdžinija, i venčali smo se 1964. Bili smo odlučni da ostanemo u punovremenoj službi, tako da smo se nakon našeg venčanja vratili u južni deo Sjedinjenih Američkih Država. Prvo smo služili kao specijalni pioniri, a onda 1965, bio sam pozvan da preuzmem pokrajinsko delo. Sledećih deset godina, posećivali smo skupštine u državama Kentaki, Teksas, Lujzijana, Alabama, Džordžija, Severna Karolina i Misisipi.
Ispit za naše bratstvo
Te godine su bile godine velikih promena. Pre našeg preseljenja na Jug, rase su bile izdvojene. Zakon je zabranjivao crncima da idu u iste škole, jedu u istim restoranima, spavaju u istim hotelima, kupuju u istim prodavnicima ili čak piju iz istih fontana za vodu kao belci. Ali 1964, Kongres Sjedinjenih Američkih Država odobrio je Akt o građanskim pravima, koji je zabranio diskriminaciju na javnim mestima, uključujući i saobraćaj. Tako više nije postojala bilo kakva zakonska osnova za rasno izdvajanje.
Dakle, pitanje je bilo da li bi se naša braća i sestre u crnačkim skupštinama i skupštinama belaca integrisali i pokazali ljubav i naklonost jedni prema drugima ili bi pritisak društva i duboko ukorenjenih osećanja iz prošlosti prouzrokovao da pruže otpor integraciji? Bio je izazov paziti na zapovest Pisma: „Volite jedan drugog u bratskoj ljubavi, u uvažavanju svako neka stavlja drugog ispred sebe“ (Rimljanima 12:10, Ča).
Od iskona, preovladavajuće gledište, naročito na Jugu, bilo je da su crnci inferiorni. Ovo gledište bilo je duboko ukorenjeno u ljudskim umovima od strane skoro svih aspekata društva, uključujući crkve. Tako nije bilo lako da neki belci gledaju na crnce kao na sebi ravne. Zaista, to je bilo vreme ispitivanja za naše bratstvo — i za crnce i za belce.
Srećom, u celini, postojao je divan odaziv na integraciju naših skupština. Vekovno brižljivo indoktriniranje gledištima o rasnoj superiornosti nije se brzo izbrisalo. Ipak, kada je integracija počela, vrlo dobro je prihvaćena od strane naše braće, od kojih se većina radovala što se mogu sastajati zajedno.
Interesantno, čak i oni koji nisu Svedoci često su sarađivali u integraciji naših skupština. Na primer, u Linetu, Alabama, susedi u blizini Dvorane Kraljevstva bili su upitani da li imaju nešto protiv da crnci dolaze na sastanke. Jedna starija dama belkinja rukovala se s jednim crnim bratom govoreći: „Molim vas dođite u naše susedstvo i obožavajte vašeg Boga kako vi želite!“
Verna braća u Etiopiji
Godine 1974. bili smo oduševljeni s pet i po meseci misionarske obuke koju smo primili u biblijskoj školi Gilead Watchtowera u Njujork Sitiju. Zatim smo bili dodeljeni afričkoj zemlji Etiopiji. Car Haile Selasije, upravo je bio svrgnut, i smešten u kućni pritvor. Pošto je naše propovedničko delo bilo pod zabranom, cenili smo srdačnu prisnost našeg hrišćanskog bratstva.
Živeli smo i služili s mnogima koji su kasnije bili zatvoreni zbog njihove odanosti pravom obožavanju. Neki od naših dragih prijatelja bili su čak pogubljeni. Adera Tešom, bio je moj saradnik starešina u jednoj skupštini u glavnom gradu Etiopije, Adis Abebi.a Nakon tri godine u zatvoru bio je pogubljen. Naravno, njegova supruga bila je duboko ožalošćena. Kakvo je zadovoljstvo bilo videti je godinama kasnije kako zrači radošću dok služi kao pionir!
Drugom vernom bratu, Vorkuu Abebi, bila je izricana smrtna kazna osam puta.b Ali on nikada nije bio zaplašen! Kada sam ga poslednji put video, pokazao mi je svoje uši koje su mu čuvari zatvora smrskali kundacima pušaka. On je šaljivo rekao da je imao kundak puške za doručak, ručak i večeru. Iako je davno umro, braća ga se još uvek s ljubavlju sećaju.
Hajlu Jemiru je još jedan brat koga se s nežnošću sećam.c On je pokazao uzornu ljubav prema svojoj ženi. Ona je bila uhapšena, ali pošto je bila trudna i uskoro je trebalo da se porodi, Hajlu je pitao zatvorske vlasti da li bi mogao da bude u zatvoru umesto nje. Kasnije, kada nije kompromitovao svoju veru, bio je pogubljen (Jovan 15:12, 13; Efescima 5:28).
Zbog pogoršavanja političke situacije u Etiopiji, 1976. preselili smo se u Keniju. Tokom sedam godina služili smo u putujućem delu, posećujući braću u mnogim zemljama u Istočnoj Africi — uključujući Keniju, Etiopiju, Sudan, Sejšelska ostrva, Ugandu i Tanzaniju. Takođe sam u nekoliko prilika putovao u Burundi i Ruandu kao deo delegacije koja je razgovarala s funkcionerima u pogledu zakonskog registrovanja našeg dela u tim zemljama.
Bilo je zadovoljstvo vratiti se u Etiopiju januara 1992. da prisustvujemo prvom oblasnom kongresu koji je održan nakon uklanjanja zabrane s našeg dela. Mnogi od preko 7 000 prisutnih nisu poznavali jedni druge, pošto su se braća prethodno viđala jedino u malim grupama. Svakog dana kongresa, većina je bila prisutna dva sata pre početka programa i ostajala do kasno uveče, uživajući u našem ljubaznom bratstvu.
Tribalizam poražen
Vekovima je tribalizam bujao u Africi. Na primer, u Burundiju i Ruandi, glavne etničke grupe, Hutu i Tutsi dugo su mrzele jedna drugu. Otkad su ove zemlje 1962. stekle nezavisnost od Belgije, članovi ove dve etničke grupe periodično su se međusobno klali na hiljade. Stoga, kakvo je ushićenje videti članove tih etničkih grupa koji su postali Jehovini svedoci kako rade zajedno u miru! Istinska ljubav koju oni pokazuju jedni prema drugima ohrabruje mnoge druge da slušaju biblijske istine.
Isto tako, etničke grupe u Keniji — često su imale svoje nesuglasice. Kakav kontrast postoji unutar hrišćanskog bratstva Jehovinog naroda u Keniji! Možeš videti ljude iz različitih etničkih grupa ujedinjene u obožavanju u Dvoranama Kraljevstva. Bilo mi je zadovoljstvo videti mnoge od njih koji napuštaju svoje plemenske mržnje i pokazuju istinsku ljubav prema svojoj braći i sestrama iz drugih etničkih grupa.
Srećni zbog našeg bratstva
Kada se osvrnem na preko 50 godina druženja s Božjom organizacijom, zahvalnost Jehovi i njegovom Sinu, Isusu Hristu, ispunjava moje srce. Zaista je zadivljujuće posmatrati šta su oni ostvarili na zemlji! Ne, stanje među Božjim narodom nije uvek bilo savršeno, nije ni danas. Ali ne može se očekivati da stotine godina rasističkog poučavanja od strane Sotoninog sveta mogu biti izbrisane preko noći. Konačno, mi smo još uvek nesavršeni (Psalam 51:5).
Kada uporedim Jehovinu organizaciju sa svetom, moje srce se preliva cenjenjem za naše istinsko, svetsko bratstvo. Još uvek se s nežnošću sećam one braće u Klivlendu, svih belaca, koji su me odgojili u istini. I kada sam video našu braću na jugu Sjedinjenih Američkih Država, i belce i crnce, koji su zamenili svoja osećanja predrasuda iskrenom bratskom ljubavlju, moje srce se radovalo. Zatim, putovati u Afriku i iz prve ruke videti kako Jehovina Reč može izbrisati plemenske mržnje čini da još više cenim naše svetsko bratstvo.
Zaista, kralj David starog doba dobro je to izrazio kada je rekao: „Kako je lepo i krasno kad su braća zajedno!“ (Psalam 133:1).
[Fusnota]
a Slike Adere Tešoma i Hajlua Jemirua pojavljuju se na 177. strani u 1992 Yearbook of Jehovah’s Witnesses; iskustvo Vorkua Abebe ispričano je na stranama 178-181.
b Slike Adere Tešoma i Hajlua Jemirua pojavljuju se na 177. strani u 1992 Yearbook of Jehovah’s Witnesses; iskustvo Vorkua Abebe ispričano je na stranama 178-181.
c Slike Adere Tešoma i Hajlua Jemirua pojavljuju se na 177. strani u 1992 Yearbook of Jehovah’s Witnesses; iskustvo Vorkua Abebe ispričano je na stranama 178-181.
[Slika na 23. strani]
Sahrana moje bake
[Slika na 24. strani]
Tutsi i Hutu Svedoci rade zajedno u miru
[Slika na 25. strani]
Sa mojom suprugom, Lois