Neprocenjivo blago koje treba deliti

ISPRIČALA GLORIJA MALASPINA

Kada je obalska linija Sicilije nestala s vidika, moj muž i ja počeli smo da usredsređujemo svoju pažnju na naše odredište, mediteransko ostrvo Maltu. Kakav uzbudljiv izgled! Dok je brod prelazio more, razmišljali smo o iskustvu apostola Pavla na Malti tokom prvog veka (DELA APOSTOLSKA 28:1-10).

GODINA je bila 1953, a Malta tada nije poznavala propovedničku aktivnost Jehovinih svedoka. Prethodne godine, apsolvirali smo u Biblijskoj školi Gilead Watchtowera i bila nam je dodeljena Italija. Posle samo kratkog vremena učenja italijanskog, gorljivo smo iščekivali da vidimo šta nas očekuje na Malti.

Kako sam ja, mlada žena, postala strani misionar? Dozvolite mi da objasnim.

Majčin inspirativan primer

Godine 1926, kada je naša porodica živela u Fort Fransesu, u Ontariju u Kanadi, moja majka je prihvatila brošuricu Milioni koji sada žive neće nikada umreti (Millions Now Living Will Never Die) od Istraživača Biblije (kako su Jehovini svedoci tada bili poznati). Ona ju je pročitala s iskrenim interesom, i te iste nedelje je prisustvovala jednom grupnom biblijskom studiju, koristeći časopis Kula stražara. Majka je bila gorljivi čitalac Biblije, i prihvatila je poruku o Božjem Kraljevstvu kao blago koje je tražila (Matej 6:33; 13:44). Uprkos nasilnom protivljenju Oca, i premda je brinula za tri male devojčice, ona je zauzela svoj stav za ono što je učila.

Majčina nepokolebljiva vera tokom sledećih 20 godina držala je mene i moje dve starije sestre, Telmu i Vajolu, svesnima divne nade u večni život u novom svetu pravednosti (2. Petrova 3:13). Ona se suočavala s mnogim teškim kušnjama, ali mi nikad nismo sumnjali u ispravnost njenog izabranog puta.

Godine 1931, kada sam imala samo deset godina, preselili smo se na jednu farmu u severnoj Minesoti, SAD. Tamo smo bili odsečeni od redovnog druženja s Jehovinim svedocima ali ne i od biblijskih pouka od majke. Njena predana služba kao kolportera, ili punovremenog sluge, inspirisala me je da želim da joj se pridružim u tom delu. Godine 1938. moje dve sestre i ja simbolizovale smo svoje predanje Jehovi time što smo se krstile na jednom skupu u Djulutu, Minesota.

Posle mature u srednjoj školi 1938, majka me je ohrabrila da se upišem na jedan poslovni kurs tako da sam mogla da se finansijki izdržavam kao pionir (novo ime za kolportera). To se pokazalo kao dobar savet, posebno zato što je otac odlučio da ide svojim putem i da nas prepusti samima sebi.

Punovremeno deljenje našeg blaga

Konačno sam se preselila u Kaliforniju, i 1947. započela s pionirskim delom u San Fransisku. Dok sam se u Los Anđelesu angažovala u pretkongresnom radu za kongres „Širenje svih nacija“, upoznala sam Fransisa Malaspinu. Naš zajednički cilj misionarskog dela vodio je do početka jedne ljubavne veze. Venčali smo se 1949.

U septembru 1951, Fransis i ja smo bili pozvani u 18. razred Gileada. Na dan graduacije, 10. februara 1952, posle pet meseci intenzivne pouke, predsednik škole Natan H. Nor čitao je po azbučnom redu zemlje u koje je trebalo da budemo poslati. Kad je rekao, „Italija, brat i sestra Malaspina“, mi smo već putovali u našim mislima!

Nekoliko nedelja kasnije, ukrcali smo se na brod u Njujorku na desetodnevno putovanje za Đenovu u Italiji. Đovani Dečeka i Maks Larson, iz osoblja Bruklinske centrale, bili su na doku da nas isprate. U Đenovi su nas dočekali misionari koji su bili upoznati sa komplikacijama oko ulaska u zemlju.

Uzbuđeni svim onim oko nas, ukrcali smo se u voz za Bolonju. Prilikom dolaska imali smo pogled na grad koji je još uvek bio izobličen od bombardovanja iz Drugog svetskog rata. Ali tamo je takođe bilo i mnogih prijatnih stvari, kao što su neodoljiva aroma pržene kafe koja je ispunjavala jutarnji vazduh i pikantni miris izvanrednih sosova koji su se pripremali za bezbrojne vrste pašte.

Ispunjenje cilja

Krenuli smo u službu s prezentacijama naučenim napamet, i ponavljali smo ih sve dok poruka nije bila prihvaćena ili vrata zatvorena. Želja da se izrazimo motivisala nas je da marljivo učimo jezik. Posle četiri meseca, dodeljeni smo novom misionarskom domu u Napulju.

Taj ogroman grad je čuven po svojim čudesnim prizorima. Radovali smo se našoj službi tamo, ali posle sledeća četiri meseca, mom mužu je bilo dodeljeno pokrajinsko, ili putujuće delo posećivanja skupština od Rima do Sicilije. S vremenom, takođe smo posećivali Maltu i čak i Libiju u severnoj Africi.

Putovanja vozom od Napulja do Sicilije tokom tih godina bila su ispit fizičke istrajnosti. Popeli bismo se u krcat voz i stajali u prenatrpanim hodnicima, ponekad šest do osam sati. Međutim, to nam je dalo sjajnu priliku da proučimo ljude oko nas. Mnogo puta je neki veliki opleteni balon s domaćim vinom poslužio kao sedište za njegovog vlasnika, koji bi povremeno koristio njegov sadržaj da utoli svoju žeđ tokom dugog putovanja. Prijateljski putnici su često ponudili da podele svoj hleb i salamu s nama, gostoljubiv, srdačan gest koji smo cenili.

Na Siciliji bi nas dočekali prijatelji koji bi nosili naše kofere uz planinu na neprekidnom troipočasovnom penjanju do skupštine na vrhu. Srdačna dobrodošlica naše hrišćanske braće učinila je da zaboravimo na našu iscrpljenost. Ponekad smo jahali na mulama sigurnih nogu, ali nikada nismo gledali dole u dubine gde bi nas odneo jedan jedini mulin pogrešan korak. Čvrst stav naše braće za biblijsku istinu uprkos njihovim poteškoćama ojačao nas je, a ljubav koja nam je pokazana učinila je da budemo zahvalni što smo s njima.

Malta i Libija

Prepuni uspomena na našu braću na Siciliji, otplovili smo za Maltu. Apostol Pavle je tamo našao ljubazne ljude, a tako smo i mi. Jedna oluja u Zalivu sv. Pavla učinila je da shvatimo opasnost s kojom su se mali brodovi suočavali u prvom veku (Dela apostolska 27:39–28:10). Pred nama je još ležala Libija. Kako ćemo proći u toj afričkoj zemlji gde je naše delo bilo zabranjeno?

Još jednom smo doživeli potpuno drugačiju kulturu. Prizori i zvuci grada Tripolija privukli su moju pažnju dok smo hodali kroz ulice s kolonadama u području donjeg grada. Muškarci su koristili tkanu odeću od kamilje dlake da bi se zaštitili od vrele toplote Saharske pustinje tokom dana i od hladnoće noći. Naučili smo da cenimo i poštujemo način na koji se ljudi prilagođavaju klimatskim uslovima tamo gde žive.

Oprezna revnost braće mnogo nas je poučila o čvrstom oslanjanju na Jehovu i sleđenju uputstava od onih koji imaju više znanja o propovedanju pod takvim okolnostima. Naša hrišćanska braća su bila mnogih nacionalnosti; ipak, oni su harmonično radili u svojoj službi Jehovi.

Nova dodela

Zbog protivljenja našem propovedničkom delu, morali smo da napustimo Italiju, ali smo 1957. radosno prihvatili novu propovedničku dodelu za Brazil. Fransis i ja smo se prilagodili na život i običaje, i posle osam meseci, Fransis je bio pozvan da obavlja pokrajinsko delo. Putovali smo autobusom, avionom, i pešice. Ta ogromna, divna zemlja otvarala se pred nama kao lekcija iz geografije.

Naša prva pokrajina uključivala je deset skupština u gradu Sao Paulu, kao i deset malih gradova u unutrašnjosti i duž južnog obalnog područja države Sao Paulo. U to vreme u tim gradovima nije bilo skupština. Našli bismo mesto za boravak, i nakon što bismo se smestili, posećivali smo ljude od kuće do kuće s porukom o Kraljevstvu. Takođe smo ostavljali pozivnice za prikazivanje jednog od obrazovnih filmova Watch Tower Societyja.

Ulaženje u autobus s filmovima, projektorom, transformatorom, fajlovima, literaturom, pozivnicama i opremom za udaranje pečata s lokacijom prikazivanja filma na pozivnice nije bio lak zadatak. U poređenju s tim, naš mali kofer za odelo nije bio velika stvar. Projektor je morao da bude smešten na jastuku u našem krilu kako se ne bi raspao od putovanja po neravnim putevima.

Nakon pronalaženja mesta za prikazivanje filma, išli bismo od vrata do vrata i ostavljali pozivnice za filmsku predstavu. Ponekad smo dobijali dozvole da projektujemo film u nekom restoranu ili hotelu. U drugim prilikama bismo raširili jedan čaršav između dva stuba na otvorenom. Publika puna cenjenja, od koje mnogi nikada nisu videli pokretne slike, stajala bi i pažljivo slušala dok je Fransis čitao tekst. Posle toga bismo raspodelili biblijsku literaturu.

Da bismo došli do selâ, putovali smo autobusom. Neke od reka nisu imale mostove, tako da bi autobus bio doteran na neki veliki splav kako bi otplovio do druge strane. Bilo nam je savetovano da izađemo iz autobusa i da, ako vidimo da autobus klizi u reku, skočimo na drugu stranu splava kako bismo izbegli da budemo povučeni u vodu. Srećom, autobus nikad nije pao u reku — dobra stvar, naročito zbog toga što je reka bila poznata po tome da ima krvoločne ribe pirane!

Posle prisustvovanja međunarodnom kongresu u Njujorku 1958, vratili smo se u Brazil, gde smo kratko nakon toga ponovo bili u putujućem delu. Naša oblast nas je odvela do urugvajske granice na jugu, paragvajske na zapadu, države Pernambuko na severu, i Atlanskog okeana na istočnoj obali Brazila.

Kolonija gubavaca

Sredinom 1960-ih, prihvatili smo jedan poziv da prikažemo jedan od filmova Zajednice u jednoj koloniji gubavaca. Moram da priznam da sam se pomalo plašila. Sem onog što smo pročitali u Bibliji, o gubi smo znali malo. Po ulasku u kompleks zgrada, koje su bile ofarbane u belo, bili smo upućeni do jednog velikog auditorijuma. Jedan deo u sredini je bio odvojen užetom za nas i našu opremu.

Električar koji nam je pomagao bio je već 40 godina stanovnik te kolonije. On je potpuno izgubio šake i takođe neke druge delove svog tela, što ga je strašno izobličilo. Isprva sam se prepala, ali njegovo krepko držanje i okretnost u obavljanju svog posla učinilo je da se osećam lagodnije. Uskoro smo ćaskali o mnogim stvarima dok smo završavali neophodne pripreme. Od jedne hiljade obolelih osoba smeštenih u ovom zdanju, prisustvovalo je preko dve stotine. Dok su hramali unutra, zapazili smo mnoge različite stadijume bolesti od koje su patili. Kakvo dirljivo, emotivno iskustvo za nas!

Pomislili smo na ono što je Isus rekao gubavcu koji je molio: „Gospode, ako hoćeš, možeš učiniti da budem čist.“ Dodirnuvši čoveka, Isus mu je zasigurao: „Hoću budi čist!“ (Matej 8:2, 3). Kad se program završio, mnogi su, sa svojim oštećenim telima kao živim dokazom velike patnje čovečanstva, prišli da nam zahvale što smo došli. Kasnije, lokalni Svedoci su proučavali Bibliju s onima koji su želeli da saznaju više.

Godine 1967. vratili smo se u Sjedinjene Američke Države kako bismo se starali oko nekih ozbiljnih zdravstvenih problema. Dok smo nastavljali da se nosimo s njima, opet smo imali prednost da služimo u putujućem delu. Sledećih 20 godina, učestvovala sam s Fransisom u putujućem delu u Sjedinjenim Američkim Državama. Tokom tog vremena on je takođe poučavao u Školi službe za Kraljevstvo.

Kakav izvor ohrabrenja je za mene bilo to što sam imala muža punog ljubavi i vernog druga koji je brinuo za svaki zadatak koji mu je bio dodeljen! Zajedno smo imali prednost da delimo blago biblijske istine na delovima četiri kontinenta.

Podržani od strane tog blaga

Davne 1950, majka se udala za Dejvida Istera, vernog brata koji je bio kršten 1924. Oni su zajedno služili mnoge godine u punovremenoj službi. Međutim, tokom završnog dela majčinog života, počela je da se pokazuje Alchajmerova bolest. Ona je zahtevala mnogo brige dok je bolest umanjivala njene moći rasuđivanja. Moje sestre koje su bile spremne da pruže podršku i Dejvid nosili su tu tešku odgovornost brige za nju, pošto nisu želeli da napustimo naše specijalne prednosti punovremene službe. Majčin veran primer sve do njene smrti 1987. učinio je mnogo da nam pomogne da planiramo naš životni put, a nada u nebesku nagradu koju je ona gajila utešila nas je.

Godine 1989, mogla sam da primetim da Fransis nije više bio tako energičan kako je inače bio. Nismo bili svesni da je puževa groznica, dobro poznata bolest u mnogim delovima sveta, uzimala svoj danak. Godine 1990. taj nezadrživi neprijatelj je nadvladao i ja sam izgubila svog voljenog partnera s kojim sam delila preko 40 godina u Jehovinoj službi.

Prilagođavanja su deo života. Neka su laka, a neka su teška. Ali Jehova, Darovatelj neprocenjivog blaga biblijske istine, podržavao me je pomoću svoje organizacije i ljubavi i ohrabrenja moje porodice. Još uvek nalazim zadovoljstvo dok gorljivo iščekujem ispunjenje svih Jehovinih obećanja koja ne mogu promašiti.

[Slika na 23. strani]

Kad smo moj muž i ja bili misionari u Italiji