Akvila i priskila — par za primer

„POZDRAVITE Priskilu i Akvilu, drugove moje na delu [„saradnike“, Ča] u Isusu Hristu, koji glave svoje izložiše da mi život očuvaju, kojima ne samo ja zahvaljujem, nego i sve crkve u zemljama paganskim“ (Rimljanima 16:3, 4).

Ove reči apostola Pavla hrišćanskoj skupštini u Rimu govore o velikom poštovanju i srdačnom cenjenju koje je on imao prema ovom bračnom paru. On se postarao da ih ne previdi kada je pisao njihovoj skupštini. Ali ko su bili to dvoje Pavlovih ’saradnika‘, i zašto su bili tako dragi njemu i skupštini? (2. Timoteju 4:19).

Akvila je bio Jevrejin dijaspore (rasejani Jevreji) i rodom iz Ponta, jedne oblasti na severoistoku Male Azije. On i njegova žena Priskila (Priska) naselili su se u Rimu. U tom gradu je postojala prilično velika jevrejska zajednica najmanje od Pompejevog zauzimanja Jerusalima 63. pre n. e., kada je veliki broj zarobljenika bio odveden u Rim kao roblje. U stvari, rimski zapisi otkrivaju postojanje tuceta ili više sinagoga u tom drevnom gradu. Izvestan broj Jevreja iz Rima bio je prisutan u Jerusalimu na Pedesetnicu 33. n. e., kada su čuli dobru vest. Možda je preko njih hrišćanska poruka prvi put doprla do prestonice Rimskog carstva (Dela apostolska 2:10).

Međutim, Jevreji su, po naređenju imperatora Klaudija, bili proterani iz Rima 49. godine ili početkom 50. n. e. Stoga je apostol Pavle sreo Akvilu i Priskilu u grčkom gradu Korintu. Kada je Pavle stigao u Korint, Akvila i Priskila su mu ljubazno ponudili i gostoprimstvo i posao, jer su imali isti zanat — izrađivanje šatora (Dela apostolska 18:2, 3).

Izrađivači šatora

To nije bio lak posao. Izrađivanje šatora je uključivalo sečenje i šivenje komada krutog, grubog materijala ili kože. Prema istoričaru Fernandu Bei, to je bio „posao koji je zahtevao veštinu i pažnju“ od strane izrađivača šatora koji su radili sa „grubim, krutim tkaninama, koje su se koristile kod logorovanja dok se putuje, pružajući zaklon od sunca i kiše, ili za pakovanje robe u potpalublju brodova“.

Ovo nameće jedno pitanje. Nije li Pavle rekao da je on bio ’poučavan kod nogu Gamalilovih‘, što mu je otvaralo put da teži za uglednom karijerom u dolazećim godinama? (Dela apostolska 22:3). Iako je ovo tačno, Jevreji prvog veka su smatrali časnim da pouče mladića nekom zanatu čak iako je trebalo da dobije više obrazovanje. Stoga je verovatno da su i Akvila i Pavle stekli svoju veštinu u izrađivanju šatora kad su bili mladi. To iskustvo se kasnije pokazalo kao veoma korisno. Ali kao hrišćani, oni nisu gledali na takav svetovni posao kao na sve u životu. Pavle je objasnio da je posao koji je radio u Korintu sa Akvilom i Priskilom bio samo jedan način da podupre svoju glavnu aktivnost, objavljivanje dobre vesti a da ’ne bude na teret nikome‘ (2. Solunjanima 3:8; 1. Korinćanima 9:18; 2. Korinćanima 11:7).

Očigledno da je Akvili i Priskili bilo drago da urade sve što su mogli da olakšaju Pavlovu misionarsku službu. Ko zna koliko je puta troje prijatelja pravilo pauzu tokom rada da bi dali neformalno svedočanstvo mušterijama ili prolaznicima! I iako je njihov posao izrađivanja šatora bio neznatan i zamoran, oni su bili srećni što ga rade, radeći čak „dan i noć“ kako bi unapređivali Božje interese — baš kao što se mnogi današnji hrišćani izdržavaju poslom sa skraćenim radnim vremenom ili sa sezonskim poslom kako bi većinu preostalog vremena posvetili pomaganju ljudima da čuju dobru vest (1. Solunjanima 2:9; Matej 24:14; 1. Timoteju 6:6).

Primeri gostoljubivosti

Pavle je verovatno koristio Akvilinu kuću kao bazu za svoje misionarske aktivnosti tokom 18 meseci koliko je ostao u Korintu (Dela apostolska 18:3, 11). Onda, verovatno je da su Akvila i Priskila imali zadovoljstvo da imaju i Silu (Silvana) i Timoteja kao goste kada su došli iz Makedonije (Dela apostolska 18:5). Dva Pavlova pisma Solunjanima, koja su kasnije postala deo biblijskog kanona, možda su bila napisana dok je apostol boravio kod Akvile i Priskile.

Lako je zamisliti da je u to vreme dom Priskile i Akvile bio pravi centar teokratske aktivnosti. Verovatno su ga često posećivali dragi prijatelji — Stefanin i njegova porodica, prvi hrišćani u provinciji Ahaji, koje je krstio lično Pavle; Tit Just, koji je dozvolio Pavlu da koristi njegov dom da bi držao predavanja; i Krisp, glavar sinagoge, koji je prihvatio istinu zajedno sa celim svojim domaćinstvom (Dela apostolska 18:7, 8; 1. Korinćanima 1:16). Zatim su tu bili Fortunat i Ahajik; Gaj, u čijem domu su se možda održavali skupštinski sastanci; Erast, gradski rizničar Tertije, sekretar kojem je Pavle diktirao svoje pismo Rimljanima; i Fiva, verna sestra iz obližnje skupštine Kenhreje, koja je verovatno nosila to pismo od Korinta do Rima (Rimljanima 16:1, 22, 23; 1. Korinćanima 16:17).

Današnje Jehovine sluge koje su imale mogućnost da ukažu gostoprimstvo putujućem slugi znaju kako ohrabrujuće i nezaboravno to može biti. Izgrađujuća iskustva ispričana u takvim prilikama mogu biti pravi izvor duhovnog osveženja za sve (Rimljanima 1:11, 12). I, kao što su to imali Akvila i Priskila, oni koji otvaraju svoje domove za sastanke, možda Skupštinski studij knjige, imaju radost i zadovoljstvo što mogu na taj način doprineti unapređivanju pravog obožavanja.

Njihovo prijateljstvo s Pavlom bilo je tako blisko da su Akvila i Priskila, kada je u proleće 52. n. e. on odlazio iz Korinta, išli s njim prateći ga čak do Efesa (Dela apostolska 18:18-21). Oni su ostali u tom gradu i položili temelj za apostolovu sledeću posetu. Upravo su tu ovi obdareni učitelji uzeli rečitog Apolosa „u svoje društvo“ (NW) i imali radost da mu pomognu da razume ’još bolje put Gospodnji‘ (Dela apostolska 18:24-26). Kada je Pavle ponovo posetio Efes tokom svog trećeg misionarskog putovanja, otprilike u zimu 52/53. n. e., polje koje je obrađivao ovaj energični par bilo je već zrelo za žetvu. Neke tri godine, Pavle je tamo propovedao i poučavao o ’Putu‘, dok je efeška skupština održavala sastanke u Akvilinom domu (Dela apostolska 19:1-20, 26; 20:31; 1. Korinćanima 16:8, 19).

Kasnije, kada su se vratili u Rim, ovo dvoje Pavlovih prijatelja su nastavili da ’budu gostoljubivi‘, stavljajući svoj dom na raspolaganje za hrišćanske sastanke (Rimljanima 12:13; 16:3-5).

Oni su ’izložili svoje glave opasnosti‘ za Pavla

Možda je i Pavle odseo kod Akvile i Priskile dok je bio u Efesu. Da li je boravio kod njih u vreme bune kujundžija? Prema izveštaju iz Dela apostolskih 19:23-31, kada su se majstori koji su izrađivali svetilišta bunili protiv propovedanja dobre vesti, braća su morala da odvraćaju Pavla da ne dovodi sebe u opasnost time što bi išao pred rulju. Neki komentatori Biblije teoretišu da se možda baš u jednoj takvoj opasnoj prilici Pavle ’nije nadao da će život svoj sačuvati‘ i da su Akvila i Priskila intervenisali na neki način, ’izlažući svoje glave opasnosti‘ za njega (2. Korinćanima 1:8; Rimljanima 16:3, 4, Ča).

Kada se „utiša buna“, Pavle je mudro napustio grad (Dela apostolska 20:1). Nema sumnje da su se Akvila i Priskila takođe suočavali s protivljenjem i ruganjem. Da li ih je to učinilo malodušnima? Nasuprot tome, Akvila i Priskila su hrabro nastavili sa svojim hrišćanskim naporima.

Blizak par

Nakon Klaudijevog vladanja, Akvila i Priskila su se vratili u Rim (Rimljanima 16:3-15). Međutim, poslednji put kada su spomenuti u Bibliji, nalazimo ih opet u Efesu (2. Timoteju 4:19). Kao i u svim drugim referencama u Pismu, ovaj muž i žena se opet spominju zajedno. Kakav blizak i ujedinjen par! Pavle nije mogao da pomisli na tog dragog brata, Akvilu, a da se ne seti verne saradnje njegove žene. I kakav izvrstan primer za hrišćanske parove danas, jer lojalna pomoć predanog supružnika omogućuje osobi da uradi više „u delu Gospodnjemu“ i, povremeno, čak i više nego što bi to bilo moguće uraditi kao osobi koja nije u braku (1. Korinćanima 15:58).

Akvila i Priskila su služili u nekoliko različitih skupština. Poput njih, mnogi današnji revni hrišćani stavili su se na raspolaganje da se presele tamo gde je veća potreba. I oni doživljavaju radost i zadovoljstvo koji dolaze kada se vidi kako interesi Kraljevstva rastu i kada se mogu negovati srdačna i dragocena hrišćanska prijateljstva.

Svojim divnim primerom hrišćanske ljubavi, Akvila i Priskila su pridobili cenjenje Pavla i drugih. Ali što je još važnije, oni su stekli izvrsnu reputaciju kod samog Jehove. Pismo nas uverava: „Bog nije nepravedan da zaboravi trud vaš i ljubav koju pokazaste za ime njegovo, posluživši i još dalje služeći svetima“ (Jevrejima 6:10).

Mi možda nemamo mogućnost da se trošimo na načine slične načinima na koje su se trošili Akvila i Priskila, ali možemo oponašati njihov odličan primer. Imaćemo duboko zadovoljstvo dok posvećujemo svoju energiju i život svetoj službi, nikada ne zaboravljajući „dobro činiti i davati milostinju [’deliti stvari s drugima‘, NW], jer to su žrtve koje su Bogu mile“ (Jevrejima 13:15, 16).