Širenje Hrišćanstva u grčkom svetu

U PRVOM veku, hrišćani su propovedali ljudima koji su pretežno govorili grčki. Sveti spisi koje su koristili da bi potkrepili svoje svedočanstvo o Isusu bili su prevedeni na taj jezik. Kada su hrišćanski pisci bili nadahnuti da napišu tekstove koji su kasnije postali grčki deo Svetog pisma, većina njih je pisala na grčkom jeziku, koristeći izraze i primere bliske ljudima koji su živeli u dodiru s grčkom kulturom. Pa ipak, Isus nije bio Grk, kao ni njegovi apostoli niti iko od pisaca grčkog dela Svetog pisma. Svi oni su bili Jevreji (Rimljanima 3:1, 2).

Kako je došlo do toga da grčki jezik odigra tako značajnu ulogu u širenju hrišćanstva? Kako su hrišćanski pisci i misionari iz prvog veka učinili svoju poruku privlačnom ljudima koji su govorili grčki? I zašto to poglavlje istorije starog doba treba da nas zanima?

Širenje grčke kulture

U četvrtom veku pre n. e., Aleksandar Veliki je srušio Persijsko carstvo i počeo da osvaja nove teritorije. Da bi ujedinio narode koji su došli pod vlast Grčkog carstva, on i njegovi naslednici su zagovarali helenizaciju, to jest širenje grčkog jezika i kulture.

Čak i nakon što je Rim kasnije pokorio Grčku i preoteo svu političku vlast, grčka kultura je nastavila da vrši snažan uticaj na okolne narode. Tokom drugog i prvog veka pre n. e., rimska aristokratija je bila očarana svim što je dolazilo iz Grčke — umetnošću, arhitekturom, književnošću i filozofijom — što je navelo pesnika Horacija da kaže: „Osvojena Grčka osvojila je divljeg pobednika.“

Pod rimskom vlašću, važni gradovi širom Male Azije, Sirije i Egipta, bili su centri u kojima je cvetala grčka kultura. Kao civilizacijski faktor, helenizam je uticao na svako područje života, od izvršne i zakonodavne vlasti do trgovine, proizvodnje, pa čak i mode. U većini grčkih gradova postojala je gimnazija u kojoj su se školovali mladići, i pozorište u kom su izvođene grčke drame.

„Iako su se Jevreji opirali tome, talas helenizacije je polako ali sigurno zahvatio i njih“, kaže istoričar Emil Širer. Zbog vatrene predanosti svojoj religiji, Jevreji su neko vreme uspešno odolevali uticaju paganstva koji je pratio prodor grčke kulture, ali ona je na kraju ipak prodrla u mnoga područja njihovog života. Uostalom, primećuje Širer, „malo područje na kom su živeli Jevreji bilo je sa skoro svih strana okruženo helenizovanim narodima s kojima su zbog poslovnih veza stalno morali da budu u kontaktu“.

Uloga Septuaginte

Mnogi Jevreji su se selili i nastanjivali širom Sredozemlja, u gradovima koji su bili pod uticajem grčke kulture i jezika. Ti doseljenici su nastavili da se drže svoje religije i putovali su u Jerusalim na godišnje jevrejske praznike. Međutim, s vremenom su mnogi od njih sve manje koristili hebrejski jezik.a Zbog toga se javila potreba za prevođenjem hebrejskih svetih spisa na grčki, koji je u to vreme govorila većina ljudi. Tog zadatka su se latili jevrejski izučavaoci koji su svoj rad započeli oko 280. pre n. e., najverovatnije u egipatskom gradu Aleksandriji, važnom centru helenističke kulture. Tako je nastala Septuaginta.

Taj prevod je bio od istorijskog značaja. Septuaginta je bila ključ koji je zapadnoj civilizaciji otvorio riznicu hebrejskih svetih spisa. Bez nje bi zapisi o Božjem postupanju s Izraelom ostali nedostupni, budući da su sačinjeni na jeziku koji je govorio mali broj ljudi, i ne bi mnogo doprineli širenju dobre vesti među drugim narodima. Istorijska pozadina i saznanja koja je Septuaginta pružila, kao i jezik kojim je pisana, omogućili su ljudima različitog porekla da upoznaju Jehovu Boga. Zbog svoje rasprostranjenosti, grčki jezik je bio najbolje sredstvo za prenošenje istine o Bogu u tadašnjem svetu.

Prozeliti i bogobojazni

Do drugog veka pre n. e., Jevreji su preveli mnoga svoja književna dela na grčki i sastavljali su nova na tom jeziku. To je imalo značajnu ulogu u upoznavanju drugih naroda sa izraelskom istorijom i religijom. Prema pisanju istoričara, tokom tog perioda mnogi nejevreji su „bili u većem ili manjem kontaktu s jevrejskim zajednicama, učestvovali u njihovim religioznim običajima i manje-više se pridržavali jevrejskih propisa“ (The History of the Jewish People in the Age of Jesus Christ).

Neki od tih pagana su na kraju prihvatili judaizam, obrezali se i postali prozeliti. Drugi su prihvatili neka obeležja judaizma, ali se nisu preobratili na njega. U grčkoj literaturi se za njih često koristio izraz „bogobojazni“. U Svetom pismu se za Kornelija kaže da je bio „pobožan čovek koji se bojao Boga“. Dok je propovedao po Maloj Aziji i Grčkoj, apostol Pavle je upoznao mnoge bogobojazne ljude koji su bili bliski s Jevrejima. Na primer, u Antiohiji u Pisidiji se okupljenima u sinagogi obratio sledećim rečima: „Ljudi, Izraelci i vi ostali koji se bojite Boga“ (Dela apostolska 10:2; 13:16, 26; 17:4; 18:4).

Prema tome, kada su Isusovi učenici počeli da propovedaju dobru vest u jevrejskim zajednicama izvan Judeje, mnogi od onih koji su ih slušali bili su pod uticajem grčke kulture. Te zajednice su bile plodno tlo za širenje hrišćanstva. Kada je postalo jasno da Bog pruža nadu u spasenje i ljudima iz drugih naroda, učenici su uvideli da u Božjim očima nema „ni Judejca ni Grka“ (Galatima 3:28).

Propovedanje Grcima

S obzirom na verska i moralna merila ljudi iz drugih naroda, neki hrišćani jevrejskog porekla u početku nisu blagonaklono gledali na dolazak obraćenika u hrišćansku skupštinu. Zato su, kada je postalo očigledno da Bog prihvata pagane, apostoli i starešine iz Jerusalima obznanili da se obraćenici moraju uzdržavati od krvi, bluda i idolopoklonstva (Dela apostolska 15:29). To je bilo veoma važno za svakoga na čiji je pređašnji način života uticala grčka kultura jer je grčko-rimsko društvo bilo prožeto „sramnim polnim požudama“ i homoseksualnošću. Takvi postupci su bili neprihvatljivi za hrišćane (Rimljanima 1:26, 27; 1. Korinćanima 6:9, 10).

Među hrišćanskim misionarima koji su u prvom veku propovedali u grčkom svetu najistaknutiji je bio apostol Pavle. I dan-danas, oni koji posete Atinu mogu u podnožju Areopaga videti bronzanu ploču postavljenu u znak sećanja na čuveni govor koji je on održao u tom gradu. Zapis o tome se nalazi u 17. poglavlju biblijske knjige Dela apostolska. Pavlove uvodne reči, „ljudi Atinjani“, bile su uobičajen način na koji su grčki govornici započinjali svoje besede. One su sigurno pozitivno uticale na njegove slušaoce među kojima je bilo epikurejskih i stoičkih filozofa. Pavle nije pokazao uznemirenost niti je kritikovao njihova verovanja, već je pokušao da uspostavi dobar odnos s njima rekavši da je primetio da su veoma pobožni. Spomenuo je oltar s natpisom: „Nepoznatom Bogu“, i postavio zajednički temelj kada je rekao da je to Bog o kome želi da im govori (Dela apostolska 17:16-23).

Pavle se približio svojim slušaocima govoreći o shvatanjima koja su mogli da prihvate. Stoici bi se složili s tim da je Bog izvor života, da čitav ljudski rod vodi poreklo od jednog čoveka, da Bog nije daleko od nas i da naš život zavisi od njega. Ovu poslednju tvrdnju Pavle je potkrepio citirajući dela stoičkih pesnika Arata (Nebeske pojave) i Kleanta (Himna Zevsu). I Epikurejci bi našli mnogo dodirnih tačaka s Pavlom — Bog je živ i moguće ga je upoznati, On ne zavisi ni od koga, nije mu potrebno ništa od ljudi i ne prebiva u hramovima sagrađenim rukama.

Pavle je koristio izraze koji su bili poznati njegovim slušaocima. Prema jednom izvoru, grčki filozofi su često koristili izraze kao što su „svet (kosmos)“, „potomstvo“ i „Bog (božansko biće)“ (Dela apostolska 17:24-29). To ne znači da je Pavle bio spreman da razvodni istinu kako bi ih pridobio. Naprotiv, njegove završne reči o uskrsenju i Božjem sudu bile su u suprotnosti s njihovim verovanjima. Pa ipak, on je sadržaj svoje poruke i način na koji ju je iznosio vešto prilagodio svojim slušaocima koji su bili naklonjeni filozofiji.

Mnoge Pavlove poslanice su bile upućene skupštinama u grčkim gradovima ili rimskim kolonijama koje su bile potpuno helenizovane. U tim poslanicama, pisanim snažnim stilom na tečnom grčkom jeziku, dobro su upotrebljene ideje i primeri poznati u grčkoj kulturi. Pavle spominje atletske igre, nagradu za pobednika trke, staratelja koji prati dečaka u školu i mnoge druge prizore iz grčkog života (1. Korinćanima 9:24-27; Galatima 3:24, 25). Premda je bio spreman da pozajmi neke izraze iz grčkog jezika, Pavle je odlučno odbacivao grčke moralne i verske ideale.

Biti svima sve

Apostol Pavle je bio svestan toga da mora ’biti svima sve‘ da bi im preneo dobru vest. „Judejcima [sam] bio kao Judejac da pridobijem Judejce“, napisao je on. Grcima je bio kao Grk, da bi im pomogao da razumeju Božju nameru. Nema sumnje da je Pavle bio prava osoba za to, pošto je bio jevrejski građanin jednog helenizovanog grada. Svi hrišćani u naše vreme treba da postupaju poput njega (1. Korinćanima 9:20-23).

Danas se milioni ljudi sele iz jedne zemlje u drugu, iz jedne kulture u drugu. To predstavlja ogroman izazov za hrišćane koji nastoje da propovedaju dobru vest o Božjem Kraljevstvu i izvršavaju Isusovu zapovest da ’stvaraju učenike od ljudi iz svih naroda‘ (Matej 24:14; 28:19). Uvek iznova, oni vide da istina dopire do srca ljudi kada je čuju na svom maternjem jeziku i zatim se odazivaju na nju.

Iz tog razloga, ovaj časopis, Stražarska kula — glasnik Jehovinog Kraljevstva, svakog meseca izlazi na 169 jezika, a propratni časopis, Probudite se!, na 81 jeziku. Pored toga, da bi razgovarali o dobroj vesti s ljudima koji su se doselili u njihovu sredinu, mnogi Jehovini svedoci ulažu trud da bi naučili novi jezik — uključujući i tako teške jezike kao što su arapski, kineski ili ruski. Cilj je isti danas kao što je bio i u prvom veku. Apostol Pavle je to lepo izrazio sledećim rečima: „Svima sam bio sve, da na svaki mogući način neke spasem“ (1. Korinćanima 9:22).

[Fusnota]

[Mapa na 18. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Rim

GRČKA

Atina

AZIJA

Antiohija (u Pisidiji)

KILIKIJA

SIRIJA

JUDEJA

Jerusalim

EGIPAT

Aleksandrija

EGIPAT

Kirena

SREDOZEMNO MORE

[Slika na 19. strani]

„Septuaginta“ je doprinela tome da u prvom veku mnogi upoznaju Jehovu

[Izvor]

Israel Antiquities Authority

[Slika na 20. strani]

Ploča na Areopagu postavljena u znak sećanja na Pavlov govor