Tražeći greške pronašao sam istinu

Ispričao Stjuart Maršal

„Mi ne razgovaramo s Jehovinim svedocima“, rekao mi je jezuitski sveštenik. „Oni koriste Bibliju.“ Njegov odgovor me je iznenadio jer sam ga upravo zamolio da pomogne mojoj supruzi tako što će joj ukazati na neke protivrečnosti u učenjima Jehovinih svedoka. Zato sam odlučio da lično proučavam Bibliju sa Svedocima kako bih mogao da joj dokažem da nisu u pravu.

IMAO sam 43 godine kada sam pokušao da opovrgnem učenja Jehovinih svedoka koristeći svoje poznavanje logike i teologije. Sve ustanove u kojima sam se školovao, od osnovne škole do koledža, bile su pod upravom Katoličke crkve. Iako sam 1969. diplomirao ekonomiju i išao na obavezna predavanja iz filozofije i teologije, tokom čitavog školovanja nisam uopšte proučavao Bibliju.

Nakon što sam završio koledž, oženio sam se Patrišom Makgin, koja je takođe bila katolik. Oboje smo nastavili školovanje i doktorirali smo na Univerzitetu Stanford. Dobili smo sina Stjuarta 1977. godine i s vremenom smo se preselili u Sakramento u Kaliforniji. Naredne 23 godine, radio sam u zakonodavstvu države Kalifornija, u odseku za analizu budžeta. Analizirao sam kako izdvajanje sredstava za obrazovanje utiče na budžet države. Puno sam radio i lepo smo živeli. Uživao sam u vaspitavanju našeg sina dok je rastao. Moja voljena supruga bila mi je najvernija podrška, kao i ja njoj.

Odgovor za 25 centi

Kada je naš sin imao dve godine, Patriša je dobila Bibliju od Jehovinih svedoka i počela da je proučava s njima. Krstila se tri godine kasnije. Smatrao sam da su Jehovini svedoci uskogrudi u svojim gledištima o praznicima i transfuziji krvi, ali su mi njihovi zaključci o određenim temama delovali uverljivo. Na moje iznenađenje, to sam rekao i javno kada sam 1987. godine bio pozvan da na jednom posebnom sastanku pred članovima dvaju odbora za obrazovanje objasnim svoje preporuke Zakonodavnom odboru.

Kalifornijski univerzitet je tražio sredstva da konkuriše sa ostalim državama za savezni projekat vredan šest milijardi dolara. Radilo se o izgradnji superprovodnog akceleratora subatomskih čestica. Bio sam protiv izdvajanja sredstava za taj projekat jer sam smatrao da, dugoročno gledano, on neće mnogo doprineti ekonomiji države. Na to je Univerzitet pozvao dvojicu dobitnika Nobelove nagrade za fiziku da iznesu svoje mišljenje pred Zakonodavnim odborom. Svaki od njih je govorio o tome do kakvih bi znanja naučnici mogli doći na taj način. Jedan je rekao da bi taj projekat mogao odgovoriti na pitanja o nastanku svemira. Drugi je istakao da bi nam on mogao otkriti kako je nastao život na našoj planeti.

Predsedavajući odbora se okrenuo ka meni i upitao:

„Mislite li da je šest milijardi dolara previsoka cena za odgovore na ta pitanja?“

„Slažem se da su to važna pitanja“, odgovorio sam. „Međutim, odgovori na ta ista pitanja nalaze se i u časopisima koje Jehovini svedoci nude subotom ujutro uz prilog od 25 centi. Nisam siguran da je njihov odgovor od 25 centi manje tačan od odgovora koji bismo mogli dobiti iz ovog projekta od šest milijardi dolara.“

Svi prisutni su se glasno nasmejali, uključujući i nobelovce. Iako je Zakonodavni odbor odobrio sredstva za taj projekat, niko nije osporio ono što sam rekao.

Kako je vreme prolazilo, uvideo sam da je potrebno da se pozabavim novonastalom situacijom u svojoj kući. Nakon šest godina razgovora s Patrišom o Bibliji i Jehovinim svedocima, bio sam razočaran kada je ona izrazila želju da više vremena provodi u službi propovedanja. To je značilo da će manje vremena posvećivati svom poslu na univerzitetu. Nije mi bilo jasno kako jedna osoba koja inače logično rasuđuje može imati takav cilj. Izgledalo je da ništa što bih mogao da kažem ili uradim neće promeniti njenu odluku.

Pokušao sam da dobijem pomoć nekog stručnjaka, nekoga ko bolje poznaje Bibliju od mene i ko bi, po mom mišljenju, mogao lako da joj ukaže na neslaganja između učenja Jehovinih svedoka i Biblije. Ako bi dokazao da je samo jedno njihovo učenje pogrešno, to bi dovelo u pitanje i ostala. To je sve što mi je bilo potrebno da doprem do matematičkog uma moje supruge. Otišao sam do crkve u koju smo Patriša i ja ranije išli i obratio se jezuitskom svešteniku. Naš sastanak je bio okončan razgovorom koji sam opisao u uvodu članka. Kad je taj sveštenik odbio da razgovara s mojom suprugom, znao sam da ću, iako će mi biti potrebno malo više vremena, lično morati da potražim greške i da ukažem Patriši na njih.

Ishod moje potrage za greškama

Dok sam proučavao Bibliju sa Svedocima, najviše su me impresionirala njena proročanstva. U knjizi proroka Isaije čitao sam pojedinosti o padu Vavilona koje su zapisane skoro 200 godina pre tog događaja. U tom proročanstvu navodi se ime osvajača, Kira, kao i taktika koju je koristio, skretanje toka reke Eufrat da bi osvojio Vavilon (Isaija 44:27–45:4). Godinama ranije, izučavao sam pad Vavilona na času vojne strategije. Takođe sam saznao da je prorok Danilo više od 200 godina unapred prorekao detalje o moćnom kralju Grčke, čije će kraljevstvo nakon njegove smrti biti podeljeno na četiri slabija kraljevstva (Danilo 8:21, 22). Upamtio sam te činjenice o Aleksandru Velikom dok sam izučavao istoriju drevnog doba. Putem ličnog istraživanja stručnih dela uverio sam se da su te biblijske knjige zaista napisane pre nego što su se odigrali događaji koji su prorečeni u njima.

Što sam više proučavao sa Svedocima, to sam više bio uveren da je Biblija Božja Reč, u šta me nisu uverile godine izučavanja katoličke teologije. Šta ću uraditi s tim znanjem? Odlučio sam da predam svoj život Jehovi i postanem njegov Svedok (Isaija 43:10). Krstio sam 1991, samo dve godine nakon razgovora s jezuitskim sveštenikom. Naš sin se krstio sledeće godine.

Pošto smo sada imali drugačije prioritete, naši porodični ciljevi su se promenili. Jedna od prvih stvari koje sam uradio nakon krštenja bilo je planiranje da se u roku od pet godina, do svoje 50. godine, moja supruga povuče s mesta predavača na univerzitetu. Ona je želela da bude pionir, što je u to vreme značilo da će provoditi 1 000 sati godišnje ili oko 83 sata mesečno u pomaganju drugima da upoznaju biblijsku istinu. Do 1994, smanjila je obaveze na poslu do te mere da je mogla da započne s pionirskom službom. Moji prvi ciljevi su bili da poboljšam kvalitet svoje službe, pomažem u skupštini koliko god mogu i da kao volonter učestvujem u obračunavanju troškova prilikom izgradnje Dvorana Kraljevstva.

Imao sam priliku da razgovaram o Bibliji i na poslu. Ispostavilo se da je jedna nova koleginica Jehovin svedok, ali da više ne ide u službu niti posećuje sastanke. Sumnje u pogledu Biblije oslabile su njenu veru. Pomogao sam joj da obnovi svoju duhovnost. Kasnije se vratila u svoj rodni kraj i počela s pionirskom službom.

Godine 1995, prisustvovao sam posebnom sastanku dvaju odbora za obrazovanje. Sazvan je povodom istraživanja koje je finansirala savezna vlada. Predsedavajući je pozvao predstavnika vlade da objasni dokle se stiglo sa izgradnjom superprovodnog akceleratora. Vladin službenik je odgovorio da je taj projekat dodeljen državi Teksas ali da nikad nije dovršen iz tri razloga. Prvo, troškovi su porasli sa šest na devet milijardi dolara pre početka rada na projektu. Drugo, savezna vlada je želela da koristi ta sredstva i u druge svrhe, posebno za rat u Iraku 1991. Treće, došlo se do zaključka da se odgovori na životna pitanja mogu dobiti od Jehovinih svedoka za 25 centi! Izgleda da je ta moja ranija izjava bila prenošena od usta do usta i sada se ponovo čula na sastanku dvaju odbora za obrazovanje.

Svi su se nasmejali a neki članovi odbora su pogledali u mene. Da bi bili u toku sa zbivanjima, rekao sam im: „Sada možete besplatno dobiti odgovore. Treba samo da pročitate tu literaturu.“

Ispunjen i smisaon život

Kada je moja supruga otišla u penziju, napravili smo petogodišnji plan za mene. Diskretno sam se raspitivao u drugim agencijama o poslu sa skraćenim radnim vremenom jer sam želeo da se više posvetim poučavanju ljudi biblijskoj istini. Sasvim neočekivano, moji pretpostavljeni su mi ponudili da radim skraćeno radno vreme. Tako sam 1998. i ja započeo s pionirskom službom.

Dok smo se jednog jutra supruga i ja spremali da krenemo u službu propovedanja, telefonirali su nam iz američke podružnice Jehovinih svedoka u Bruklinu. Pošto sam se ranije odazvao na poziv koji je uputila podružnica, pitali su me da li bih mogao da radim na jednom projektu u Bruklinu. Bez dvoumljenja sam odgovorio potvrdno. Tako smo radili u svetskoj centrali Jehovinih svedoka godinu i po dana. Da bih završio taj projekat, penzionisao sam se ranije. Nakon toga, radili smo kao dobrovoljci na izgradnji Kongresne dvorane Jehovinih svedoka u Ferfildu, u Kaliforniji. Prodali smo našu kuću u Sakramentu i preselili se u mali stan u Palo Altu. To što sam ranije otišao u penziju donelo mi je dodatne blagoslove. Od tada smo učestvovali na projektima u podružnicama Jehovinih svedoka u Nigeriji, Južnoafričkoj Republici, Kanadi, Velikoj Britaniji i Nemačkoj.

Poput Svedoka koji su proučavali Bibliju s nama, moja supruga i ja nalazimo radost u pomaganju drugima da upoznaju biblijsku istinu. Iskreno smatram da je obrazovanje koje mi je pružio Jehova najdragocenije od sveg znanja koje sam stekao. Ono je bolje od svih drugih obrazovnih programa zbog svoje širine i sveobuhvatnosti. Jehova poučava svoj narod da prenosi biblijsku istinu tako da ona dopre do uma i srca ljudi. To me podstiče da nastavim da učim. Moja supruga i ja smo zahvalni na životu koji sada vodimo i na divnoj prilici da koristimo svoje obrazovanje služeći Vrhovnom Vladaru svemira, Jehovi Bogu.

[Istaknuti tekst na 27. strani]

Dok sam proučavao Bibliju sa Svedocima, najviše su me impresionirala njena proročanstva

[Slika na 27. strani]

S Patrišom, na dan venčanja

[Slika na 29. strani]

Patriša i ja rado pomažemo drugima da upoznaju biblijsku istinu