Da li Bog očekuje od nas da ispovedamo grehe?

Ispovedanje greha svešteniku i dalje je sastavni deo verskih običaja i službe Bogu u mnogim crkvama. Pa ipak, da li je ono još uvek važno u današnjem popustljivom društvu u kom se sve toleriše? Štaviše, da li je neophodno?

GLEDIŠTA o ovoj temi su veoma različita. Primera radi, u kanadskim novinama National Post nalazi se izjava jedne osobe koja kaže da je teško priznati nekome svoj greh, ali da „to vodi do ogromnog olakšanja jer vas je neko saslušao, molio se s vama i rekao vam kako da ispravite grešku“. S druge strane, u knjizi Bless Me, Father, for I Have Sinned („Blagoslovi me, Oče, jer sam grešio“) citiran je čovek koji je rekao: „Ispovedanje je jedan od zahteva crkve koji najviše narušava emocionalnu ravnotežu. Ono kod ljudi stvara preteranu zabrinutost.“ Kakvo je biblijsko gledište o ovoj temi?

Šta kaže Biblija

U Mojsijevom zakonu koji je Bog dao izraelskom narodu nalazimo konkretne smernice o tome šta je trebalo učiniti kada neko sagreši. Na primer, čovek koji bi nekome sagrešio ili prekršio Božji zakon, trebalo je da to prizna svešteniku iz Levijevog plemena koji bi zatim izvršio obred očišćenja za njega tako što bi prineo Bogu žrtvu za greh (Levitska 5:1-6).

Vekovima kasnije, prorok Natan je ukorio kralja Davida zbog njegovih greha. Kako je David reagovao? Odmah je priznao: „Zgrešio sam Jehovi“ (2. Samuilova 12:13). Takođe se molio, preklinjući Boga za milost. Kakav je bio ishod? David je kasnije napisao: „Na kraju sam ti priznao greh svoj i krivicu svoju nisam prikrio. Rekao sam: ’Priznaću Jehovi prestupe svoje.‘ Ti si oprostio krivicu greha mojih“ (Psalam 32:5; 51:1-4).

Priznanje greha je bio Božji zahtev i u hrišćanskoj skupštini u prvom veku naše ere. Isusov polubrat Jakov, koji je bio jedan od onih koji su predvodili u jerusalimskoj skupštini, podsticao je suhrišćane: „Priznajte svoje grehe jedan drugome i molite se jedni za druge, da budete izlečeni“ (Jakov 5:16). U skladu s ovim rečima, šta je trebalo da hrišćani priznaju i kome?

Koje grehe treba ispovediti?

Zbog svoje nesavršenosti svakog dana grešimo jedni drugima kada postupimo nepromišljeno ili kažemo nešto loše (Rimljanima 3:23). Da li to znači da se moramo ispovediti za svaku takvu grešku?

Iako je svaki greh neispravan u Božjim očima, on milostivo uzima u obzir činjenicu da grešimo zbog nasleđene nesavršenosti. To je i psalmista priznao: „Ako ćeš na prestupe gledati, Jah, Jehova, ko će opstati? Ali ti istinski opraštaš, da bi te se ljudi bojali“ (Psalam 130:3, 4). Prema tome, šta treba da učinimo kada sagrešimo protiv nekoga, možda nenamerno? Setite se molitve Očenaš koju je Isus izgovorio kada je poučio svoje sledbenike kako da se mole. U njoj se nalazi i sledeća molba: „Oprosti nam grehe naše, jer i mi opraštamo svakom svom dužniku“ (Luka 11:4). Bog će nam oprostiti grehe ako mu u Isusovo ime uputimo molitvu za oproštaj (Jovan 14:13, 14).

Zapazite da je Isus spomenuo uslov — i mi treba da opraštamo ’svojim dužnicima‘. Apostol Pavle je podsticao suvernike: „Budite dobri jedni prema drugima, samilosni, spremno opraštajući jedni drugima kao što je i Bog preko Hrista spremno oprostio vama“ (Efešanima 4:32). Ako opraštamo drugima njihove greške, možemo biti uvereni da će Bog nama oprostiti naše.

Međutim, možemo li se nadati Božjem oproštaju i za ozbiljne grehe poput krađe, zlonamernog laganja, polnog nemorala, opijanja i tako dalje? Onaj ko počini takve grehe krši Božje zakone i greši protiv Boga. Treba li takve grehe ispovediti?

Kome se treba ispovediti?

Bog nije ovlastio ljude da opraštaju grehe počinjene protiv njega. To samo on može učiniti. Biblija nam jasno kaže: „Ako priznamo svoje grehe, Bog će nam ih oprostiti i očistiti nas od svake nepravednosti, jer je veran i pravedan“ (1. Jovanova 1:9). Međutim, kome treba da ispovedimo grehe?

Pošto nam samo Bog može dati oproštaj, njemu treba da priznamo grehe. To je učinio David, kao što smo ranije spomenuli. Međutim, na osnovu čega se dobija oproštaj? Biblija nam odgovara: „Pokajte se dakle i obratite se da se izbrišu vaši gresi, da bi od Jehovinog lica došla vremena okrepe“ (Dela apostolska 3:19). Prema tome, da bi neko dobio oproštaj nije dovoljno samo da bude svestan da je počinio greh i da ga prizna već treba da bude spreman da prekine s neispravnim postupanjem. To je često teško. Ali, pomoć je na raspolaganju.

Setimo se reči učenika Jakova koje smo ranije pomenuli: „Priznajte svoje grehe jedan drugome i molite se jedni za druge, da budete izlečeni.“ Jakov je još dodao: „Usrdna pravednikova molitva ima veliku snagu i mnogo dobra može učiniti“ (Jakov 5:16). „Pravednik“ može biti neki od skupštinskih starešina na koje je Jakov ukazao u 14. stihu. U hrišćanskoj skupštini postoje starešine, duhovno zreli ljudi, koji imaju odgovornost da pomažu onima koji žele da dobiju Božji oproštaj. Pa ipak, starešine ne mogu nikoga osloboditi krivice za greh jer nijedan čovek nema pravo da oprašta drugima prestupe protiv Boga.a Ali, oni su opunomoćeni da ukore i isprave osobu koja je počinila ozbiljan greh, pomažući joj da uvidi težinu svog greha i potrebu da se pokaje (Galatima 6:1).

Zašto treba priznati grehe?

Bilo da se radi o većem ili manjem grehu, onaj ko ga je počinio narušio je dobar odnos s drugim čovekom i s Bogom. Zato je možda zabrinut i nespokojan. To se dešava zbog reakcije savesti, osećaja koji je u nas usadio Stvoritelj (Rimljanima 2:14, 15). Šta se može učiniti?

Vratimo se ponovo na Jakovljevu poslanicu u kojoj nalazimo sledeći podsticaj: „Boluje li [u duhovnom pogledu] ko među vama? Neka pozove starešine iz skupštine, pa neka se oni mole za njega, mažući ga uljem u Jehovino ime. Molitva upućena s verom ozdraviće bolesnoga, i Jehova će ga podići. I ako je počinio grehe, biće mu oprošteno“ (Jakov 5:14, 15).

Ovde se još jednom ističe da starešine imaju odgovornost da brinu za potrebe stada. Kako oni to čine? Ne samo tako što slušaju ispoved drugih. Pošto se radi o duhovnoj bolesti, potrebno je da preduzmu još nešto kako bi osoba u duhovnom pogledu ozdravila. Jakov je govorio o dve stvari.

Prvo je pomenuo lekovito „ulje“. Time se ukazuje na moć Božje Reči da isceli duhovno bolesnu osobu. Apostol Pavle je objasnio: „Božja reč je živa i delotvorna... i može prosuditi misli i namere srca“, prodirući duboko u nečiji um i srce (Jevrejima 4:12). Veštim korišćenjem Biblije, starešine mogu pomoći osobi koja je počinila greh da uvidi koren problema i preduzme neophodne korake kako bi ponovo bila u dobrom odnosu s Bogom.

Zatim se pominje „molitva upućena s verom“. Iako molitve starešina neće uticati na Božje sprovođenje pravde, one su veoma važne Bogu koji rado oprašta grehe na temelju Hristove otkupne žrtve (1. Jovanova 2:2). Bog želi da pomogne svakom prestupniku koji se iskreno kaje i čini „dela koja dolikuju pokajanju“ (Dela apostolska 26:20).

Najvažniji razlog za priznanje greha, bilo da je počinjen protiv druge osobe ili protiv Boga, jeste želja da steknemo Božje odobravanje. Isus Hrist je ukazao da najpre moramo rešiti nesuglasice i pomiriti se s bližnjima da bismo služili Bogu čiste savesti (Matej 5:23, 24). U Poslovicama 28:13 stoji: „Ko krije prestupe svoje, neće imati uspeha, a ko ih priznaje i ostavlja, ukazaće mu se milosrđe.“ Ako se ponizno obratimo Jehovi Bogu i zamolimo ga za oproštaj, on će nam ukazati milost i uzvisiće nas kad bude vreme (1. Petrova 5:6).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 23. strani]

Bog će nam oprostiti grehe ako mu u Isusovo ime uputimo molitvu za oproštaj

[Slika na 24. strani]

Najvažniji razlog za priznanje greha jeste dobijanje Božjeg odobravanja