Poglavlje 2

Borba za preživljavanje Biblije

Postoje mnogi dokazi da je Biblija zaista Reč Božja. Svaki dokaz za sebe je već uverljiv, ali ako se sakupe svi zajedno, onda su neoborivi. U ovom i u sledećem poglavlju pozabavićemo se nizom činjenica koje se odnose na istoriju nastanka Biblije. Zaista se graniči sa čudom to što je ova izvanredna knjiga preživela sve do danas. Razmotri sam činjenice.

 1. Nabroji neke pojedinosti u vezi Biblije.

BIBLIJA je više nego samo knjiga. Ona je dragocena biblioteka od 66 knjiga, od kojih su neke samo kratke, dok su druge prilično dugačke. One sadrže zakone, proročanstva, istoriju, poeziju, savet i još mnogo toga. Vekovima pre rođenja Hrista verni Jevreji, ili Izraelci, napisali su prvih 39 knjiga — uglavnom na hebrejskom jeziku. Ovaj deo se često naziva Stari zavet. Poslednjih 27 knjiga napisali su hrišćani na grčkom i uopšte su poznate kao Novi zavet. Kao što proizilazi iz dokaza koji su sadržani u njima i najstarijih predanja, ovih 66 knjiga bilo je pisano u razdoblju od preko 1 600 godina. S tim je započeto kad je Egipat bio dominirajuća sila, a završeno kad je Rim gospodario svetom.

Samo Biblija je nadživela vreme

 2. (a) U kakvom se položaju nalazio Izrael kada se započelo s pisanjem Biblije? (b) Koja druga pisana dela potiču iz te epohe?

² Pre više od 3 000 godina, kad je započeto s pisanjem Biblije, Izrael je bio samo mala nacija među mnogim na Bliskom istoku. Njihov Bog je bio Jehova, dok su okolne nacije obožavale zbunjujuće mnoštvo bogova i boginja. U ono doba Izraelci nisu bili jedini koji su sastavljali religioznu literaturu. I drugi narodi su posedovali pisana dela koja su odražavala njihovu religiju i njihove nacionalne vrednosti. Tako su, na primer, akadski ep o Gilgamešu iz Mesopotamije i Ras Šamra epovi na ugaritskom (jeziku koji se pre govorio u području koje se danas nalazi u severnoj Siriji) bili nesumnjivo vrlo popularni. U obuhvatnu literaturu onog vremena spadala su i dela kao što su Opomene Ipu-vera i Proročanstvo Nefer-rohua na egipatskom, himne različitim božanstvima na sumerskom i proročanska dela na akadskom.⁠¹

 3. Šta čini da je Biblija različita od druge religiozne literature koja je nastala na Bliskom istoku u isto vreme?

³ Sva ova dela s Bliskog istoka doživela su istu sudbinu. Pala su u zaborav, i čak se jezici na kojima su bila napisana više ne govore. Tek su poslednjih godina arheolozi i filolozi saznali za njihovo postojanje i odgonetnuli ih. Nasuprot tome, prve napisane knjige hebrejske Biblije ostale su očuvane sve do našeg vremena i još se uvek dosta čitaju. Ponekad naučnici tvrde da se hebrejske knjige Biblije temelje na izvesnim drevnim literarnim delima. Međutim, činjenica da je ova literatura najvećim delom pala u zaborav, dok je hebrejska Biblija nadživela vreme, pokazuje da je Biblija sasvim drugačija.

Čuvari Reči

 4. Koji veliki problemi Izraelaca su mogli opstanak Biblije da stave u pitanje?

⁴ Da ne bude nesporazuma: Gledano s ljudskog stanovišta, daljnji opstanak Biblije nije nipošto bilo nešto samo po sebi razumljivo. Grupe koje su učestvovale na njenom izlaženju morale su da se suoče s toliko velikim poteškoćama i toliko ogorčenim otporom da je preživljavanje ove knjige sve do naših dana zaista vredno pažnje. U godinama pre Hrista Jevreji koji su zapisivali Hebrejske spise („Stari zavet“) bili su pripadnici jedne relativno male nacije. Imali su nesigurnu egzistenciju između moćnih država koje su se međusobno nadmetale za prevlast. Izrael se za svoj opstanak morao boriti protiv čitavog niza naroda, tako na primer protiv Filistejaca, Moavićana, Amonejaca i Edomejaca. U vremenu kad su Jevreji bili podeljeni u dva kraljevstva, okrutno asirsko carstvo jednostavno je pregazilo severno kraljevstvo, a Vavilonci su razorili južno kraljevstvo i odveli ljude u zarobljeništvo, iz kog se 70 godina kasnije samo mali ostatak vratio u domovinu.

 5, 6. Koji su pokušaji, koji su ugrozili postojanje Hebreja kao naroda, bili preduzeti?

⁵ Čak postoje izveštaji o pokušajima istrebljenja celokupnog naroda Izraela. U danima Mojsija jedan faraon je naredio ubijanje svih novorođenih dečaka. Da je ovaj nalog bio izvršen, hebrejski bi narod prestao da postoji (Izlazak 1:15-22). Mnogo kasnije, kad su Jevreji došli pod persijsku vlast, njihovi neprijatelji su pripremili zaveru da se prihvati zakon čija je svrha bila da se oni unište (Ester 3:1-15). Osujećenje ovog plana još se dan-danas slavi jevrejskom slavom Purim.

⁶ Kada su zatim Jevreji postali podložni Siriji, kralj Antioh IV pokušao je svim silama da helenizuje naciju, tako što je hteo da ih prisili da prihvate grčke običaje i obožavaju grčke bogove. Ni on nije imao uspeha. Umesto da budu izbrisani ili asimilirani, Jevreji su preživeli, dok je s druge strane većina okolnih narodnih grupa jedna za drugom nestajala sa svetske pozornice. I Hebrejski spisi Biblije preživeli su sa Jevrejima.

 7, 8. Kako je opstanak Biblije bio ugrožen progonstvima hrišćana?

⁷ Hrišćani koji su zapisivali drugi deo Biblije („Novi zavet“) bili su takođe ugnjetavana grupa. Njihov vođa, Isus, bio je pogubljen kao običan zločinac. U prvim danima posle njegove smrti jevrejske vođe u Palestini pokušale su da ih potisnu. Kad su hrišćani odneli svoju veru u druge zemlje, Jevreji su ih proganjali, pokušavajući da ih spreče u njihovom misionarskom delu (Dela 5:27, 28; 7:58-60; 11:19-21; 13:45; 14:19; 18:5, 6).

⁸ U danima Nerona izmenio se i početno tolerantni stav rimskih vlasti. Tacit se hvalio da zlobni car za hrišćane drži u pripravnosti „najodabranija mučenja“. Od onog vremena, biti hrišćanin predstavljalo je kapitalni zločin.⁠² Godine 303. n. e.a imperator Dioklecijan direktno je delovao protiv Biblije. U nastojanju da istrebi hrišćanstvo naredio je spaljivanje svih Biblija hrišćana.⁠³

 9. Šta bi se dogodilo da su akcije istrebljenja protiv Jevreja i hrišćana bile uspešne?

⁹ Ove akcije ugnjetavanja i istrebljenja bile su prava pretnja za opstanak Biblije. Da su Jevreji prošli kao Filistejci i Moavićani ili da su nastojanja jevrejskih i rimskih vlasti u istrebljenju hrišćanstva bila uspešna, ko bi napisao i sačuvao Bibliju? Srećom, čuvari Biblije — najpre Jevreji, potom hrišćani — nisu bili izbrisani, i Biblija je preživela. Postojala je, međutim, jedna daljnja ozbiljna pretnja, istina ne opstanku Biblije, ali bar njenoj potpunosti.

Greške kroz prepisivanje

10. Kako je Biblija bila prvobitno sačuvana?

¹⁰ Mnoga već spomenuta dela starine koja su polako padala u zaborav bila su uklesana u kamen ili utisnuta na trajne glinene ploče. Ali, ne i Biblija. Prvobitno je bila pisana na papirusu, ili pergamentu — znatno trošnijim materijalima. Zato su rukopisi napisani od izvornih pisaca davno nestali. Kako je onda Biblija ostala sačuvana? Nebrojene hiljade kopija bile su mukotrpno pisane rukom. To je pre otkrića štamparske veštine bio uobičajeni postupak umnožavanja knjiga.

11. Šta je neizbežno kad se rukopisi prepisuju rukom?

¹¹ Prepisivanje rukom, međutim, skriva jednu opasnost. Sir Frederic Kenyon čuveni arheolog i direktor Britanskog muzeja objasnio je: „Još nije stvoren ljudski mozak i ljudska ruka koji bi bili u stanju apsolutno bez greške da prepišu jedno dugačko delo... Morale su se sigurno potkrasti greške.“⁠⁴ Kad su se u neki rukopis uvukle greške, bile su ponavljane kad je taj rukopis opet služio kao uzorak za daljnje kopije. Pošto su u toku dugačkog vremenskog razdoblja načinjeni mnogi prepisi, potkrale su se brojne greške.

12, 13. Na kome je ležala odgovornost da sačuva tekst Hebrejskih spisa?

¹² Kako možemo, uprkos tome što je Biblija bila prepisivana na hiljade puta, da znamo da time nije potpuno izmenjena? Pa, osmotrimo slučaj hebrejske Biblije, „Starog zaveta“. Kad su se Jevreji u drugoj polovini šestog veka pre n. e. vratili iz vavilonskog ropstva, jedna grupa hebrejskih naučnika, takozvani soferimi — „književnici“ — postali su čuvari hebrejskog biblijskog teksta, i njihova je odgovornost bila da kopiraju ove Spise za upotrebu kod javnog i privatnog obožavanja. Imali su najbolje motive i bili su stručnjaci; zato je njihov posao bio vrhunskog kvaliteta.

¹³ Naslednici soferima bili su masoreti, koji su delovali od sedmog do desetog veka n. e. Njihovo ime je izvedeno iz hebrejske reči koja znači „tradicija“ i uglavnom su i ovi prepisivači bili zaduženi da sačuvaju tradicionalni hebrejski tekst. Masoreti su s najvećom temeljitošću pristupali poslu. Prepisivač je kao osnovu smeo da upotrebljava zaista autentičan primerak i ništa nije smeo da zapisuje iz sećanja. Morao je da proveri svako slovo pre nego što ga je zapisao.⁠⁵ Profesor Norman K. Gottwald uz to primećuje: „Nešto od pažljivosti s kojom su izvršavali svoje zadatke dolazi do izražaja u rabinskom zahtevu da su svi novi rukopisi morali da se provere, a primerci s greškama odmah unište.“⁠⁶

14. Koje otkriće je potvrdilo tačno prenošenje biblijskog teksta preko soferima i masoreta?

¹⁴ Koliko je tačno bilo prenošenje teksta preko soferima i masoreta? Do godine 1947. jedva je bilo moguće da se odgovori na ovo pitanje, pošto su najstariji potpuni hebrejski rukopisi koji su stajali na raspolaganju poticali iz desetog veka n. e. Međutim, 1947. u pećinama blizu Mrtvog mora pronađeni su fragmenti jako starih rukopisa. Među njima su se nalazili delovi knjiga hebrejske Biblije. Neki fragmenti datiraju iz vremena pre Hrista. Naučnici su ih upoređivali s raspoloživim hebrejskim rukopisima da bi ispitali tačnost prenošenja teksta. Šta je pokazalo ovo upoređivanje?

15. (a) Šta je pokazalo upoređivanje Isaijinog svitka s Mrtvog mora s masoretskim tekstom? (b) Kakav zaključak bi trebalo izvući iz činjenice što neki rukopisi pronađeni na Mrtvom moru pokazuju izvesne varijacije u tekstu? (Vidi fusnotu.)

¹⁵ Među najstarijim otkrivenim delima se nalazi celokupna biblijska knjiga Isaije, a saglasnost ovog teksta s masoretskim biblijskim tekstom koji nam danas stoji na raspolaganju, začuđujuća je. Profesor Millar Burrows piše: „Mnoge razlike između [tada otkrivenog] svitka Isaije sv. Marka i masoretskog teksta mogu se objasniti greškama u prepisivanju. Izuzev tih grešaka, u potpunosti se na začuđujući način sve poklapa s tekstom srednjovekovnih rukopisa. Ova saglasnost jednog toliko starijeg rukopisa pruža svedočanstvo koje nas uverava da je preneseni tekst uglavnom tačan.“⁠⁷ Profesor Burrows još dodaje: „Začuđujuće je da je tekst kroz jedno hiljadugodište pretrpeo tako malo promena.“b

16, 17. (a) Zašto možemo biti sigurni da je tekst Hrišćanskih grčkih spisa ostao neizmenjen? (b) Šta je posvedočio Sir Frederic Kenyon u vezi teksta Grčkih spisa?

¹⁶ Prepisivači dela Biblije koji su pisali hrišćani na grčkom, takozvanog Novog zaveta, bili su u poređenju s dobro školovanim profesionalnim soferimima obdareni amateri. Uprkos pretnji kazne od strane države, izvršavali su svoj posao, shvatajući ga vrlo ozbiljno. A dva razloga nam garantuju da danas imamo tekst koji je u suštini isti kao onaj koji su zapisali izvorni pisci. Kao prvo, raspolažemo rukopisima koji su mnogo bliže vremenu zapisivanja nego što je to slučaj s hebrejskim delom Biblije. Tome na primer pripada jedan fragmenat Jovanovog evanđelja koji potiče iz prve polovine drugog veka. Nastao je za manje od 50 godina nakon što je Jovan po svoj prilici napisao svoje evanđelje. Kao drugo, već sam broj rukopisa koji su nadživeli vreme pruža pažnje vredan dokaz za verodostojnost teksta.

¹⁷ Ovo potvrđuje i Sir Frederic Kenyon: „Ne može se dovoljno naglasiti da je tekst Biblije u suštini pouzdan. To se posebno odnosi na Novi zavet. Broj rukopisa Novog zaveta, iz ranih prevoda i iz citata uzetih odatle kod najstarijih pisaca Crkve, toliko je veliki da je praktično sigurno prava verzija svakog sumnjivog odlomka ostala sačuvana u nekom od ovih antičkih izvora. To se ne može reći ni za koju drugu staru knjigu u svetu.“⁠¹⁰

Narodi i njihovi jezici

18, 19. Kako je došlo do toga da Biblija nije ostala samo na jezicima na kojima je prvobitno napisana?

¹⁸ Jezici na kojima je Biblija bila prvobitno napisana takođe su, dugoročno gledano, bili prepreka za njen opstanak. Prvih 39 knjiga bilo je pretežno napisano na hebrejskom, jeziku Izraelaca. Ali, hebrejski nikada nije bio nadaleko raširen. Da je Biblija ostala samo na tom jeziku, mogla bi da vrši uticaj samo na jevrejski narod i na mali broj stranaca koji su znali da čitaju hebrejski. Međutim, u trećem veku pre n. e. započeto je, za Hebreje koji su živeli u Aleksandriji (Egipat), prevođenje hebrejskog dela Biblije na grčki. Grčki je u ono vreme bio međunarodni jezik. Na taj je način hebrejska Biblija postala lako dostupna ne-Jevrejima.

¹⁹ U vreme nastajanja drugog dela Biblije grčki jezik je bio još uvek jako raširen, tako da je poslednjih 27 knjiga Biblije bilo napisano na tom jeziku. Ali, nije svako razumeo grčki. Zato je već ubrzo kako hebrejski tako i grčki deo Biblije bio preveden na uobičajene jezike ondašnjeg vremena, kao što su sirski, koptski, armenski, georgijanski, gotski i etiopski. Službeni jezik Rimskog Carstva bio je latinski, i nastalo je toliko mnoštvo latinskih prevoda da je morao biti izdat nalog za „autorizovani prevod“. Isti je bio završen oko 405. godine n. e. i postao je poznat kao Vulgata (što znači „raširen“ ili „uobičajen“).

20, 21. Koje prepreke opstanku Biblije su postojale i zašto su bile savladane?

²⁰ Na taj je način Biblija uprkos mnogim preprekama ostala sačuvana sve do prvih vekova n. e. Oni koji su je umnožavali bili su prezrena i proganjana manjina koja je vodila težak život u neprijateljskom svetu. Biblija je prepisivanjem mogla jako da se izmeni, ali to se nije dogodilo. Štaviše, izbegla je opasnosti da bude dostupna samo ljudima koji su govorili određenim jezicima.

²¹ Zašto je Bibliji opstanak bio toliko otežan? U Bibliji piše: „Sav svet leži u vlasti zloga“ (1. Jovanova 5:19, NW). S obzirom na to, trebalo je računati s neprijateljskim stavom sveta prema objavljivanju istine, a tako je i bilo. Ali, kako je Biblija mogla nadživeti vreme, kad je toliko mnogo literature čije postojanje nije na taj način bilo ugroženo palo u zaborav? Biblija i na to daje odgovor. Ona kaže: „Ali reč Jehovina traje zauvek“ (1. Petrova 1:25, NW). Ako je Biblija zaista Reč Božja, nijedna ljudska sila ne može je uništiti. A upravo se to obistinjavalo sve do našeg 20. veka.

22. Do kakvih je promena došlo početkom četvrtog veka n. e.?

²² Međutim, u četvrtom veku n. e. dogodilo se nešto što je izazvalo nove napade na Bibliju i što je snažno uticalo na tok evropske istorije. Samo deset godina posle Dioklecijanovog pokušaja da uništi sve primerke Biblije, izmenila se carska politika i „hrišćanstvo“ je bilo službeno priznato. Dvanaest godina kasnije, 325. n. e., jedan rimski car je predsedavao „hrišćanskom“ koncilu u Nikeji. Zašto bi takav naizgled povoljan razvoj događaja trebalo da se pokaže kao opasan za Bibliju? Odgovor ćemo dobiti u sledećem poglavlju.

Poglavlje 3

Lažni prijatelj Biblije

U ovom poglavlju biće govora o glavnom razlogu zbog koga mnogi ljudi u nehrišćanskim zemljama odbijaju da prihvate Bibliju kao Reč Božju. Kao što proizilazi iz istorije, tzv. hrišćanstvo tvrdi da veruje u Bibliju i da je očuvalo Bibliju. Ali, religiozne organizacije hrišćanstva dovode se u vezu s nekim od najstravičnijih okrutnosti u istoriji, počev od krstaških ratova i pogroma srednjeg veka sve do holokausta našeg vremena. Ali, da li je ponašanje tzv. hrišćanstva valjan razlog za odbacivanje Biblije? Ustvari, tzv. hrišćanstvo se pokazalo kao lažni prijatelj Biblije. S njegovim nastupanjem u četvrtom veku n. e. bitka za preživljavanje Biblije ni u kom slučaju nije još bila završena.

 1, 2. (Uključujući uvod.) (a) Zašto mnogi odbijaju da prihvate Bibliju kao Reč Božju? (b) Koje se vredno delo vršilo tokom prvog i drugog veka, ali koji je opasan razvoj događaja bio u toku?

KRAJEM prvog veka bilo je završeno pisanje svih biblijskih knjiga. Otada su hrišćani neumorno sastavljali i širili prepise kompletne Biblije. Istovremeno su se trudili da je prevedu na tada uobičajene jezike. Međutim, dok je hrišćanska skupština bila zaposlena tim divljenja vrednim delom, počeo je da se nazire razvoj događaja koji će se pokazati kao velika opasnost za preživljavanje Biblije.

² U samoj Bibliji bio je prorečen ovaj razvoj događaja. Isus je jednom ispričao poređenje o čoveku koji je svoje polje zasejao dobrim pšeničnim semenom. Ali, dok je spavao, neprijatelj je posejao seme iz kog je trebalo da izraste korov. Obe vrste semena su nikle, i korov je za jedno vreme prekrio pšenicu. Ovim poređenjem Isus je pokazao da će kao plod njegovog rada proizaći pravi hrišćani, ali da će se posle njegove smrti u skupštinu uvući lažni hrišćani. Konačno će biti teško razlikovati prave od lažnih (Matej 13:24-30, 36-43).

 3. Kako će, prema rečima apostola Petra, s korovom uporedivi „hrišćani“ uticati na verovanje Bibliji?

³ Apostol Petar je upozoravajuće i bez zaobilaženja govorio o tome da će korovu slični „hrišćani“ imati uticaj na stav ljudi prema hrišćanstvu i Bibliji. Upozorio je: „I među vama [će] biti lažnih učitelja. Upravo oni će neprimetno uneti razorne sekte i, odričući se čak gospodara koji ih je otkupio, navući na sebe brzu propast. Osim toga, mnogi će poći za njihovom razuzdanošću i zbog njih će se pogrdno govoriti o putu istine“ (2. Petrova 2:1, 2, NW).

 4. Kako su se već u prvom veku ispunile proročanske reči Isusa i Petra?

⁴ Proročanske reči Isusa i Petra ispunile su se već u prvom veku. Častoljubivi ljudi uvukli su se u hrišćansku skupštinu i sejali nejedinstvo (2. Timoteju 2:16-18; 2. Petrova 2:21, 22; 3. Jovanova 9, 10). U sledeća dva veka čista biblijska istina bila je iskvarena gledištima grčkih filozofa i mnogi su konačno učinili grešku da prihvate paganske nauke kao biblijsku istinu.

 5. Do kakvog je preokreta doveo Konstantin početkom četvrtog veka?

⁵ U četvrtom veku rimski car Konstantin prihvatio je „hrišćanstvo“ kao službenu religiju Rimskog Carstva. Ali, „hrišćanstvo“ kakvo je on poznavao bilo je nešto sasvim drugo od religije koju je propovedao Isus. U međuvremenu je uspevao „korov“, baš kao što je prorekao Isus. Uprkos tome, možemo biti sigurni da je uvek bilo nekih koji su zastupali pravo hrišćanstvo, trudeći se da postupaju po Bibliji kao nadahnutoj Reči Božjoj (Matej 28:19, 20).

Protivljenje prevođenju Biblije

 6. Kada je nastalo tzv. hrišćanstvo, i po čemu se između ostalog razlikovala njihova religija od hrišćanstva Biblije?

⁶ Hrišćanstvo kakvo danas poznajemo nastalo je u vreme Konstantina. Od tada iskvareno hrišćanstvo, koje je već pustilo korene, nije više sačinjavalo čisto religioznu organizaciju, već je bilo deo države, a njegove vođe igrale su važnu ulogu u politici. Konačno je otpala crkva upotrebila svoju političku moć na način potpuno suprotan biblijskom hrišćanstvu, izazvavši za Bibliju krajnje opasnu situaciju. Kako?

 7, 8. Kada se papa izjasnio protiv prevođenja Biblije, i zbog čega?

⁷ Izumiranjem latinskog kao narodnog jezika pojavila se potreba za novim biblijskim prevodima. Ali, s tim Katolička crkva nije bila saglasna. Vratislav, koji je kasnije postao češki kralj, zamolio je 1079. papu Grgura VII za dozvolu prevođenja Biblije na jezik njegovih podanika. Ali, papin odgovor bio je negativan. Objasnio je: „Onome ko često o tome razmišlja, jasno je da se Bogu, Svemogućem, nije bez razloga svidelo da Sveto pismo ponegde ostane tajna — da ne bi, ako bi svim ljudima bilo lako dostupno, bilo potcenjeno ili čak postalo predmet prezira, ili da ga prosečno obrazovani ne bi pogrešno razumeli, unapređujući zabludu.“⁠¹

⁸ Papi je bilo do toga da Biblija ostane na sada mrtvom latinskom jeziku. Njen sadržaj je trebalo da ostane „tajna“ i nije trebalo da se prevodi na jezike običnog naroda.a Vulgata, latinski prevod koji je načinio Jeronim u 5. veku da bi učinio da Biblija bude svima dostupna, postao je sada predmet skrivanja.

 9, 10. (a) U čemu se ogledao daljnji otpor Rimokatoličke crkve prevođenju Biblije? (b) Koju nameru je sledila crkva svojim otporom Bibliji?

⁹ Tokom srednjeg veka crkva je postajala sve okorelija u svom odbojnom stavu prema Biblijama na narodnom jeziku. Godine 1199. papa Inoćentije III napisao je nadbiskupu od Meca toliko strogo pismo, da je ovaj dao da se zapale sve nemačke Biblije do kojih je mogao doći.⁠³ Godine 1229. sinod u Tuluzu (Francuska) odlučio je da „laici“ ne smeju da poseduju nikakve biblijske knjige na narodnom jeziku.⁠⁴ Godine 1233. provincijalni sinod u Taragoni (Španija) naredio je da se sve knjige „Starog ili Novog zaveta“ moraju dati na spaljivanje.⁠⁵ Godine 1407. sveštenički sinod u Oksfordu sazvan od nadbiskupa Thomasa Arundela izričito je zabranio prevođenje Biblije na engleski ili na bilo koji drugi savremeni jezik.⁠⁶ Godine 1431, takođe u Engleskoj, biskup Staford od Velsa zabranio je kako prevođenje Biblije na engleski, tako i posedovanje takvih prevoda.⁠⁷

¹⁰ Cilj ovih crkvenih dostojanstvenika nije bilo uništavanje Biblije, već su pokušali da je fosilizuju, tj. ostave na jeziku koji je mogla da čita samo nekolicina. Nadali su se da će na taj način da suzbiju ono što su označavali kao jeres, ali što je ustvari značilo napad na njihov autoritet. Da su imali uspeha, Biblija bi postala samo predmet intelektualne radoznalosti, imajući mali ili nikakav uticaj na život običnog naroda.

Branioci Biblije

11. Do čega je dovelo krijumčarenje španskih Biblija u Španiju od strane Huliana Hernandeza?

¹¹ Srećom, mnogi iskreni ljudi odbijali su da se pridržavaju ovih edikata. Ali, takvo odbijanje bilo je krajnje opasno. Neki su zbog „zločina“, posedovanja Biblije, morali strahovito da pate. Kao primer neka posluži slučaj Španca Huliana Hernandeza. Prema delu History of Christian Martyrdom od Džona Foksa, Hulian (ili Huliano) „preduzeo je prenošenje ovećeg broja Biblija, sakrivenih u bačvama i spremljenih kao rajnsko vino, iz Nemačke u svoju zemlju“. Bio je izdan i uhvaćen od rimokatoličke Inkvizicije. Oni kojima su Biblije bile namenjene „bili su bez izuzetka mučeni, a većina njih bila je osuđena na razne kazne. Huliano je bio spaljen, dvadesetoro drugih bilo je pečeno na ražnju, neki su osuđeni na doživotnu robiju, neki javno bičevani, mnogi poslani na galije“.⁠⁸

12. Kako znamo da crkveni dostojanstvenici srednjeg veka nisu zastupali biblijsko hrišćanstvo?

¹² Kakva strašna zloupotreba moći! Ne može postojati ni najmanja sumnja da odgovorni religiozni dostojanstvenici nisu zastupali biblijsko hrišćanstvo! Sama Biblija otkriva kome pripadaju, kada kaže: „Po tome se poznaju deca Božja i deca Đavolja: Ko god ne vrši pravednost ne potiče od Boga, a tako ni onaj ko ne ljubi brata svoga. Jer ovo je poruka koju ste čuli od početka: da treba da ljubimo jedan drugoga. Ne kao Kain, koji je poticao od zloga, i ubio brata svoga“ (1. Jovanova 3:10-12, NW).

13, 14. (a) Koja začuđujuća činjenica u vezi Biblije tokom srednjeg veka pokazuje njeno božansko poreklo? (b) Koja je promena u vezi s Biblijom nastupila u Evropi?

¹³ Kako je začuđujuće što su ljudi i žene spremno preuzimali rizik tako stravičnog tretmana samo da bi posedovali Bibliju! A ovi slučajevi ponavljali su se nebrojeno puta sve do našeg vremena. Duboka odanost Bogu koju je Biblija ulila ljudima, spremnost da strpljivo pate i bez prigovora na stravičan način umru ne uzvraćajući svojim mučiteljima, siguran je dokaz toga da ona jeste Reč Božja (1. Petrova 2:21).

¹⁴ Nakon pobune protestantizma protiv rimokatoličke vlasti u 16. veku, bila je sama Rimokatolička crkva primorana da izda biblijske prevode na svakodnevnim evropskim jezicima. Ali, čak i tada se Biblija više dovodila u vezu s protestantizmom nego s katoličanstvom. Katolički sveštenik Edward J. Ciuba pisao je: „Treba pošteno priznati da se jedna od tragičnijih posledica protestantske reformacije sastojala u zapostavljanju Biblije među katoličkim vernicima. Istina, Biblija nikada nije potpuno pala u zaborav, ali za većinu katolika bila je zatvorena knjiga.“⁠⁹

Viša kritika

15, 16. Zašto protestantizam nije bez krivice što se tiče protivljenja Bibliji?

¹⁵ Međutim, protestantske crkve nisu bez krivice što se tiče protivljenja Bibliji. Tokom vremena izvesni protestantski naučnici inscenirali su drugačiju vrstu napada na ovu knjigu — intelektualni napad. U 18. i 19. veku razvili su metodu proučavanja Biblije poznatu kao viši kriticizam. Njeni pobornici su naučavali da se najveći deo Biblije sastoji od legendi i mitova. Neki su čak tvrdili da Isus nikada nije postojao. Po shvatanju ovih protestantskih naučnika, Biblija ne treba da se označi kao Reč Božja, nego čovečija, a uz to još i jako zbrkana.

¹⁶ Ekstremnije od ovih ideja se, istina, više ne zastupaju, ali u semeništima se još uvek naučava viši kriticizam, i nije ništa neobično čuti nekog protestantskog sveštenika kako pred čitavom javnošću ne priznaje velike delove Biblije. Kao što su izvestile jedne australijske novine, jedan anglikanski sveštenik je, na primer, tvrdio da je mnogo toga u Bibliji „jednostavno pogrešno. Istorijski nešto nije tačno. Neki detalji su očigledno bili pobrkani.“ Ovo shvatanje treba pripisati višem kriticizmu.

’Pogrdno govorenje‘

17, 18. Kako je ponašanje tzv. hrišćanstva nanelo sramotu Bibliji?

¹⁷ Ipak, najveća prepreka, kad se radi o tome da se prihvati Biblija kao Reč Božja, izgleda da je ponašanje tzv. hrišćanstva. Ono tvrdi da postupa po Bibliji. Međutim, svojim ponašanjem nanelo je veliku sramotu Bibliji kao i hrišćanskom imenu. Kao što je apostol Petar prorekao, o putu istine će se „pogrdno govoriti“ (2. Petrova 2:2, NW).

¹⁸ Na primer, dok je crkva zabranjivala prevođenje Biblije, papa je podupirao masovne militarističke napore protiv muslimana na Bliskom istoku. Ovi poduhvati su se, doduše, označavali „svetim“ krstaškim ratovima, ali s njima u vezi nije bilo ništa sveto. Prvi — takozvani „narodni krstaški rat“ — dao je ton onome što je trebalo da sledi. Pre napuštanja Evrope, razularena vojska nahuškana od sveštenika, napala je Jevreje u Nemačkoj i od jednog grada do drugog vršila pokolj među njima. Zbog čega? Istoričar Hans Eberhard Majer piše: „Argument da Jevreji kao Hristovi neprijatelji zaslužuju kaznu bio je slab izgovor, koji je samo nedovoljno prikrio stvarni motiv: pohlepu.“⁠¹⁰

19-21. Kako se Tridesetogodišnjim ratom, evropskim misionarskim težnjama i kolonijalizmom gomilala sramota na Bibliju?

¹⁹ Protestantskom pobunom u 16. veku katoličanstvu u mnogim evropskim zemljama oduzeta je vlast. Posledica toga bio je tridesetogodišnji rat (1618-1648), „jedan od najstrašnijih ratova evropske istorije“, kako ga naziva jedno istorijsko delo. Šta je bio stvarni uzrok ovog rata? „Katolici su mrzili protestante, a protestanti katolike.“⁠¹¹

²⁰ U to vreme hrišćanstvo se počelo širiti van Evrope, tako što je nosilo „hrišćansku“ kulturu u druge delove sveta. Ova militarizmom poduprta ekspanzija bila je u znaku okrutnosti i pohlepe. Španski konkvistadori su u najkraćem vremenu uništili urođeničke kulture na američkom kontinentu. U jednoj istorijskoj knjizi je s tim u vezi zabeleženo: „Obično su španski moćnici uništavali urođeničku kulturu, a da nisu uvodili evropsku. Ono što ih je u prvom redu vuklo u Novi Svet bila je pohlepna žudnja za zlatom.“⁠¹²

²¹ Protestantski misionari iz Evrope takođe su se uputili na druge kontinente. Njihovo delovanje je između ostalog znatno doprinelo unapređivanju kolonijalizma. Ono što se danas u širokim krugovima misli o protestantskom misionarenju pokazuje sledeća tvrdnja: „U mnogim slučajevima misija je služila kao opravdanje i paravan za gospodarenje narodom. Uzajamna veza između misije, tehnologije i imperijalizma dobro je poznata.“⁠¹³

22. Kako je tzv. hrišćanstvo u 20. veku nanelo sramotu hrišćanskom imenu?

²² Još uvek između crkvi tzv. hrišćanstva i države postoje bliske veze. U oba svetska rata učestvovale su u prvom redu „hrišćanske“ nacije. Sveštenici na obe strane podsticali su mlade ljude da se bore i ubijaju neprijatelja — koji je često puta pripadao istoj religiji kao i oni. Odgovarajuće se u jednom delu kaže: „Sigurno [crkvama] ne služi na čast da je današnji ratni sistem dozreo i izvršio najveća razaranja u državama predanim stvari hrišćanstva.“⁠¹⁴

Reč Božja opstaje

23. Kako istorija tzv. hrišćanstva pokazuje da je Biblija Reč Božja?

²³ Pri ovom osvrtu na dugačku, žalosnu istoriju hrišćanstva, vredi izdvojiti dve stvari. Prvo: takvi događaji predstavljaju ispunjenje biblijskog proročanstva. Bilo je prorečeno da će mnogi tobožnji hrišćani naneti sramotu Bibliji i hrišćanstvu, a činjenica da se to dogodilo potvrđuje istinitost Biblije. Ipak, ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da ponašanje tzv. hrišćanstva nema nikakve veze s hrišćanstvom Biblije.

24. Po čemu se prepoznaju pravi hrišćani, što istovremeno jasno osuđuje tzv. hrišćanstvo kao nehrišćansko?

²⁴ Sam Isus je objasnio po čemu mogu da se prepoznaju pravi hrišćani kad je rekao: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom“ (Jovan 13:35, Daničić-Karadžić). Dalje, Isus je rekao: „Oni nisu deo sveta, kao što ni ja nisam deo sveta“ (Jovan 17:16, NW). U obe tačke tzv. hrišćanstvo pokazuje da ne zastupa hrišćanstvo Biblije. Ono, istina, tvrdi da je prijatelj Biblije, ali pokazalo se kao lažni prijatelj.

25. Zašto je Biblija do danas preživela sve napade?

²⁵ Drugo: Ako pomislimo koliko je tzv. hrišćanstvo kao celina delovalo protiv interesa Biblije, onda je zaista vredno pažnje to što je ta knjiga do danas preživela i što još uvek vrši dobar uticaj na živote mnogih ljudi. Biblija je preživela žestoko protivljenje na koje su nailazili njeni prevodioci, napade modernističkih naučnika i nehrišćansko ponašanje svog lažnog prijatelja, tzv. hrišćanstva. Zašto? Zato što Biblija ne može da se uporedi ni sa kojim drugim delom. Biblija je neprolazna. Ona je Reč Božja, i ona sama kaže: „Osuši se trava, i otpada cvet, ali reč Boga našega doveka ostaje“ (Isaija 40:8).