Sudski spor — kako je sve počelo

STRATON U OHAJU (SAD), malo mesto koje se nalazi blizu reke Ohajo koja razdvaja državu Ohajo od Zapadne Virdžinije. On se definiše kao selo i ima gradonačelnika. Ovo malo mesto s manje od 300 stanovnika iznenada je 1999. postalo središte kontroverzi kada su tamošnje vlasti pokušale da obavežu Jehovine svedoke da, između ostalog, zatraže dozvolu pre nego što bi s biblijskom porukom posećivali domove lokalnih stanovnika.

Zašto se ovde radi o važnom sporu? Kako se naša priča bude razvijala, videćete da bi ova vrsta vladinog propisa i kontrole praktično ograničavala pravo na slobodu govora ne samo za Jehovine svedoke već i za sve one koji žive u Sjedinjenim Državama.

Kako je nastao sukob

Jehovini svedoci lokalne skupštine Velzvil godinama su posećivali stanovnike Stratona i imali su još od 1979. probleme s nekoliko lokalnih službenika u vezi sa službom od kuće do kuće. Početkom 1990-ih, jedan lokalni policajac je isterao grupu Svedoka iz naselja, rekavši: „Vaša prava me savršeno ne zanimaju.“

Ovaj slučaj je dostigao najkritičniju tačku 1998. kada se gradonačelnik Stratona lično suočio s četiri Jehovine svedokinje. One su bile isterane iz sela nakon što su ponovo navratile da bi nastavile biblijski razgovor s meštanima koji su pokazali zanimanje. Prema svedočanstvu jedne od žena koje su naišle na protivljenje, gradonačelnik je rekao da bi ih on strpao u zatvor da se kojim slučajem tu radilo o muškarcima.

Uzrok ovog poslednjeg sukoba bila je stratonska uredba o ’Regulisanju neželjenog pokućarenja i agitovanja na privatnom posedu‘, koja je od svakoga ko bi želeo da se upusti u aktivnosti od kuće do kuće zahtevala da nabavi besplatnu dozvolu od gradonačelnika. Jehovini svedoci su na ovu odredbu gledali kao na povredu slobode govora, slobodnog ispovedanja vere i slobode štampe. Stoga su podneli tužbu saveznom sudu nakon što je Straton odbio da preinači svoju odredbu.

Na dan 27. jula 1999, obavljen je pretres pred sudijom okružnog suda SAD, nadležnim za Južni okrug Ohaja. On je potvrdio ustavnost stratonske odredbe u vezi s nabavkom dozvole. Zatim je 20. februara 2001, Apelacioni sud SAD za šestu oblast, na sličan način potvrdio ustavnost te odredbe.

Da bi se ovaj spor rešio, Watchtower Bible and Tract Society of New York zajedno s lokalnom skupštinom Jehovinih svedoka Velzvil, zatražio je da Vrhovni sud SAD ponovo razmotri taj slučaj.

[Mapa/Slika na 3. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Los Anđeles

Njujork

OHAJO

Straton

Vrhovni sud prihvata slučaj

TOKOM NEDAVNIH GODINA, Vrhovni sud je godišnje od preko 7 000 zahteva za iznošenje formalnog pismenog mnjenja prihvatio oko 80 do 90 slučajeva, što je jedva nešto više od 1 posto.

U maju 2001, Jehovini svedoci su podneli molbu Vrhovnom sudu za ponovno razmatranje tog slučaja i postavili pitanje: „Da li su religiozne sluge koje učestvuju u vekovima staroj, na Bibliji temeljenoj praksi prenošenja svojih religioznih verovanja od vrata do vrata, pred ustavom jednaki putujućim trgovcima, te obavezni da prethodno pribave dozvolu od opštine da bi razgovarali o Bibliji ili da bi besplatno nudili na Bibliji temeljenu literaturu?“

Pravno odeljenje Watchtower-a je 15. oktobra 2001. obavešteno da je Vrhovni sud prihvatio ponovno razmatranje sudske odluke u sporu između korporacije Bible and Tract Society of New York i sela Stratona!

U vezi sa ovim slučajem sud je svoje razmatranje ograničio na jedno specifično pitanje o slobodi govora, to jest, da li zaštita slobode govora pod prvim amandmanom obuhvata i pravo ljudi da razgovaraju s drugima bez potrebe da se prethodno obrate nekoj od vladinih ustanova.

Sada je ovaj slučaj trebalo usmeno raspraviti pred devetoro sudija Vrhovnog suda SAD. Trebalo je da Svedoci imaju svoje advokate, a selo Straton suparnički tim advokata. Kako su se stvari odvijale na sudu?

[Okvir na 5. strani]

ŠTA JE PRVI AMANDMAN?

„PRVI AMANDMAN (UTEMELJIVANJE RELIGIJE; SLOBODA RELIGIJE, GOVORA, ŠTAMPE, OKUPLJANJA, PISANJA PETICIJE) Kongres neće doneti zakon u vezi sa utemeljivanjem religije, niti zabraniti da se ona slobodno ispoveda; niti će uskraćivati slobodu govora ili štampe; niti pravo da se ljudi mirno okupljaju i da pišu peticiju vladi za povoljno rešavanje žalbi“ (Ustav SAD).

„Prvi amandman je osnova za demokratiju u Sjedinjenim Državama. Prvi amandman zabranjuje Kongresu da donosi zakone kojima se ograničava sloboda govora, štampe, miroljubivog okupljanja ili pisanja peticije. Mnogi smatraju da je sloboda govora najvažnija sloboda i temelj svih drugih sloboda. Prvi amandman takođe ne dozvoljava Kongresu da donese zakone koji vode ka uvođenju državne religije ili ka ograničavanju religiozne slobode“ (The World Book Encyclopedia). Zanimljivo je da je u slučaju Kantvel protiv Konektikata, 310 U.S. 296 (1940), istorijske odluke koja je takođe uključivala Jehovine svedoke, Vrhovni sud SAD doneo presudu kojom se potvrđuje da prvi amandman zabranjuje da ne samo „Kongres“ (savezna vlada) nego i lokalne vlasti (državne i opštinske) donose zakone kojima bi se neustavno narušavala prava garantovana prvim amandmanom.

[Slike na 5. strani]

Ovaj sudski spor utiče na razne oblike rada od vrata do vrata

[Izvor slike na 4. strani]

Photograph by Franz Jantzen, Collection of the Supreme Court of the United States

Prva prepreka — usmena rasprava pred Vrhovnim sudom

DATUM ODREĐEN za usmenu raspravu pred predsednikom Vrhovnog suda Vilijamom Renkvistom i osam drugih sudija, članova Vrhovnog suda, bio je 26. februar 2002. Interese Jehovinih svedoka zastupao je tim od četiri advokata.

Glavni advokat koji je zastupao Svedoke, započeo je svoje iznašanje uvodom koji je plenio pažnju: „Sada je u selu Stratonu 11.00, subota ujutro. [On je zatim triput kucnuo po pultu.] ’Dobro jutro. Zbog nedavnih događaja, potrudio sam se da dođem do vas kako bih vam preneo ono o čemu je prorok Isaija govorio kao o nečemu boljem. To je dobra vest o kojoj je govorio Isus Hrist, dobra vest o Božjem Kraljevstvu.‘“

On je nastavio: „U selu Stratonu se smatra krivičnim delom ako se ide od kuće do kuće i ako se prenosi ova poruka ljudima, osim u slučaju da se najpre nabavi dozvola od sela.“

’Zar vi ne tražite novac?‘

Sudija Stiven Dž. Brajer je postavio neka ciljana pitanja vezano za Svedoke. Pitao je: „Da li je tačno da vaši klijenti ne traže novac, ni jedan jedini peni, i [da] ne prodaju Biblije, da ništa ne prodaju, već sve što rade je to što govore: ’Želim s vama da razgovaram o religiji‘?“

Advokat koji je zastupao Svedoke, odgovorio je: „Poštovani sudijo, izveštaj je potpuno jasan, Jehovini svedoci nisu tražili novac u Stratonu. U drugim oblastima izveštaji isto tako jasno pokazuju da će oni samo spomenuti dobrovoljni prilog... Mi ne idemo od kuće do kuće radi novca. Mi samo želimo da razgovaramo s ljudima o Bibliji.“

Da li je potrebna dozvola od vlade?

Sudija Antonin Skalia je iznoseći jedno zapažanje upitao: „Zar vi ne zastupate gledište da se ne mora ići kod gradonačelnika i tražiti dozvola da bi se razgovaralo s komšijom o nečemu zanimljivom?“ Advokat Svedoka je odgovorio: „Mi nismo mišljenja da ovaj sud treba da odobri odredbu vlade kojom se od građanina zahteva da zatraži dozvolu da bi razgovarao s drugim građaninom u njegovom domu.“

Promena argumenata, promena raspoloženja

Sada je došlo vreme da Straton iznese svoje argumente. Advokat koji je predvodio objasnio je odredbu iz Stratona, rekavši: „Straton ne prekoračuje svoja ovlašćenja kada nastoji da zaštiti privatnost svojih stanovnika, kada nastoji da spreči kriminal. Odredbom o zabrani agitovanja i pokućarenja na privatnom posedu, jednostavno rečeno, zahteva se prijava i nošenje dozvole tokom aktivnosti od vrata do vrata.“

Sudija Skalia je odmah prešao na stvar kada je pitao: „Da li vam je poznat bilo koji naš slučaj [Vrhovnog suda], koji je uključivao odredbu kojom se obuhvata tako široko područje, u koje spada pokućarenje, ali ne i iznuđivanje novca niti prodavanje dobara, već, znate, ’želim da razgovaram o Isusu Hristu‘ ili ’želim da razgovaram o zaštiti životne sredine?‘ Da li smo ikada imali takav slučaj?“

Sudija Skalia je nastavio: „Ne sećam se da je u poslednja dva veka uopšte i bilo takvih slučajeva.“ Predsednik sudskog veća Renkvist duhovito je primetio: „Vi niste živi toliko dugo.“ To je izazvalo smeh u sudnici. Sudija Skalia je insistirao na svom argumentu: „Opsežnost ovog slučaja za mene je novost.“

Dobra ideja?

Sudija Entoni M. Kenedi je postavio jedno ciljano pitanje: „Mislite li da je dobra ideja to što treba da zatražim dozvolu od vlade pre nego što siđem niz ulicu, gde ne poznajem sve ljude, [i] kažem: Želeo bih da popričam s vama o sakupljanju smeća, ili o tome što sam zabrinut zbog našeg kongresmena, ili o bilo čemu drugom. Da li treba da pitam vladu pre nego što to učinim?“ On je dodao: „To je zaprepašćujuće.“

Zatim se sudija Sandra Dej O’Konor nadovezala na taj argument pitajući: „Kako onda stoje stvari s decom koja na Noć veštica idu od kuće do kuće? Da li i njima treba dozvola?“ I sudija O’Konor i sudija Skalia su išli tom linijom rezonovanja. Sudija O’Konor je iznela još jedan argument: „Šta ako želite da pozajmite malo šećera od komšinice? Da li mi treba dozvola da pozajmim malo šećera od komšinice?“

Da li su Svedoci agitatori?

Sudija Dejvid H. Suter je pitao: „Zašto se ova odredba odnosi na Jehovine svedoke? Da li oni agituju, pokućare, da li su ulični preprodavci ili putujući trgovci? Oni ne spadaju ni u jedne od navedenih, zar ne?“ Advokat Stratona je citirao veliki deo te odredbe i dodao da je niži sud okarakterisao Jehovine svedoke kao agitatore. Na to je sudija Suter odgovorio: „Onda vi imate veoma opsežnu definiciju o agitatorima, ako su u njih svrstani i Jehovini svedoci.“

Sudija Brajer je zatim citirao definiciju izraza agitator iz rečnika da bi pokazao da se to ne odnosi na Svedoke. On je dodao: „U vašem rezimeu nisam pročitao ništa što bi ukazivalo na to zašto se od ovih ljudi [Jehovinih svedoka] koji nisu zainteresovani za novac, niti za prodaju, pa čak ni za glasanje, zahteva da odu u opštinu i da se prijave. Šta je Straton time hteo?“

„Prednost“ komunikacije

Zatim je advokat Stratona tvrdio da je „namera Stratona bila da spreči uznemiravanje na privatnom posedu“. On je nadalje objasnio da je svrha bila da se stanovnici zaštite od obmane i kriminalaca. Sudija Skalia je citirao odredbu da bi ukazao na to da gradonačelnik može zatražiti dodatne informacije u vezi sa osobom koja se prijavljuje i svrhom njene prijave, kako bi mogao da pruži „tačan opis te željene prednosti“. On je ciljano dodao: „Tu prednost, da odete kod komšije da biste ga uverili u vezi s nekom stvari — naprosto ne mogu da shvatim.“

Sudija Skalia je ponovo insistirao: „Da li je potrebno od svakoga ko će pozvoniti na vrata uzeti otisak prstiju u opštini? Da li je ta neznatna opasnost od kriminala dovoljan razlog da se od svakoga ko želi da pozvoni na tuđa vrata zatraži da se prijavi u opštini? Naravno da nije.“

Zaštita stanovnika?

Kada je zastupniku Stratona isteklo njegovih 20 minuta, on je prepustio reč zameniku javnog tužioca države Ohajo. On je tvrdio da je ova odredba koja zabranjuje pokućarenje štitila stanovnike od posete nekog stranca, „što bi se nesumnjivo odnosilo na neku nepozvanu osobu, [koja] bi došla ovamo na moj posed... i mišljenja sam da selo s pravom može da kaže: ’Mi smo zabrinuti zbog takvih poseta.‘“

Tada je sudija Skalia zapazio: „Straton kaže da čak i u slučaju onih kod kojih su Jehovini svedoci dobrodošli, čak i da su sami samcati i da žele da razgovaraju s nekim o bilo čemu, [Jehovini svedoci] bi ipak morali da se prijave kod gradonačelnika da bi imali tu prednost da pozvone na tuđa vrata.“

„Veoma skromno ograničenje“

Tokom ispitivanja, sudija Skalia je izneo jedan snažan argument kada je rekao: „Svi se slažemo s tim da su najbezbednija društva na svetu totalitarne diktature. Tamo ima veoma malo kriminala. To je fenomen. Jedna od cena slobode jeste donekle veći rizik od bezakonja i pitanje je da li bi ova zakonska odredba u dovoljnoj meri mogla da spreči nezakonito ponašanje da bi se isplatila njena cena, to jest traženje dozvole da se pozvoni na nečija vrata.“ Zatim je zamenik javnog tužioca odgovorio da je to „veoma skromno ograničenje“. Sudija Skalia je odgovorio da je to toliko skromno da „ne možemo pronaći ni jedan jedini slučaj koji bi izveštavao o tome da je u bilo kojoj opštini doneta slična odredba. Ja ne mislim da je to skromno“.

Na kraju je pod pritiskom jednog od sudija zamenik javnog tužioca morao da prizna: „Nerado priznajem da se ne može tek tako zabraniti da neko zvoni ili kuca na tuđa vrata.“ S tim komentarom njegovo argumentovanje je bilo završeno.

Tokom opovrgavanja dokaza, advokat koji je zastupao Svedoke ukazao je na to da ova odredba nema mehanizam za proveru tačnosti izjave. „Mogu otići u opštinu i reći: ’Ja sam [taj i taj]‘, i dobiti dozvolu da idem od kuće do kuće.“ On je takođe ukazao na to da gradonačelnik ima vlast da ne izda dozvolu ni osobi koja tvrdi da nije član bilo koje organizacije. „Mislimo da se tu radi o čistoj samovolji“, rekao je on i dodao: „S poštovanjem moram napomenuti da naša [Jehovinih svedoka] aktivnost zaista ima veze sa samom srži prvog amandmana.“

Kratko nakon toga, predsednik sudskog veća Renkvist je zaključio usmenu raspravu, rečima: „Slučaj se predaje [Vrhovnom sudu].“ Čitav sudski pretres je trajao tek nešto duže od sat vremena. Koliko je bitno ovih sat vremena pokazalo se u pismenoj presudi koja je bila objavljena u junu.

[Slike na 6. strani]

Predsednik sudskog veća Renkvist

Sudija Brajer

Sudija Skalia

[Izvori]

Renkvist: Collection, The Supreme Court Historical Society/Dane Penland; Brajer: Collection, The Supreme Court Historical Society/Richard Strauss; Skalia: Collection, The Supreme Court Historical Society/Joseph Lavenburg

[Slike na 7. strani]

Sudija Suter

Sudija Kenedi

Sudija O’Konor

[Izvori]

Kenedi: Collection, The Supreme Court Historical Society/Robin Reid; O’Konor: Collection, The Supreme Court Historical Society/Richard Strauss; Suter: Collection, The Supreme Court Historical Society/Joseph Bailey

[Slika na 8. strani]

Sudnica

[Izvor]

Photograph by Franz Jantzen, Collection of the Supreme Court of the United States

Presuda Vrhovnog suda u korist slobode govora

PRESUDNI DAN je bio 17. jun 2002, kada je Vrhovni sud pismeno objavio svoje mnjenje. Kakva je bila odluka? Novinski naslovi su obznanili ishod. The New York Times je objavio: „Sud otklanja ograničenja nametnuta u vezi s posetama Jehovinih svedoka.“ The Columbus Dispatch iz Ohaja je izvestio: „Visoki sud poništava zahtev za dozvolu.“ The Plain Dealer iz Klivlenda u Ohaju, jednostavno je rekao: „Pokućarima ne treba dozvola od opštine.“ U rubrici utisaka časopisa USA Today stajala je objava: „Pobeda slobode govora.“

Odluke nižeg suda protiv Jehovinih svedoka bile su poništene glasanjem 8 prema 1! Službeno mnjenje suda napisao je na 18 strana sudija Džon Pol Stivens. Ova odluka bila je dalekosežna potvrda zaštite koju pruža prvi amandman kojim se Jehovinim svedocima omogućuje javna služba. U svom obrazloženju, Sud je objasnio da Svedoci nisu zatražili dozvolu jer tvrde da „svoje pravo na propovedanje nalaze u Pismu“. Zatim je Sud citirao svedočanstvo iz žalbe Svedoka: „Ako bismo od opštine tražili dozvolu da propovedamo, smatramo da bi to bila uvreda za Boga.“

Sudsko mnjenje je bilo sledeće: „Već više od 50 godina, Sud je poništavao ograničenja na agitovanje i deljenje brošura. To nije samo puka slučajnost u istoriji da većina ovih slučajeva uključuje pozivanje na prvi amandman od strane Jehovinih svedoka, jer njihova religija zahteva agitovanje od kuće do kuće. Kao što smo zapazili u slučaju Merdok protiv Pensilvanije... (1943), Jehovini svedoci ’tvrde da slede Pavlov primer, učeći „pred narodom i po kućama“. Dela apostolska 20:20. Oni doslovno shvataju zapovest iz Pisma: „Idite po svemu svetu i propovedajte jevanđelje svakomu stvorenju“. Marko 16:15. Čineći tako oni veruju da su poslušni Božjoj zapovesti‘.“

Zatim je Sudsko mnjenje ponovo citiralo slučaj iz 1943: „Ovaj oblik religiozne aktivnosti je pod prvim amandmanom od isto tako velike važnosti kao i obožavanje u crkvama i propovedanje s propovedaonice. On ima isto pravo na zaštitu kao i prihvaćenije i tradicionalnije veroispovesti.“ Citirajući slučaj iz 1939, Sudsko mnjenje je ovako glasilo: „Zahtevanjem cenzure, tako što bi se tražila dozvola kojom bi se onemogućavalo slobodno i nesmetano distribuisanje brošura, remeti se sama srž ustavnih garancija“ (kurziv njihov).

Sud je zatim izneo jedno značajno zapažanje: „Ovi slučajevi pokazuju da napori Jehovinih svedoka da se odupru ograničavanju slobode govora ne predstavljaju borbu samo za njihova prava.“ Sudsko mnjenje objašnjava da Svedoci „nisu jedini ’obični ljudi‘ koji se suočavaju sa opasnošću da ih ućutkaju odredbe kao što je stratonska“.

U Sudskom mnjenju je stajalo da je ova odredba „uvredljiva — ne samo za vrednosti koje su zaštićene prvim amandmanom već i za sam koncept slobodnog društva — jer bi u okviru svakodnevnog javnog razgovora građanin morao najpre da obavesti vladu o svojoj želji da razgovara s komšijama i da zatim dobije dozvolu za to... Zakon kojim bi se zahtevala dozvola za vođenje takvog razgovora predstavlja veliko odstupanje od našeg nacionalnog nasleđa i ustavne tradicije“. Mnjenje je zatim govorilo o „pogubnim posledicama zahtevanja takve dozvole“.

Pretnja kriminala

Šta je s gledištem da je dozvola zaštita od provalnika i drugih kriminalaca? Sud je argumentovao: „Uprkos razumevanju prema ovakvim opravdanim razlozima za zabrinutost, naši pređašnji slučajevi jasno pokazuju da mora postojati ravnoteža između realne potrebe za sprečavanjem kriminala i posledica ovakvih odredbi na prava koja su zagarantovana prvim amandmanom.“

Sudsko mnjenje je dalje glasilo: „Zvuči neverovatno da bi to što nemaju dozvolu sprečilo kriminalce da pokucaju na tuđa vrata i započnu neki razgovor koji nije naveden u odredbi. Oni bi na primer mogli da pitaju kako da nađu neku ulicu ili da se posluže telefonom... ili bi mogli da se registruju pod lažnim imenom i prođu nekažnjeno.“

Ukazujući na odluke iz 1940-ih, Sud je napisao: „Retorika korišćena u vreme Drugog svetskog rata ukazuje na to da su podnosioci molbe [Watch Tower Society] i njihovi suvernici uvek iznova bili izbavljeni prilikom pokretanja pristranih krivičnih postupaka, što je bio odraz procene Suda o slobodama pod prvim amandmanom, u koje se svrstava i ovaj slučaj.“

Kakva je bila konačna odluka? „Presuda apelacionog suda je preinačena, a slučaj je vraćen apelacionom sudu radi daljnjeg pretresa u skladu sa ovim sudskim mnjenjem. Tako je odlučeno.“

Dakle, krajnji ishod ovog slučaja je, kao što je stajalo u novinama Chicago Sun-Times, „Sud podržava Jehovine svedoke“, i to većinskom odlukom od 8 prema 1.

Šta reći o budućnosti?

Kako su Jehovini svedoci iz obližnje skupštine Velzvil gledali na ovu pobedu na Vrhovnom sudu? Naravno, nema razloga hvalisati se u vezi s tim na račun stanovnika Stratona. Svedoci nisu ogorčeni prema čestitim ljudima iz tog sela. Gregori Kuhar, jedan tamošnji Svedok, rekao je: „Ovaj sudski slučaj nije odraz naše želje. Odredba je jednostavno sama po sebi bila neispravna. To što smo učinili nije bilo samo za nas, već za svakoga.“

Činjenice pokazuju da Svedocima nije bio cilj da isprovociraju lokalno stanovništvo. Džin Kunc, jedan drugi Svedok, objasnio je: „Poslednji put kada smo propovedali u Stratonu bilo je 7. marta 1998. — pre više od četiri godine.“ On je dodao: „Lično je meni rečeno da ću biti uhapšen. Tokom godina bilo je puno slučajeva kada nam je policija pretila hapšenjem. Kada smo želeli napismeno da vidimo tu odredbu, to nam nikada nije bilo omogućeno.“

Kunc je dodao: „Mi bismo radije želeli da imamo dobre odnose s komšijama. Ako neki ne žele da ih posećujemo, poštujemo njihovu odluku. Ali ima i onih koji su prijateljski naklonjeni i koji rado razgovaraju o Bibliji.“

Gregori Kuhar je objasnio: „Ovim sudskim slučajem nismo želeli da se suprotstavimo stanovnicima Stratona. Želja nam je bila da pred zakonom i u skladu sa ustavom odbranimo našu slobodu govora.“

On je nastavio: „Na kraju krajeva, nadamo se da ćemo se vratiti u Straton. Bio bih srećan da budem prvi koji će pokucati na nečija vrata kada se vratimo. U skladu s Hristovom zapovešću, mi moramo da se vratimo.“

Ishod slučaja „Watchtower protiv sela Straton“ imao je dalekosežne rezultate. Nakon što su saznali za ovu odluku Vrhovnog suda, mnogi opštinski službenici u SAD shvatili su da se lokalne odredbe više ne mogu koristiti da bi se ograničilo delo jevanđeliziranja koje sprovode Jehovini svedoci. Do danas su u oko 90 opština u Sjedinjenim Državama rešene poteškoće u propovedanju od vrata do vrata.

[Okvir na 9. strani]

„JEHOVINI SVEDOCI SU PONOVO DOBILI PARNICU“

Čarls Hejns, doktor filozofije i direktor obrazovnih programa pri Centru prvog amandmana, napisao je gornje reči na veb-sajtu Formu slobode, pod naslovom „Sloboda vere“. Hejns je dalje rekao: „Prošle sedmice [Svedoci] su postigli svoju 48. pobedu na Vrhovnom sudu — što predstavlja izuzetno dugi niz slučajeva koji su značajno proširili zaštitu prvog amandmana za sve Amerikance.“ On je upozorio: „Zapamtite sledeće: Ako vlada može da ograniči slobodu jedne religije, onda ima moć da ograniči i slobodu bilo koje religije — ili svih religija... Naravno, ljudi imaju pravo da ne slušaju — i da zatvore vrata. Ali vlada ne treba da ima autoritet da odluči kome je dozvoljeno da pokuca na vrata, a kome ne. Triput ura za Vrhovni sud.“

Hejns je ovako zaključio: „Svi treba da smo zahvalni Jehovinim svedocima. Bez obzira na to koliko su puta uvređeni, isterani iz grada ili čak fizički napadnuti, oni se i dalje bore za svoju (a time i našu) slobodu veroispovesti. A kada oni pobede, svi mi pobeđujemo.“

[Okvir/Slike na stranama 10, 11]

ODLUKA VRHOVNOG SUDA — ŠTA JE O TOME REKLA ŠTAMPA

◼ „Sud podržava Jehovine svedoke; nije potrebna dozvola za službu od vrata do vrata

„U svojoj aktivnosti u kojoj kucaju na svačija vrata, Jehovini svedoci su uvek verovali da ih Bog podržava. Sada imaju podršku i Vrhovnog suda SAD“ ​—Chicago Sun-Times, 18. jun 2002).

◼ „Sloboda govora pobeđuje

„Kada vas sledeći put Jehovini svedoci prekinu dok ručate, mogli biste razmisliti o tome da im zahvalite. U odvažnoj posvećenosti njihovim religioznim načelima, ova nekonvencionalna denominacija sa skoro jedan milion članova [u Sjedinjenim Dražavama] verovatno je učinila više od bilo koje institucije da bi obezbedila slobodu govora svakom Amerikancu...

„Za Svedoke je odlazak na Vrhovni sud nešto sasvim uobičajeno. U više od dvadeset slučajeva u periodu od preko 65 godina, oni su se delotvorno borili protiv tiranije većine“ (USA TODAY, 18. jun 2002).

◼ „Objavljeno ustavno pravo na pokućarenje. Pobeda za Jehovine svedoke

„Vrhovni sud SAD je u ponedeljak presudio da političari, religiozne grupe, tim ženskih izviđača i drugi, imaju ustavno pravo da unapređuju svoje interese od vrata do vrata, bez prethodnog traženja dozvole od lokalnih vlasti“ ​—San Francisco Chronicle, 18. jun 2002).

◼„Vrhovni sud: Jehovine svedoke i ženski tim izviđača ne možete sprečavati da vam pokucaju na vrata

„VAŠINGTON — Vrhovni sud je danas potvrdio da ustav štiti prava misionara, političara i drugih da pokucaju na tuđa vrata, bez prethodnog traženja dozvole od lokalnih vlasti...

„Brojem glasova od 8 prema 1, sud je zaključio da pravo prema prvom amandmanu u vezi sa slobodom govora uključuje i pravo na to da se izvesna poruka prenese direktno do nečijih vrata“ (Star Tribune, Mineapolis 18. jun 2002).

[Slika na 9. strani]

Sudija Stivens

[Izvor]

Stivens: Collection, The Supreme Court Historical Society/Joseph Bailey