Pomaganje našoj porodici vernika u Bosni
JEHOVINI SVEDOCI ne učestvuju u političkim sukobima (Jovan 17:16). Međutim, sledeći Pavlov savet da čine dobro „najviše... našoj verskoj porodici“, oni rado pritiču u pomoć svojim suhrišćanima u ratom pogođenim područjima (Galatima 6:10, Ča). Kako se približavala zima 1993-1994, Svedoci iz Austrije i Hrvatske rizikovali su svoje živote da bi pomogli svojoj porodici vernika u Bosni. Ono što sledi je njihov izveštaj.
Od marta do oktobra 1993, nije bilo mogućnosti da se u Bosnu pošalje humanitarna pomoć. Međutim, početkom oktobra vlasti su nagovestile da možda postoji mogućnost da se roba preveze. To bi još uvek bio opasan poduhvat, pošto su se vodile žestoke borbe na svim bosanskim frontovima.
Ipak, u utorak, 26. oktobra 1993, naš kamion je krenuo iz Beča natovaren sa 16 tona hrane i ogreva za suhrišćane u Bosni. Nosili smo naše kongresne značke radi identifikacije.
Kada smo stigli na granicu Hrvatske i Bosne, sprovedeni smo u vojnu bazu gde su naši kamioni bili potpuno pretreseni. Naš zahtev da putujemo kroz srpsku teritoriju bio je odbijen. Prolaz bi bio dozvoljen samo kroz centralnu Bosnu — pravo kroz borbenu zonu!
Uzaludni napori?
Dok su nas vojne pratnje vodile od jednog kontrolnog punkta do drugog, čuli smo bučna praskanja tenkova i artiljerije. Tokom noći, putovali smo kroz šume u pratnji dva tenka i jednog džipa. Naši kamioni su sporo puzili kroz prvu borbenu liniju! Sve je dobro išlo do jutra kada su ispaljena zrna preko naših glava i kad smo morali da se sakrijemo iza jednog brda. Posle kratkog vremena pucnjava je prestala, a mi smo nastavili naše putovanje.
Kada smo stigli u jedan logor, komandant jedinice pitao nas je ko smo i šta želimo. „Vaš poduhvat je osuđen na propast“, rekao je nakon što smo izneli našu nameru. „Nema šanse da bezbedno odete iz logora, čak ni da krenete nekoliko metara. U zemlji ima toliko mnogo gladi da će vas ljudi napasti i ukrasti vašu robu.“ Podsticao nas je da se okrenemo i vratimo nazad.
Jesu li naši napori bili „osuđeni na propast“? Da li je bilo uzaludno očekivati da ćemo moći da putujemo kroz područja opustošena ratom i pogođena glađu, a da ipak sačuvamo našu robu i naše živote? Ozbiljna odluka se morala doneti. Već smo čuli pucnje i zaglušujuće eksplozije bombi. Pošto smo proveli noć s vojnicima mogli smo videti da su se pripremali za žestoku bitku. Nosili su pancirne prsluke i bili su do zuba naoružani. Čak je i kuvar na leđima nosio automatsku pušku. A mi, mi smo nosili košulje, kravate i značke! Da li je bilo mudro da produžimo dalje?
Dolazak u Travnik
Izgledalo je da je naša jedina nada bila da pregovaramo s trećom stranom u ovom ratu. Sledećeg jutra pitali smo jednu mladu ženu da li zna gde da pronađemo sedište štaba. „Nije daleko“, odgovorila je. „Baš kroz šumu, pronaći ćete zgradu koja je nekad bila bolnica.“ Bili smo nestrpljivi da krenemo. Vojnici su bili zapanjeni što smo se usudili da napustimo logor nenaoružani.
Bivša bolnica je bila u ruševinama, ali jedan oficir je bio tu. Pristao je da nam pomogne, savetujući nam da prvo razgovaramo s njegovim komandirom. Smestio nas je u svoj slupani auto i vozio velikom brzinom duž linije fronta. Zaustavili smo se kod jedne zgrade gde nas je u jednoj mračnoj sobi primio komandant jedinice.
„Prošle noći smo hteli da otvorimo vatru na vas“, rekao je. „Šta želite?“
„Mi smo Jehovini svedoci, i želimo da odnesemo pomoć u robi našoj braći.“
Bio je potpuno iznenađen — i impresioniran — pošto se sedmicama ni jedan humanitarni konvoj nije usudio da se izloži opasnosti u Bosni. Nakon što smo bili detaljno pretreseni, dobili smo jednu pismenu potvrdu. Prethodne noći mislili smo da nemamo nikakve šanse da nastavimo naše putovanje, a sada smo mogli produžiti bez pratnje!
Vozili smo kroz šumu, prolazeći od jednog kontrolnog punkta do drugog, a povremeno smo vozili duž linija fronta. Uprkos opasnosti, bezbedno smo stigli u Travnik. Jedan vojnik koji je čuo za naš dolazak trčao je do jedne kuće gde su se bila okupila naša braća. „Vaši ljudi su ovde s kamionima!“ uzviknuo je. Možete zamisliti njihovu radost. Uneli smo hranu u kuću, razmenili nekoliko reči, ali onda smo morali produžiti dalje. Smrkavalo se, a pred nama je ležalo opasno putovanje od 32 kilometra.
Prema Zenici
Jedan prateći auto velikom brzinom nas je vodio kroz šumu. Neki su rekli da nikada nećemo stići do Zenice, ali ipak jesmo. Izgledalo je kao da je grad zavijen u tamu. Nije bilo nikakvog svetla i nijednog automobila na putu. Zenica je bila opkoljena sa svih strana, što je dovelo do velike gladi i očaja.
Dok smo se vozili ulicom, videli smo nešto zadivljujuće — dve hrišćanske sestre svedoče! Prethodnog dana na njihovom sastanku, kako smo čuli, bilo je odlučeno da bi braća morala da idu u šumu da traže hranu, pošto su zalihe bile potrošene. Stigli smo baš na vreme! Istovarili smo jedan kamion u četiri sata ujutru, dok na ulici nije bilo nikoga.
Sledećeg dana kontaktirali smo s generalom, koji je bio prilično iznenađen što smo uspeli da stignemo do Zenice. Sada smo se raspitivali o putovanju na naše sledeće odredište, Sarajevo.
„Niko se mesecima nije usudio da ide tamo kamionom“, rekao je general. Na kraju nam je dao dozvolu da putujemo preko planina. „Ali kažem vam, to je teško“, upozorio je. „Nisam siguran da su vaši kamioni dovoljno jaki da to izdrže.“
General nije preterivao. Kada smo bili samo 40 kilometara od Sarajeva, morali smo da idemo 140 kilometara zaobilaznim putem kroz šumu! Nikada nećemo zaboraviti tu vožnju od Zenice preko Sarajeva do Jablanice koja je trajala tri dana i dve noći pri prosečnoj brzini od pet kilometara na čas. Taj „put“ je bio jedna staza koju su izrovala oklopna vozila. Vozili smo preko zastrašujućih stena i rupa. Često smo morali da vozimo bez svetla, i u dva navrata naši kamioni su skoro skliznuli niz nepredvidiva brda. Jedan vojni kamion koji je pratio naš konvoj za trenutak je upalio svetla i istog trena je pucano na njega. Ponekad smo morali da popravljamo oštećene mostove i da lepimo gume.
Kada smo stigli na periferiju Sarajeva, zamolili smo da razgovaramo sa odgovornim generalom. Dok smo čekali, na ulici smo videli kamion koji je vozio deset leševa i jedan džak s glavama; vojnici su pregovarali o predaji leševa — zaista neprijatan prizor, koji nas je naveo da čeznemo za danom kada će ratovi prestati (Isaija 2:4).
U 10.00 sati pre podne, jednome od nas je konačno dozvoljeno da razgovara s generalom i njegovim višim oficirima u mračnoj sobi, osvetljenoj jedino jednom svećom.
„Ko ste vi?“ pitao je general.
„Mi smo Jehovini svedoci. Želimo da odnesemo hranu našim susvedocima u Sarajevu.“
„Da li znate da u Sarajevu ima mnogo Jehovinih svedoka?“
„Da, zato smo ovde.“
Tada je general spomenuo ime jednog Svedoka. „Da li ga poznajete?“
„Da, on je naš prijatelj.“
„On je takođe i moj prijatelj“, rekao je general. „Išli smo zajedno u školu. Od kada je postao Svedok, cenim ga još više. Mnogo je učinio za vas. Molim vas recite nam nešto više o Jehovinim svedocima.“
Usledio je jednočasovni razgovor, nakon kojeg je ostavljeno više od deset časopisa i brošura. Nakon drugog sastanka, general se složio da načini posebne pripreme tako da bi pomoć u robi mogla biti dostavljena našoj sarajevskoj braći.
To nije bio mali poduhvat. Oko 30 osoba, uključujući i neke koji nisu Svedoci, nosili su pakete od kojih je svaki bio težak oko 27 kilograma. Oni su naporno radili od 8.00 uveče do 5.00 ujutru, dve noći — ukupno 18 sati. Jedan starešina je ispričao da su njegove komšije bile tako zaprepašćene naporima braće da pomognu da su kleknule s braćom i zahvalile Jehovi! Naravno, i oni su takođe dobili nešto hrane.
Zamisli radost naše braće kada su primili oko 11 tona humanitarne pomoći! Situacija je bila očajna. Lokalno, jedan kilogram brašna koštao je između 450 i 1 000 DEM (300 i 600 $). Jedan džak ogreva koštao je oko 400 DEM (260 $), a jedan litar goriva koštao je 30 DEM (20 $).
Za svaku opasnost s kojom smo se suočili duž puta, sada smo bili nagrađeni. Bili smo oduševljeni posmatrajući radost naše braće kada su primili ovu humanitarnu pomoć. Bilo je to jedno iskustvo koje oni — a i mi — nikada nećemo zaboraviti. Ali sada smo morali da počnemo da razmišljamo o izazovu povratka kući.
Povratak kući
„Kako ćemo se vratiti?“ pitali smo generala.
„Istim putem kojim ste došli“, odgovorio je.
Bili smo iscrpljeni, s malo goriva, i bez rezervnih guma. Počela je da pada kiša, i nismo mogli da putujemo kroz blato. Pitali smo generala da li bismo mogli da putujemo na jug.
„Tamo su žestoke bitke“, rekao je. „Čak se ni miš ne bi mogao provući.“ Međutim, malo kasnije on je ponovo razmislio. „Pokušajte“, rekao je. „Konačno, vi ste uspešno stigli ovde.“
Morali smo da ostavimo jedan kamion u Sarajevu i da raspodelimo gorivo u druga tri kamiona. Krenuli smo u ponoć i ponovo se odvezli u šumu.
Naš povratak nije bio bez problema. Naišli smo na vojni kamion koji je ležao postrance, delimično preprečivši most koji je trebalo da pređemo. Videli smo da kad bismo skinuli samo jedan njegov točak, bilo bi dovoljno mesta da prođemo.
Obratili smo se jednom naoružanom vojniku. „Možemo li da skinemo točak i da ga ponovo namestimo kad pređemo most?“
„Ako pipnete točak, radiće moja puška“, odgovorio je vojnik, uperivši svoje oružje.
Mislili smo da je bolje da skuvamo malo kafe i ponudimo vojniku jednu šolju. Nekoliko sati smo mu pričali o međunarodnim kongresima 1991, kao što je bio onaj održan u Zagrebu. Nakon toga, njegov stav se ublažio, i dozvolio nam je da skinemo točak.
U Jablanici, jedan od nas je razgovarao s komandirom o pravcu kojim smo želeli da putujemo. Nije mogao da veruje onome što je čuo. „Vi želite da idete kroz dolinu Neretve?“
Razumljivo je što je bio zabrinut. Padine doline Neretve držale su različite vojske. One su stalno pucale jedna na drugu. Skoro 16 kilometara, put je nepouzdan. „To je tako“, rekao je general, „a vi ipak hoćete da idete?“
Nakon odmeravanja stvari, general je rekao da možemo ići — ali jedino ako bi bili u pratnji službenih lica. Međutim, ta službena lica nisu bila voljna da pođu s nama! Konačno, zahtevali smo da oni jednostavno kontaktiraju s drugom stranom i najave naš prolazak. Mi bismo prešli bez pratnje sledećeg jutra.
Ogromnim slovima, označili smo da naši kamioni voze humanitarnu pomoć. Nakon što smo uputili molitvu krenuli smo u dolinu. Dogovorili smo se da ako otvore vatru nećemo povećavati našu brzinu i stvarati sumnju.
Prešli smo preko mosta na drugu stranu reke i produžili kroz sledeću dolinu, prolazeći pored leševa životinja i uništenih kamiona i tenkova. Iznenada smo primetili nagazne mine koje su ležale na putu, i onemogućavale nam prolaz. Pritisnuli smo kamionsku sirenu dok dva vojnika nisu izvirila iza jedne stene. „Ko ste vi? Šta želite?“ zahtevali su.
Nakon što smo se predstavili, pitali smo ih da li bi mogli da raščiste put, i oni su pristali. Konačno, stigli smo na drugu stranu.
Vojnici koji su bili tamo bili su zapanjeni kad su nas videli. Polako su izlazili iz svojih skrovišta, približavajući se kamionu sa svojim puškama uperenim pravo u nas. Pokazali smo naše dozvole zajedno s našim registarskim tablicama, koje smo skinuli iz sigurnosnih razloga dok smo vozili kroz ratnu zonu.
„Niko vas nije očekivao“, rekao je jedan vojnik. „Kako ste mogli da prođete?“
Suprotno našem zahtevu, niko iz ovih straža nije bio obavešten da mi dolazimo! Oficir je nastavio: „Naše puške su bile napunjene, i spremali smo se da zapucamo.“
Pitali smo zašto to nisu učinili.
„Nemam pojma“, odgovorio je vojnik. „Verujem da je to bila vaša sudbina. Ali kada smo pogledali kroz dvogled, videli smo oznaku ’humanitarna pomoć‘ i nismo znali šta da radimo s vama. Tako ste uspeli.“ Kasnije smo uputili iskrenu zahvalnu molitvu Jehovi za njegovu zaštitu.
Mada su njihove okolnosti surove, duh naše bosanske braće i sestara nadahnjuje. Oni dele materijalne stvari koje poseduju kao i mnoge reči vere i ohrabrenja. U Zenici ima 40 aktivnih Svedoka, uključujući 2 specijalna pionira, 11 pomoćnih pionira i 14 novokrštenih osoba. 65 objavitelja plus 4 pomoćna pionira koji su još uvek u Sarajevu vode 134 biblijska studija. Svedoci prosečno svakog meseca provode 20 sati u razgovoru s drugima o dobroj vesti o Božjem Kraljevstvu.
Zaista, Jehovini svedoci sačinjavaju svetsku porodicu vernika. Oni spremno rizikuju svoje živote da čine dobro onima koji su povezani s njima u veri — čak i onima koje nikada ranije nisu sreli. Zašto? Zato što ih vole. Isus Hrist je rekao: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako se među sobom ljubite“ (Jovan 13:35). Svakako to je slučaj s našom porodicom vernika u Bosni.
[Mapa/Slike na 24. strani]
(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)
Jadransko more
AUSTRIJA
SLOVENIJA
MAĐARSKA
HRVATSKA
BOSNA
Travnik
Zenica
Sarajevo
SRBIJA
[Slike]
Dopremanje pomoći u Bosnu i Hercegovinu
[Slika na 26. strani]
Kretanje stopu po stopu mimo prevrnutog kamiona