Ona je bila spremna da pođe

REBEKA posmatra krševit predeo oko sebe dok polako pada mrak. Nakon nekoliko nedelja, koliko putuju, konačno se navikla na neudobno putovanje na kamili. Haran, njen rodni grad, ostao je daleko iza nje, stotinama kilometara na severoistoku. Možda više nikada neće videti svoju porodicu. Po glavi joj se vrzma toliko pitanja o svemu što je čeka, posebno sad kad su već skoro stigli.

Njihov karavan je prešao dobar deo Hanana i sada prolazi kroz negostoljubivo područje Negeva (Postanak 24:62). Rebeka verovatno usput vidi stada ovaca. Zemlja je ovde prilično suva i neplodna da bi se na njoj živelo od zemljoradnje, ali zato ima dosta pašnjaka. Čovek koji je vodi i te kako poznaje ovaj kraj. On nosi toliko dobrih vesti svom gospodaru — Rebeka će postati Isakova žena. Međutim, ona se sigurno pita kako će joj izgledati život u ovoj zemlji. Kako izgleda njen mladoženja, Isak? Nikada se nisu ni sreli. Da li će mu se svideti kada je bude video? A hoće li se on njoj svideti?

Danas u većem delu sveta ugovoreni brakovi nisu uobičajeni. Međutim, na nekim mestima je to nešto sasvim normalno. Gde god da živite, složićete se s tim da je Rebeka krenula u nepoznato. Bila je zaista hrabra žena s jakom verom. Ove osobine su svima nama i te kako potrebne kada se suočavamo s promenama u životu. Osim što je bila verna, Rebeka je imala još lepih osobina za koje možemo reći i da su retke.

Rebeka nije mogla ni da zamisli da će jedan sasvim običan dan ispunjen svakodnevnim poslovima dovesti do ogromne promene u njenom životu. Ona je odrasla u Haranu, gradu u Mesopotamiji, ili negde u njegovoj blizini. Njeni roditelji su se razlikovali od većine stanovnika tog mesta po tome što nisu obožavali boga meseca, Sina. Njihov Bog bio je Jehova (Postanak 24:50).

Rebeka je izrasla u prelepu devojku. Ali ona nije bila samo lepa, nego i vredna i čestita. Njena porodica je bila dovoljno imućna da ima sluge, ali to ne znači da su Rebeku razmazili niti da su se ophodili s njom kao s princezom. Vaspitali su je da ne zazire od napornog rada. Poput mnogih žena tog vremena, obavljala je i neke teže poslove, kao što je donošenje vode za porodicu. Čim bi se približilo veče, ona bi stavila krčag na rame i zaputila se ka bunaru (Postanak 24:11, 15, 16).

Nakon što je jedne večeri napunila svoj krčag, pritrčao joj je jedan stariji nepoznat čovek i rekao joj: „Molim te, daj mi malo vode iz svog krčaga.“ Bila je to skromna i ljubazna molba. Rebeka je videla da je prešao dug put. Zato je brzo spustila svoj krčag i dala mu da pije svežu, hladnu vodu, sve dok nije utolio žeđ. Videla je da u blizini stoji njegovih deset kamila, a da je korito za vodu prazno. Primetila je da je ovaj blagi čovek netremice gleda, pa se potrudila da mu pomogne koliko god je mogla. Rekla je: „Zahvatiću vode i za tvoje kamile da se napiju“ (Postanak 24:17-19).

Zanimljivo je da se Rebeka nije samo ponudila da sipa kamilama vodu već da ih napoji. Ukoliko je veoma žedna, jedna kamila može popiti skoro sto litara vode. Da je svih deset kamila bilo toliko žedno, to bi značilo da ona treba da ih poji satima i satima. Kako se ispostavilo, kamile nisu bile toliko žedne.a Ali Rebeka to nije mogla znati kad se ponudila da ih napoji. Bila je voljna da uradi sve što je potrebno, koliko god to truda iziskivalo, da bi pokazala gostoljubivost prema ovom starijem čoveku. On je prihvatio njenu pomoć. Zadivljeno je posmatrao dok je po ko zna koji put odlazila do bunara, punila krčag i vraćala se da sipa vodu u korito (Postanak 24:20, 21).

Dosta toga možemo naučiti od Rebeke. Živimo u vremenu kada sebičnost prevazilazi svaku meru. Biblija je prorekla da će ljudi postati sebični, bez ikakve želje da se trude oko drugih (2. Timoteju 3:1-5). Budući da hrišćani nastoje da se bore protiv te sklonosti, veoma će im značiti da duboko razmišljaju o primeru ove mlade žene koja je bila spremna da nebrojeno puta ide do bunara i nazad da bi pomogla jednom neznancu.

Rebeka je sigurno primetila da je taj čovek netremice posmatra. U tome nije bilo ničeg nepristojnog. On je samo izražavao svoje čuđenje, divljenje i radost. Kada je Rebeka završila s pojenjem kamila, dao joj je poklon — skupoceni nakit! Zatim ju je pitao: „Kaži mi, molim te, čija si kći. Ima li u kući tvog oca mesta za nas da prenoćimo?“ Kad mu je rekla iz čije je porodice, ovaj čovek se još više obradovao. Sva oduševljena, ona je još rekla: „Imamo i slame i dosta hrane za stoku, a i mesta da se prenoći.“ Bila je to prilično velikodušna ponuda, budući da ovaj stariji čovek nije putovao sam. Nakon što mu je ponudila prenoćište, požurila je da ispriča majci šta se desilo pre nego što on stigne (Postanak 24:22-28, 32).

Rebeka je vaspitavana tako da bude gostoljubiva. To je još jedna vrlina koja danas polako iščezava, a koju pravi hrišćani žele da neguju. Nema sumnje da je ovoj devojci vera u Boga pomogla da razvije i tu i druge lepe osobine. Vera u Boga i nama može pomoći da budemo gostoljubivi. Jehova je gostoljubiv tako što je velikodušan prema svima. On želi da i njegove sluge budu takve. Kada smo gostoljubivi, čak i prema onima koji nam to nikada neće moći uzvratiti, mi ugađamo našem nebeskom Ocu (Matej 5:44-46; 1. Petrova 4:9).

Ko je u stvari bio taj stariji čovek kog je Rebeka srela kod bunara? Bio je to sluga Avrahama, koji je bio brat Rebekinog dede. Zato je on tako lepo dočekan u kući Vatuila, Rebekinog oca. Avrahamov sluga se verovatno zvao Elijezer.b Domaćini su ga ponudili jelom, ali je on odbio da jede sve dok ne kaže razlog svoje posete (Postanak 24:31-33). Možemo ga zamisliti kako uzbuđeno priča, budući da je upravo svojim očima video kako ga je njegov Bog, Jehova, vodio tokom putovanja. Kako je zapravo izgledao taj put?

Zamisli kako Elijezer priča, dok Vatuilo, Rebekin otac, i Lavan, njen brat, upijaju svaku njegovu reč. Ispričao im je kako je Jehova veoma blagoslovio Avrahama u Hananu i da su on i Sara dobili sina Isaka, koji će sve naslediti. Avraham je svom slugi dao važan zadatak — da među Avrahamovim rođacima u Haranu nađe ženu za Isaka (Postanak 24:34-38).

Avraham je zakleo Elijezera da ne traži ženu za Isaka među Hanancima. Oni nisu obožavali Jehovu niti su ga poštovali. Avraham je znao da će ih Jehova u svoje vreme kazniti za njihova zla dela. Zato nije želeo da se njegov voljeni sin ni na koji način veže s tim nemoralnim ljudima. Takođe je znao da će Isak imati važnu ulogu u ispunjenju Božjih obećanja (Postanak 15:16; 17:19; 24:2-4).

Elijezer je nastavio da priča o tome kako je došao do bunara i pomolio se Jehovi. On je zapravo u molitvi tražio od Jehove da mu pokaže koju devojku da izabere za Isaka. Zamolio ga je da učini da ta devojka dođe na bunar i da se, kada je on zamoli da mu da vode, ponudi da napoji i njegove kamile (Postanak 24:12-14). Kada je Rebeka došla na bunar, sve se upravo tako odigralo! Možemo samo da zamislimo kako se ona osećala ako je čula šta je Elijezer pričao njenoj porodici.

Elijezerova priča je snažno uticala na Vatuila i Lavana. Oni su rekli: „Ovo je od Jehove.“ Zatim su u skladu s običajima tog vremena ugovorili brak, to jest obećali su da će Isaku dati Rebeku (Postanak 24:50-54). Da li to znači da Rebeka nije imala pravo glasa?

Nekoliko nedelja pre toga, Elijezer je upravo o tome razgovarao s Avrahamom i pitao ga: „Šta ako devojka ne pođe sa mnom?“ On mu je odgovorio: „Bićeš oslobođen zakletve koju si mi dao“ (Postanak 24:39, 41). U Vatuilovoj kući takođe su se uzimale u obzir želje devojke. Elijezer je bio toliko srećan zbog toga što je njegov put bio uspešan da je već sledećeg jutra pitao da li bi Rebeka mogla odmah da pođe s njim. Međutim, njena porodica je želela da ona ostane s njima barem još deset dana. Na kraju su odlučili da tu stvar reše na sledeći način: „Pozovimo devojku da čujemo šta ona kaže“ (Postanak 24:57).

Bila je to velika prekretnica u Rebekinom životu. O čemu je sve mogla da razmišlja u tom trenutku? Da li je zamolila svog oca i brata da je poštede odlaska u nepoznato, računajući na njihovu naklonost prema njoj? Ili je smatrala čašću što može učestvovati u svim tim događajima koje je očigledno vodio Jehova? Njen odgovor otkriva šta je mislila o toj iznenadnoj promeni u svom životu, koja ju je možda pomalo i plašila. Ona je jednostavno rekla: „Hoću“ (Postanak 24:58).

Rebeka je bila zaista izuzetna mlada žena! Od nje možemo puno toga naučiti, bez obzira na to kakvi su običaji povodom sklapanja braka uobičajeni u mestu u kom živimo. Rebeki je bilo najvažnije da ugodi Jehovi, a ne da udovolji svojim željama. Božja Reč i dalje pruža najbolje savete za brak, i kada je u pitanju izbor bračnog druga i kada se radi o tome kako biti dobar muž, odnosno žena (2. Korinćanima 6:14, 15; Efešanima 5:28-33). Mudro je da se ugledamo na Rebeku tako što ćemo donositi odluke kojima ćemo ugoditi Bogu.

Vatuilova porodica je ispratila i blagoslovila Rebeku. Ona je zatim s Devorom, svojom nekadašnjom dojiljom, i još nekoliko sluškinja krenula na put s Elijezerom i njegovim ljudima (Postanak 24:59-61; 35:8). Ubrzo su se iza njih mogli videti samo obrisi Harana. Put je bio dosta dug. Morali su da pređu oko 800 kilometara, što je trajalo otprilike tri nedelje. Takav put je bio prilično naporan. Na području na kom je Rebeka odrasla kamile su bile uobičajene životinje, ali ne možemo tvrditi da je ona bila iskusan jahač. Prema onome što Biblija kaže o njenoj porodici, možemo zaključiti da su oni čuvali stada, a ne da su bili trgovci koji su putovali na kamilama (Postanak 29:10). Ljudi koji prvi put jašu kamile obično se žale na neudobnost, čak i kada se radi o vrlo kratkim razdaljinama.

U svakom slučaju, Rebeka se radovala onom što je čeka i sigurno želela da od Elijezera što više sazna o Isaku i njegovoj porodici. Možemo zamisliti ovog starijeg čoveka kako uveče sedi pored vatre i priča joj o obećanjima koja je Jehova dao svom prijatelju Avrahamu. Bog će iz Avrahamove loze izabrati jednog potomka koji će doneti blagoslove čitavom čovečanstvu. Kakvo je samo strahopoštovanje mogla osećati u svom srcu kada je shvatila da će se Jehovino proročanstvo ispuniti preko njenog budućeg muža Isaka i, na kraju krajeva, preko nje (Postanak 22:15-18).

Konačno je došao dan koji smo opisali na početku članka. Dok je karavan prolazio kroz Negev i polako se spuštalo veče, Rebeka je ugledala čoveka koji je hodao poljem. Izgledao je kao da o nečemu duboko razmišlja. Biblijski zapis o ovom susretu kaže da je Rebeka brzo sišla s kamile, možda čak i ne sačekavši da se životinja spusti. Zatim je upitala Elijezera: „Ko je onaj čovek koji nam preko polja ide u susret?“ Kad joj je rekao da je to Isak, ona se pokrila velom (Postanak 24:62-65). Bio je to gest dubokog poštovanja prema njenom budućem mužu. Danas taj gest nekima može delovati prilično staromodno. Međutim, kako god to danas delovalo, Rebeka je time pokazala koliko je bila ponizna. Svi mi možemo dosta naučiti od nje, kako žene tako i muškarci, jer ko od nas može reći da je u dovoljnoj meri razvio tu osobinu?

Isak, koji je tada imao oko 40 godina, još uvek je žalio zbog gubitka svoje majke Sare, koja je umrla oko tri godine ranije. Nema sumnje da je Isak bio osećajan čovek dubokih emocija. Kako je lepo što je jedan takav čovek dobio tako vrednu, gostoljubivu i poniznu ženu! Kako su se njih dvoje slagali? Biblija jednostavno kaže da ju je on zavoleo (Postanak 24:67; 26:8).

I danas, nakon oko 39 vekova, lako je voleti Rebeku. Jednostavno ne možemo a da se ne divimo njenoj hrabrosti, marljivosti, gostoljubivosti i poniznosti. Svi mi, bilo da smo mlađi ili stariji, muškarci ili žene, u braku ili sami, možemo toliko toga naučiti od Rebeke, koja je imala izuzetnu veru!