„Čujte kakav sam san usnio“

JOSIF sa čežnjom gleda ka istoku. Voleo bi da se iskrade iz karavana i pobegne. Nedaleko, iza onih brda, nalazi se njegov dom u Hevronu. Njegov otac, Jakov, sigurno se sprema za počinak, ne znajući šta je zadesilo njegovog najdražeg sina. Ali Josif sada ne može da dođe do njega. Možda čak gubi nadu da će ikada više videti očevo drago lice. Trgovci ga drže na oku dok vode svoje kamile putem kojim karavani idu na jug. Josif je sada u njihovom vlasništvu i oni ga ne ispuštaju iz vida. Za njih je ovaj mladić dragocena roba koja će im doneti zaradu u dalekom Egiptu, baš kao i mirisne smole i ulja koja nose sa sobom.

Josif je najverovatnije imao tek nešto više od sedamnaest godina, a već je imao utisak da mu se čitav svet srušio. Zamislimo ga kako se okreće ka zapadu i gleda kako sunce zalazi i obasjava Veliko more. Kako je moguće da su ga rođena braća zamalo ubila? Da li je moguće da su ga prodala u ropstvo? Teško mu je da zadrži suze. Ne može ni da zamisli kakva ga budućnost čeka.

Kako se Josif našao u tako mučnoj situaciji? Zašto je ovaj mladić, kog je porodica odbacila i nanela mu toliko bola, za nas primer vere?

Josif je poticao iz veoma velike porodice, ali ona nije bila srećna i ujedinjena. Biblijski opis Jakovljeve porodice jasno pokazuje koliko problema sa sobom nosi poligamija, koja je u to vreme bila uobičajena među Božjim narodom. Bog ju je tolerisao sve dok njegov Sin nije ponovo uveo monogamiju kao merilo za brak (Matej 19:4-6). Jakov je imao barem četrnaestoro dece od četiri žene — dve supruge, Lije i Rahele, i njihovih sluškinja, Zelfe i Vale. Jakov je od početka voleo prelepu Rahelu. Nikada nije gajio takva osećanja prema Liji, Rahelinoj starijoj sestri, kojom su ga na prevaru oženili. Među njima dvema vladalo je suparništvo i ljubomora, a to su prenele i na svoju decu (Postanak 29:16-35; 30:1, 8, 19, 20; 37:35).

Rahela je dugo bila nerotkinja, a onda je konačno Jakovu rodila Josifa. Jakov je imao posebnu naklonost prema tom sinu koga je dobio pod stare dane. Na primer, kada je porodica bila na putu da se sretne sa Jakovljevim bratom, Isavom, koji je ranije imao nameru da ga ubije, Jakov se pobrinuo da Rahela i mali Josif budu na najsigurnijem mestu, u zadnjim redovima. Taj dan pun neizvesnosti sigurno je duboko uticao na Josifa. Kako se osećao kada je tog jutra video svog oca kako hramlje? Znajući da je njegov otac uprkos svojim godinama bio veoma vitalan, sigurno se pitao šta se desilo. Nema sumnje da se oduševio kada je saznao razlog: Njegov otac se te noći rvao sa moćnim anđelom! A zašto? Zato što je hteo da dobije blagoslov od Jehove Boga. Bio je nagrađen tako što mu je ime promenjeno u Izrael. Jednog dana će ceo narod nositi njegovo ime! (Postanak 32:22-31). S vremenom je Josif saznao da će od sinova njegovog oca poteći sva plemena tog naroda.

Mladi Josif je kasnije doživeo veliki bol kada je prerano ostao bez najdraže osobe u svom životu. Majka mu je umrla dok je rađala njegovog mlađeg brata, Venijamina. To je veoma pogodilo i njegovog oca, Jakova, koji je nesumnjivo tešio Josifa i nežno brisao suze s njegovog lica. Nema sumnje da je svom sinu govorio o nadi koja je ranije utešila njegovog dedu, Avrahama. Josifu je sigurno mnogo značilo kada je saznao da će Jehova jednog dana vratiti njegovu majku u život. Možda je zato još više zavoleo velikodušnog ’Boga živih‘ (Luka 20:38; Jevrejima 11:17-19). Nakon što je Jakov ostao bez svoje žene Rahele, uvek je bio posebno nežan prema dečacima koje mu je ona rodila (Postanak 35:18-20; 37:3; 44:27-29).

Mnoga deca bi se u takvim okolnostima razmazila ili iskvarila. Međutim, Josifovi roditelji su ipak pružili dobar primer svojim dobrim osobinama. Zahvaljujući tome, on je razvio jaku veru, kao i istančan osećaj za ispravno i pogrešno. Kada je sa sedamnaest godina pomagao svojoj starijoj braći kao pastir, primetio je da se loše ponašaju. Da li je bio u iskušenju da to zataji kako bi stekao njihovu naklonost? Ne znamo kako se osećao, ali znamo da je postupio ispravno. Rekao je ocu šta je video (Postanak 37:2). Hrabrost koju je Josif time pokazao verovatno je opravdala Jakovljevo poverenje u njega. Kakav divan primer za mlade hrišćane! Kada su u iskušenju da zataje ozbiljan greh svog prijatelja, brata ili sestre, mudro je da se ugledaju na Josifa. Oni imaju odgovornost da se pobrinu da za to sazna neko ko ima autoritet i može da pomogne toj osobi (Levitska 5:1).

Takođe možemo nešto naučiti iz Josifovog porodičnog života. Među današnjim hrišćanima nema poligamije. Ipak, nije neobično da u brak stupe dve osobe koje već imaju svoju decu i da tako dođe do spajanja porodica. Od Josifovih roditelja, takve porodice mogu naučiti da povlađivanje i pristranost razaraju jedinstvo. Mudri roditelji daju sve od sebe kako bi se svako dete osećalo voljeno. Oni ih uveravaju da je svako od njih dragoceno i da može doprineti porodičnoj sreći (Rimljanima 2:11).

Možda je Jakov želeo da nagradi Josifa zbog njegove hrabrosti da uradi ono što je ispravno, pa mu je načinio jednu posebnu haljinu (Postanak 37:3). Iako se u mnogim biblijskim prevodima kaže da je bila prugasta ili šarena, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je tako i bilo. Verovatno je to bila duga, elegantna haljina koja je sezala do zemlje i imala duge rukave. Takve haljine su možda nosili plemići.

Jakov je sigurno imao dobre namere, a Josif je nesumnjivo bio dirnut tim znakom pažnje i izrazom očeve naklonosti. Pa ipak, ta haljina će mu doneti mnoge nevolje. Na primer, pošto je bio pastir, mnogo je i naporno radio. Zamislimo ga kako se u toj odori probija kroz visoku travu, penje uz stene ili pokušava da izvuče zalutalo jagnje iz šiblja. A kako će tek ovaj izraz Jakovljeve naklonosti uticati na Josifov odnos s braćom?

Biblija na to odgovara: „Kad su njegova braća videla da ga njihov otac voli više nego sve njih, počeli su da ga mrze i nisu mu mogli mirno ni reč reći“a (Postanak 37:4). Možda je razumljivo što su bili ljubomorni, ali nije bilo mudro što su dozvolili da ih potpuno obuzme ta negativna emocija (Poslovice 14:30; 27:4). Da li ste ikada zavideli nekome kome je ukazana pažnja ili čast koju ste vi želeli? Setimo se Josifove braće. Ljubomora ih je navela na postupke zbog kojih će kasnije gorko žaliti. Njihov primer podseća hrišćane da je mnogo mudrije da se ’raduju s onima koji se raduju‘ (Rimljanima 12:15).

Josif je sigurno osećao neprijateljstvo svoje braće. Da li je zato bio u iskušenju da sakrije svoju novu haljinu od njih? To je moguće. Međutim, ne treba zaboraviti da je Jakov želeo da ta haljina bude izraz njegove ljubavi i naklonosti, a Josif nije hteo da razočara oca. Zato je ipak nosio haljinu i time pružio dobar primer nama koji služimo Jehovi. Iako on kao naš nebeski Otac nikada nije pristran, on voli svoj narod i ponekad na neki poseban način pokaže naklonost prema nekom svom sluzi. Pored toga, on očekuje da se njegov narod razlikuje od ovog pokvarenog, nemoralnog sveta. Kao što se Josif razlikovao po svojoj posebnoj haljini, tako se i pravi hrišćani razlikuju od drugih po svom ponašanju. Zbog toga su ponekad predmet ljubomore i neprijateljstva (1. Petrova 4:4). Da li zato treba da kriju da su Božje sluge? Ne, baš kao što ni Josif nije krio svoju haljinu (Luka 11:33).

Nedugo nakon toga, Josif je usnio dva neobična sna. U prvom je video sebe i svoju braću kako vezuju snopove. A onda su snopovi njegove braće okružili njegov snop i poklonili se pred njim, dok je on stajao uspravno. U drugom snu su se sunce, mesec i jedanaest zvezda poklonili pred Josifom (Postanak 37:6, 7, 9). Šta je trebalo da Josif uradi povodom tih neobičnih i upečatljivih snova?

Ti snovi su dolazili od Jehove Boga i bili su proročanski. Bog je želeo da Josif prenese njegovu poruku. Na neki način, trebalo je da uradi isto ono što su kasnije činili svi proroci koji su prenosili Božje poruke i presude njegovom neposlušnom narodu.

Josif je taktično rekao svojoj braći: „Molim vas, čujte kakav sam san usnio.“ Braća su razumela taj san i nimalo im se nije svideo. Zato su odgovorili: „Da nećeš možda da budeš kralj nad nama? Da nećeš možda da vladaš nad nama?“ U biblijskom zapisu zatim stoji: „Tako su našli još jedan razlog da ga mrze zbog njegovih snova i njegovih reči.“ Kada je Josif ispričao svoj drugi san i braći i ocu, nije naišao na bolji odziv. O tome čitamo: „Otac ga je prekorio: ’Šta znači taj san koji si usnio? Da se nećemo možda ja i tvoja majka i tvoja braća klanjati pred tobom do zemlje?‘“ Međutim, Jakov je posle dosta razmišljao. Da li je možda Jehova govorio preko njegovog sina? (Postanak 37:6, 8, 10, 11).

Josif nije bio prvi, a ni poslednji Jehovin sluga koji je morao da prenese neomiljenu proročansku poruku, koja je mogla dovesti do progonstva. Isus je bio najveći Božji poslanik, i on je rekao svojim sledbenicima: „Ako su progonili mene, progoniće i vas“ (Jovan 15:20). Hrišćani, bez obzira da li su mladi ili stari, mogu mnogo naučiti od mladog Josifa, koji je pokazao veru i hrabrost.

Ubrzo nakon toga, Jakov je poslao Josifa na put. Stariji sinovi su čuvali stada na severu, u blizini Sihema, gde su ne tako davno stekli neprijatelje. Sasvim prirodno, Jakov je bio zabrinut za njih, tako da je poslao Josifa da vidi kako su. Možemo li zamisliti kako se Josif osećao? Znao je da ga braća mrze još više nego ranije. Kako će im se dopasti kada vide da on dolazi kao očev izaslanik? Bez obzira na sve, Josif je poslušao oca i krenuo (Postanak 34:25-30; 37:12-14).

Bio je to dug put — ukupno možda četiri ili pet dana hoda. Sihem se nalazio oko 80 kilometara severno od Hevrona. Međutim, u Sihemu je Josif saznao da su njegova braća otišla u Dotan, koji se nalazio još oko 20 kilometara severnije. Dok se Josif približavao Dotanu, braća su ga ugledala iz daljine. Njihova mržnja je odmah izbila na površinu. U Bibliji se kaže: „Jedan drugom [su] rekli: ’Evo dolazi onaj koji snove sanja. Hajde da ga ubijemo i da ga bacimo u neku jamu za vodu. Reći ćemo da ga je proždrla neka opasna zver. Da vidimo onda šta će biti od njegovih snova.‘“ Međutim, Ruvim je ubedio svoju braću da ne ubiju Josifa, već da ga živog bace u jamu, jer je hteo da ga kasnije izbavi (Postanak 37:19-22).

Ništa ne sumnjajući, Josif im je prišao, nadajući se mirnom dočeku. Međutim, braća su ga napala. Strgnuli su haljinu s njega, odvukli ga do isušene jame za vodu i gurnuli ga u nju! Tako je Josif završio na njenom dnu. Kada je došao k sebi, pokušao je da se uspne, ali to je bilo nemoguće. Mogao je samo da gleda u parče neba koje se videlo kroz otvor jame. Glasovi braće bili su sve tiši i tiši. Vikao je i molio ih za pomoć, ali oni nisu hteli da ga čuju. Bez imalo griže savesti, seli su da jedu. Dok je Ruvim bio odsutan, ponovo su razmišljali o tome da ubiju Josifa, ali Juda ih je ubedio da ga prodaju trgovcima. Pošto se Dotan nalazio blizu trgovačkog puta koji je vodio ka Egiptu, ubrzo je prošao karavan Ismailaca i Madijanaca. Pre nego što se Ruvim vratio, sve je bilo gotovo. Prodali su svog brata za 20 sikalab (Postanak 37:23-28; 42:21).

Vratimo se sada na početak naše priče. Dok Josif ide ka jugu putem za Egipat, izgleda kao da je izgubio sve. Odvojen je od svoje porodice. Godinama neće ništa znati o njima — o Ruvimovom očaju kada se vratio i video da Josifa nema, o Jakovljevom bolu kada su mu rekli da je Josif mrtav, o svom ostarelom dedi Isaku koji je još uvek bio živ, pa ni o svom mlađem bratu, Venijaminu, koji mu je strašno nedostajao. Ali da li su Josifu uzeli baš sve? (Postanak 37:29-35).

On je ipak imao nešto što mu braća nikada nisu mogla oduzeti — snažnu veru. Znao je mnogo o svom Bogu, Jehovi, i to se nije promenilo ni kada je izgubio svoj dom, ni kad je doživeo teškoće kao rob na dugom putu do Egipta, pa čak ni kada je prodat bogatom Egipćaninu po imenu Petefrije (Postanak 37:36). U takvim nevoljama, njegova vera i odlučnost da ostane blizu Boga bile su još jače. U narednim člancima, videćemo kako je upravo zbog snažne vere Josif bio još korisniji svom Bogu, Jehovi, kao i svojoj porodici kada se našla u nevolji. Zaista bi bilo mudro da se ugledamo na Josifovu veru!