Pitanja čitalaca
Kako Jehovini svedoci gledaju na kupovanje ukradene robe?
Hrišćani izbegavaju da svesno imaju bilo kakvo učešće u kupovanju ukradene robe ili materijala.
Krađa sigurno nije ispravna. Božji Zakon za Izrael nedvosmisleno je objašnjavao: „Ne kradi“ (Izlazak 20:15; Levitik 19:11). Ako je lopov bio uhvaćen morao je, zavisno od okolnosti, da nadoknadi dvostruko, četvorostruko ili petostruko.
Od drevnih vremenâ lopovi su pokušali da ukradenu robu daju dalje da bi brzo zaradili i da ne bi bili uhvaćeni s dokazom svoje krivice. Zbog toga ukradenu robu često prodaju po niskoj ceni tako da je mnogim kupcima teško da je odbiju. Možda se o takvom postupku radilo kod toga što čitamo u Izlasku 22:1: „Ko ukrade vola ili ovcu, i zakolje ili proda, vratiće pet volova za jednoga vola, i četiri ovce za jednu ovcu.“
Razumevši dublji smisao takvih zakona, rabin Abraham Čil (Abraham Chill) piše: „Zabranjeno je kupiti ili primiti ukradeno vlasništvo, čak i ako se vlasništvo ne prepozna kao takvo. Zato se ne sme kupiti koza od pastira, jer možda je pastir prodaje bez znanja svog poslodavca i namerava da zadrži novac“ (The Mitzvot—The Commandments and Their Rationale).
U stvari, Božji zakon ne zabranjuje ’kupovanje koze od pastira‘ samo zbog sumnje da će on možda zadržati novac svog poslodavca, što bi u stvari bilo prodavanje ukradene koze. Ali, s druge strane Jehovine sluge ne bi smele svesno da budu učesnici prodaje (koze ili bilo koje druge stvari) kad se čini jasnim da prodavač nije vlasnik ili da stvar može biti ukradena. Božji zakon pokazuje da On priznaje privatno vlasništvo, ali lopov oduzima vlasniku njegovo vlasništvo. Neko ko kupi nešto za šta se zna da je ukradeno ne mora biti lopov u pravom smislu reči, ali njegova kupovina smanjuje izgled da će vlasnik svoje vlasništvo ikada dobiti natrag (Poslovice 16:19; uporedi 1. Solunjanima 4:6).
Svi mi razumemo da kupci — bilo domaćice ili zastupnici trgovačkih društava — nastoje da kupe robu po najpovoljnijoj ceni. Žene na celom svetu traže povoljne prodaje, pokušavaju da odlože kupovanje do sezone kad su cene niske ili kupuju u trgovinama na veliko ili u dućanima s malim režijskim troškovima i zato po povoljnijim cenama (Poslovice 31:14). Ipak, takva želja da se dobije nešto jeftino treba da ima moralne granice. Lojalni u danima Nehemije odbijali su da trguju na Sabat, čak ako su mogli imati povoljne poslove tim danima (Nehemija 10:31; uporedi Amos 8:4-6). Slično je s hrišćanima. Njihovo odbijanje da kradu pomaže im da obuzdaju bilo koje iskušenje da kupe jeftinu robu koja je očigledno ukradena.
Možda je opšte poznato da neki prodavači trguju ukradenom robom. Ili potajno spomenuta cena može biti tako neobično niska da bi svaka normalna osoba zaključila da je roba verovatno protivzakonito stečena. Možda čak i zakon zemlje priznaje potrebu takve razboritosti. Jedna knjiga o pravu komentariše:
„Za svest o krivici nije obavezno potrebno da optuženik zna kome je vlasništvo ukradeno, ili ko ga je ukrao, ili kada ili gde je ukradeno, ili okolnosti pod kojima je ukradeno, ali dovoljno je da zna da je ukradeno... Neki sudovi zauzimaju stav da se postojanje svesti o krivici može temeljiti na činjenici da je optuženik primio vlasništvo pod takvim okolnostima koje bi uverile osobu obične inteligencije i opreza da je ukradeno.“
To hrišćaninu pridodaje dobar razlog za izbegavanje kupovanja ukradene robe. Kupovanjem takvih stvari mogao bi postati prestupnik zakona. Mnogi nemaju skrupula u vezi prestupanja zakona ako misle da s tim mogu proći. Ali, to nije slučaj kod hrišćana, koji se žele ’pokoravati vlastima‘. Poštovanje zakona štiti ih od toga da ih progone kao kriminalce i doprinosi tome da imaju dobru savest pred Jehovom (Rimljanima 13:1, 4, 5).
Božji prijatelj Avraham ostavio je divan primer u vezi savesti. U njegovim danima porazila su četiri istočna vladara kraljeve područja u kome je živeo Lot, odnevši mnoge vredne predmete kao vojni plen. Avraham ih je progonio, nadvladao neprijatelje i doneo ukradene stvari natrag. Kralj Sodome rekao je Avrahamu: „Blago uzmi sebi“ kao nagradu. Avraham je umesto toga predao stvari njihovom zakonitom vlasniku rekavši: „Neću uzeti od svega što je tvoje, da ne rečeš: Ja sam Abrama obogatio“ (Postanje 14:1-24).
Hrišćani nisu zainteresovani za bilo koju finansijsku prednost koju bi mogli imati pomoću ukradenih stvari. Jeremija je pisao: „Kao jarebica što na jajima leži koje sama ne izleže, takav je i onaj koji bogatstvo nepravedno zbira“ (Jeremija 17:11). Dakle, osim što pokazuju mudrost, time što ne prestupaju zakone cezara u vezi ukradenog vlasništva, hrišćani žele podupirati Božju pravdu odbijajući da na bilo koji način budu povezani s nepravdom krađe. David je prikladno pisao: „Bolje je malo u pravednika neg’ bogatstvo mnogih bezdušnika“ (Psalam 37:16).