Amonci — narod koji se neprijateljstvom odužio za dobrohotnost
SAVREMEN grad po imenu Aman, glavni grad Hašemitske Kraljevine Jordan, čuva uspomenu na ljude koji su nestali sa zemlje. Zvali su se Amonci. Ko su oni bili i koje lekcije možemo naučiti iz njihove propasti?
Amonci su bili potomci pravednika Lota (Postanje 19:35-38). Pošto je Lot bio Avramov sinovac možda misliš da su Amonci bili rođaci Izraelcima. Međutim, Lotovo potomstvo se okrenulo ka obožavanju lažnih bogova. Ipak, Jehova Bog se i dalje interesovao za njih. Kako se izraelski narod približavao Obećanoj zemlji, Bog ih je upozorio: „Ne napadaj na njih [na Amonce] i ne zameći boja s njima, jer ti neću dati ništa u njihovoj zemlji, jer je dadoh sinovima Lotovima“ (Ponovljeni zakoni 2:19).
Da li su Amonci cenili takvu dobrohotnost? Naprotiv, oni su odbili da priznaju da im je Jehova išta dao. Odužili su se za Božju dobrohotnu zainteresovanost za njih nemilosrdnim neprijateljstvom prema Božjem narodu, Izraelcima. Iako su Izraelci ispoštovali Jehovinu zapovest i nisu preduzeli nikakve agresivne korake protiv njih, Amonci i njihova Moavska braća osećali su se ugroženo. Istina, Amonci nisu načinili nikakav vojni napad, ali su ipak unajmili proroka koji se zvao Valam i tražili da prokune Izrael! (Brojevi 22:1-6; Ponovljeni zakoni 23:3-6).
Tada se dogodilo nešto čudno. Biblija izveštava da Valam nije mogao da izusti svoju kletvu. Mogao je da izgovori samo blagoslove nad njima, govoreći: „Blagosloven ko te blagosilja, proklet bio ko tebe proklinje“ (Brojevi 24:9). Oni koji su bili umešani, uključujući Amonce, trebalo je da nauče snažnu lekciju iz ovoga: kad je Božji narod bio u pitanju, on je bio sasvim spreman da interveniše u njihovu korist!
Međutim, Amonci su i dalje tražili načine da se suprotstavljaju Izraelu. U doba sudija, Amon se udružio s Moavom i Amalikom i upao u Obećanu zemlju, napredujući sve do Jerihona. Međutim, pobeda je bila kratkog veka pošto je izraelski sudija Aod odbio upadače (Sudije 3:12-15, 27-30). Nesigurno primirje trajalo je sve do vremena sudije Jeftaja. Dotle je nacija Izrael pala u idolopoklonstvo, tako da je Jehova povukao svoju zaštitu. U periodu od oko 18 godina, Bog „ih dade ... u ruke sinovima Amonovim“ (Sudije 10:6-9). Amonci su ponovo pretrpeli težak poraz pošto su se Izraelci odrekli idolopoklonstva i ujedinili pod vođstvom Jeftaja (Sudije 10:16-11:33).
Izraelsko doba vladavine pod sudijama završilo se krunisanjem njihovog prvog kralja, Saula. Čim je Saul počeo da vlada ponovo je buknulo neprijateljstvo Amonaca. Kralj Nas je iznenada napao izraelski grad Javis u Galadu. Kad su ljudi iz tog grada molili za mir, Nas Amonac imao je sraman zahtev: „Sklopiću s vama savez ali s tim da vam svima iskopam desno oko i da učinim tako sramotu svemu Izrailju.“ Istoričar Josif Flavije tvrdi da je ovo urađeno delimično kao odbrambena mera, tako da „kad se njihovo levo oko pokrije štitom, mogu biti potpuno beskorisni u ratu“. Ipak, prava svrha ovog bezdušnog ultimatuma bila je da od ovih Izraelaca naprave ponižavajući primer (1. Samuilova 11:1, 2).
Amonci su se ponovo neprijateljstvom odužili za Jehovinu dobrohotnost. Jehova nije ignorisao ovu opaku pretnju. „Čim Saul ču te reči [Nasine], obuze ga duh Božji i gnev se njegov žestoko raspali.“ Pod vođstvom Božjeg duha, Saul je sakupio 330 000 boraca koji su potpuno razbili Amonce tako da „ne ostaše ni dvojica zajedno“ (1. Samuilova 11:6, 11).
Sebična preokupacija Amonaca svojim sopstvenim interesima, njihova brutalnost i pohlepa konačno su ih odveli do potpunog uništenja. Kao što je Jehovin prorok Sofonija prorekao, postali su „kao Gomor ... večna pustoš ... jer naružiše i uvrediše drsko narod Gospoda nad vojskama“ (Sofonija 2:9, 10).
Svetske vođe danas treba da obrate pažnju na to što se desilo Amonu. Slično tome Bog je narodima pokazao izvesnu meru dobrohotnosti dozvoljavajući im da žive u podnožju njegovih nogu, na zemlji. Ali umesto da se staraju o zemlji, sebični narodi je uništavaju, čak i prete planeti nuklearnim uništenjem. Umesto da pokazuju dobrohotnost prema Jehovinim obožavaocima na zemlji, narodi često pokazuju neprijateljstvo podvrgavajući ih žestokom progonstvu. Stoga je lekcija od Amonaca ta da Jehova ne uzima olako to što se za njegovu dobrohotnost odužuje neprijateljstvom. I u svoje određeno vreme on će preduzeti akciju baš kao što je to uradio u drevna vremena. (Uporedi s Psalmom 2:6-12.)
[Izvor slike na 8. strani]
Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.
[Slika na 9. strani]
Rimske ruševine u Amanu, položaj Rave, glavnog grada Amonaca
[Izvor]
Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.
[Slika na 10. strani]
Amonci su živeli na ovom području
[Izvor]
Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.