Imaš li veru poput Ilijine?

LJUDSKO društvo danas potkopava veru. Intelektualci se podsmevaju postojanju Boga. Religiozni licemeri se rugaju Bogu. A sekularni svet sve više postupa kao da Bog jednostavno nije važan. Bilo da ovi stavovi zastrašuju ili obeshrabruju osobu ili je zaraze ravnodušnošću, u svakom slučaju posledica je ista: Njena vera je nagrižena. Nije čudo što je apostol Pavle pomanjkanje vere nazvao ’grehom koji lako prianja uz nas‘! (Hebrejima 12:1, NW).

Možda je zato Pavle posebno nastojao da obrati našu pažnju na živote ljudi i žena jake vere (11. poglavlje Jevrejima). Takvi primeri mogu nas motivisati i podupreti našu veru. Na primer, osvrnimo se na proroka Iliju, usredsređujući se samo na prvi deo njegove duge i potpune proročke karijere. Živeo je za vreme vladavine kralja Ahaba i njegove paganske žene, kraljice Jezabele, u vreme kada je, kao i sada, vera u pravog Boga bila na niskom nivou.

Izopačeno desetoplemensko kraljevstvo

Kakav par! Ahab je bio sedmi kralj desetoplemenskog kraljevstva Izraela. I premda su šestorica njegovih prethodnika bili zli ljudi, Ahab je bio još gori. Ne samo da je oteo zaboravu izopačeno obožavanje teleta u zemlji, već je oženio stranu princezu Jezabelu, uvodeći tom prilikom jači oblik obožavanja lažnog boga Baala nego što je u zemlji ikad bio poznat (1. Kraljevima 16:30-33).

Jezabel je od ranog detinjstva bila uvedena u obožavanje Baala. Njen otac, Edbaal, sveštenik Aštorete (Baalove žene), ubio je druge da bi postao kralj u Sidonu, kraljevstvu severno od Izraela. Jezabel je uticala na svog moralno slabog supruga da utemelji baalizam u Izraelu. Ubrzo je bilo 450 proroka tog lažnog boga i 400 proroka boginje Ašere u zemlji i svi su oni jeli za kraljevskim stolom. Koliko je samo bio gadan njihov oblik obožavanja u očima pravog Boga, Jehove! Falički simboli, obredi plodnosti, hramske prostitutke (i muške i ženske), čak i žrtvovanje dece — takva su bila karakteristična obeležja ove ogavne religije. Uz Ahabov blagoslov, ona su se neometano širila po kraljevstvu.

Milioni Izraelaca zaboravili su Jehovu, Stvoritelja Zemlje i njenog kružnog toka vode. Za njih je Baal bio taj koji je blagoslovio zemlju kišama na kraju suvog godišnjeg doba. Svake godine gledali su puni nade prema ovom ’Jahaču oblakâ‘, tom takozvanom bogu plodnosti i kišnog godišnjeg doba, da okonča suvo razdoblje. Godinu za godinom kiše su dolazile. Godinu za godinom Baalu je pripisivana zasluga.

Ilija objavljuje sušu

Verovatno je bio kraj dugog, letnjeg razdoblja bez kiše — baš kada su ljudi počeli očekivati da Baal najavi životodajne kiše — kad nas biblijski izveštaj upoznaje s Ilijom.a On se iznenada pojavljuje u biblijskom zapisu, kao grom iz vedra neba. Malo se govori o njegovoj životnoj sredini, ništa o njegovom poreklu. Ali za razliku od groma, Ilija nije bio nagovestitelj oluje s kišom. Objavio je Ahabu: „Kao što živi Jehova Bog Izraelov pred kojim stojim, tokom tih godina neće se pojaviti ni rosa ni kiša, osim po naredbi moje reči!“ (1. Kraljevima 17:1, NW).

Zamisli ovog čoveka, obučenog u svoju seosku haljinu od dlake. Rodom je iz krševitih brežuljaka Gileada i verovatno je odrastao među poniznim pastirima stadâ. Stoji pred moćnim kraljem Ahabom, možda baš u njegovom ogromnom dvorcu s čuvenom kućom od slonove kosti, s njenim egzotičnim i bogatim ukrasima i impozantnim idolima. Tamo, u prometnom, utvrđenom gradu Samariji, gde je obožavanje Jehove bilo skoro zaboravljeno, on govori Ahabu da je taj njegov bog, taj Baal, nemoćan, da ne postoji. U toj godini, kao i u godinama koje su sledile, Ilija objavljuje da neće biti ni kiše ni rose!

Gde je stekao takvu veru? Zar nije osećao strah dok je stajao tamo pred tim oholim, odmetničkim kraljem? Možda. Više od hiljadu godina nakon toga, Isusov polubrat Jakov jemči da je Ilija bio „čovek s osećanjima poput naših“ (Jakov 5:17, NW). Ali zapazi Ilijine reči: „Kao što živi Jehova Bog Izraelov pred kojim stojim.“ Ilija je zadržao u mislima da, kao Jehovin sluga, stoji pred mnogo većim prestoljem od Ahabovog — prestoljem suverenog Gospoda svemira! On je bio predstavnik, emisar tog prestolja. S te tačke gledišta, zašto bi se bojao Ahaba, sitnog ljudskog vladara koji je izgubio Jehovin blagoslov?

Nije bilo slučajno što je Jehova bio tako stvaran za Iliju. Prorok je sigurno proučio zapis Božjeg postupanja sa svojim narodom. Jehova je upozorio Jevreje da će ih kazniti sušom i glađu ako se okrenu obožavanju lažnih bogova (Deuteronom 11:16, 17). Uveren da Jehova uvek ispunjava svoju reč, Ilija ’je molio da ne bude kiše‘ (Jakov 5:17, NW).

Vera izražena sleđenjem uputstva

Ipak, za trenutak, Ilijina objava dovela ga je u smrtnu opasnost. Bilo je to vreme kada se zahtevao još jedan aspekt njegove vere. Da bi ostao živ, morao je biti veran u sleđenju Jehovinih uputstava: „Idi odavde, idi na istok i sakrij se kod potoka Kerita, prema Jordanu. Pićeš vodu iz potoka, a gavranima sam zapovedio da te onde hrane“ (1. Kraljevima 17:3, 4).

Ilija je odmah poslušao. Ako je želeo da preživi sušu i glad koja će snaći njegovu zemlju, morao se osloniti na sve pripreme koje je Jehova učinio za njega. Ovo nikako nije bilo lako. To je značilo da se sakrije i živi u potpunoj izolaciji, i to mesecima. To je značilo da jede meso i hleb koje su mu donosili gavrani — ptice koje jedu strvine i koje su se smatrale nečistima u mojsijevskom Zakonu — uzdajući se u Jehovu da takvo meso nije bila strvina nego meso koje je pravilno iskrvareno prema zakonu. Nekim komentatorima Biblije čini se tako neverovatnim ovo čudo koje je potrajalo, pa su predložili da prvobitna reč mora značiti „arapski konji“, a nikako ne „gavrani“. Ali gavrani su bili idealan izbor. Niko ne bi posumnjao da te priproste, neugledne ptice koje lete u pustoš sa svojim ostacima hrane u stvari hrane Iliju, koga su Ahab i Jezabel tražili po svim kraljevstvima! (1. Kraljevima 18:3, 4, 10).

Pošto suša nije popuštala, Iliji je možda s pravom porasla sumnja o njegovoj zalihi vode u bujičnoj dolini Kerita. Većina izraelskih bujičnih dolina isušila se tokom suše i „posle nekog vremena“ to se dogodilo i s ovom. Možeš li da zamisliš Ilijina osećanja dok je voda postepeno opadala do uskog potočića, a lokve bivale sve pliće iz dana u dan? Sigurno se pitao šta će se dogoditi kad nestane vode. Ipak, Ilija je verno ostao da čeka. Tek kada je potok presušio, Jehova mu je dao sledeći niz uputstava. Rekao je proroku da ide u Sareptu. Tamo će pronaći hranu u domu jedne udovice (1. Kraljevima 17:7-9).

Sarepta! Taj grad je pripadao većem gradu Sidonu, odakle je poticala Jezabel i gde je njen otac vladao kao kralj! Hoće li to biti sigurno? Možda se Ilija pitao. Ali „usta i otide“ (1. Kraljevima 17:10).

Jehova pruža hranu i život

Njegova poslušnost uskoro je bila nagrađena. Sreo je udovicu kao što je prorečeno i upravo u njoj je pronašao takvu veru kakva je nedostajala među njegovim sunarodnicima. Ova siromašna udovica imala je samo toliko brašna i ulja da pripremi jedan, poslednji obrok za sebe i svog mladog sina. Ipak, čak i u svom krajnjem siromaštvu bila je spremna da pripremi hleb prvo za Iliju, uzdajući se u njegovo obećanje da će Jehova održavati zalihe u njenim posudama za ulje i brašno sve dok to bude potrebno. Nije čudo što se Isus setio primera ove verne udovice kada je javno osudio neverne Izraelce u svojim danima! (1. Kraljevima 17:13-16; Luka 4:25, 26).

Ipak, uprkos ovom čudu, i udovičina i Ilijina vera uskoro su suočene s teškim ispitom. Njen sin je iznenada umro. Slomljena, udovica je mogla samo da pretpostavi da je ova tragedija došla zbog nečeg što ima veze sa Ilijom, ’čovekom Božjim‘. Pitala je je da li je bila kažnjena za neki prošli greh. Ali Ilija je uzeo mrtvog sina iz njenog naručja i odneo ga u gornju sobu. Znao je da Jehova može pružiti više od hrane. Jehova je izvor samog života! Tako se Ilija usrdno i više puta molio da se detetu vrati život.

Ilija nije bio prvi koji je imao takvu veru u uskrsenje ali, prema biblijskom zapisu, prvi je upotrebljen da ga izvede. Dečak „ožive“! Radost njegove majke sigurno je bila nešto što je trebalo videti kada joj je Ilija predao sina jednostavnim rečima: „Vidi, tvoj je sin živ!“ Sigurno je sa suzama rekla: „Priznajem sad da si Božji čovek i da je reč Gospodnja u tvojim ustima istinita!“ (1. Kraljevima 17:17-24).

„Moj Bog je Jehova“

Kako je dirljivo i kako je prikladno to što Ilijino ime znači „Moj Bog je Jehova“! U vreme suše i gladi, Jehova mu je dao hranu i piće; u vreme moralnog haosa, Jehova mu je dao ispravno vođstvo; u vreme smrti, Jehova ga je upotrebio da povrati život. I izgleda da je svaki put kada je Ilija bio pozvan da iskaže veru u svog Boga — uzdajući se u Njega da se brine, sledeći njegova uputstva, oslanjajući se na Njega sveteći Njegovo ime — bio nagrađen s još više razloga da položi veru u Jehovu. Ovaj obrazac pokazao se istinitim dok je od svog Boga Jehove nastavio da prihvata teške i čak zastrašujuće zadatke; neka od njegovih najspektakularnijih čuda tek su bila pred njim. (Vidi 18. poglavlje 1. Kraljevima.)

Gotovo je isto tako i s Jehovinim slugama danas. Mi ne moramo biti čudom nahranjeni ili upotrebljeni da izvedemo uskrsenje; ovo nije era za takva čuda. Međutim, sam Jehova se nije nimalo promenio od Ilijinih dana (1. Korinćanima 13:8; Jakov 1:17).

I mi možemo primiti neke zadatke koji nam ulivaju strah, neka teška i zastrašujuća područja koja treba dostići s porukom koju nam je Bog dao. Lako bismo se mogli suočiti s progonstvom. Možda ćemo biti gladni. Ali vernim pojedincima i svojoj organizaciji kao celini, Jehova uvek iznova dokazuje da još uvek vodi i štiti svoje sluge. Još uvek im daje snagu da izvrše bilo koje zadatke koje im dodeli. I još uvek im pomaže da istraju u bilo kojim kušnjama koje mogu doći na njih u ovom svetu punom nevolja (Psalam 55:22).

[Fusnota]

[Slika na 18. strani]

Imaš li veru poput Ilije da će se Jehova pobrinuti za potrebe svojih slugu?