Primeri vere

Bog mu je pružio utehu

ILIJA trči po kiši dok se mrak polako spušta. Pred njim je dug put do Jezraela, a on više nije tako mlad. Pa ipak, neumorno trči, pošto je ’Jehovina ruka nad njim‘. Snaga koja pokreće njegovo telo nije nalik ničemu što je do tada iskusio. Upravo je prestigao konje koji su vukli Ahavove kraljevske kočije! (1. Kraljevima 18:46).

Sada je kralj Ahav bio daleko iza njega, a pred njim se pružao dalek put. Zamislimo kako se Ilija probija kroz pljusak, razmišljajući o najburnijem danu svog života. Bez sumnje, bila je to slavna pobeda njegovog Boga, Jehove, i pravog obožavanja. Daleko iza njega, izgubljeni u oluji, ostali su vetroviti vrhovi gore Karmil, gde je Jehova preko njega učinio veliko čudo i zadao snažan udarac obožavanju Vala. Stotine Valovih proroka bili su razotkriveni kao prevaranti i pravedno pogubljeni. Onda se Ilija molio Jehovi da prestane suša koja je u zemlji trajala tri i po godine. I zaista, kiša je počela da pada!a (1. Kraljevima 18:18-45).

Dok je Ilija po kiši trčao 30 kilometara do Jezraela, možda mu je izgledalo da je konačno došlo do prave prekretnice. Ahav će morati da se promeni! Nakon onoga što je svojim očima video, sigurno neće imati izbora i moraće da napusti obožavanje Vala, suprotstavi se kraljici Jezavelji i zaustavi progonstvo Jehovinih slugu.

Kada nam se čini da je sve krenulo onako kako bismo želeli, sasvim je prirodno da se nade probude. Možda zamišljamo kako će nam u životu biti sve bolje i bolje, i da su naši najgori problemi konačno iza nas. Ako je Ilija tako razmišljao, to nije ništa čudno, budući da je bio „običan čovek kao i mi“ (Jakovljeva 5:17). Međutim, Ilijinim problemima ni u kom slučaju nije došao kraj. Zapravo, za samo nekoliko sati biće toliko uplašen i klonuo duhom da će poželeti da umre. Kako se to desilo? I kako je Jehova pomogao svom proroku da obnovi veru i povrati hrabrost? Pogledajmo.

Neočekivani preokret

Kada je Ahav stigao u svoju palatu u Jezraelu, da li je ičim pokazao da se promenio i postao duhovnija osoba? Čitamo: „Ahav je ispričao Jezavelji sve što je Ilija učinio i kako je mačem pobio sve proroke“ (1. Kraljevima 19:1). Zapazite da Ahav nije pomenuo Ilijinog Boga, Jehovu, dok je pričao šta se desilo. Imajući telesan pogled na život, on je te čudesne događaje gledao ljudskim očima, i zato je ispričao samo šta je Ilija učinio. Jasno je da nije naučio da poštuje Jehovu Boga. A kako je reagovala osvetoljubiva Jezavelja?

Bila je van sebe! Kipteći od besa, ona šalje poruku Iliji: „Neka mi bogovi učine tako i neka me još teže kazne, ako sutra u ovo doba ne učinim s tvojom dušom ono što si ti učinio s dušom svakog od njih!“ (1. Kraljevima 19:2). To je bila najgora pretnja smrću. Štaviše, Jezavelja se svojim životom zaklela da će u roku od jednog dana ubiti Iliju i osvetiti Valove proroke. Zamislimo Iliju kako se te olujne noći budi u nekom skromnom prenoćištu u Jezraelu — i onda od kraljičinog glasnika čuje ove užasne reči. Kako je to uticalo na njega?

Savladan obeshrabrenjem i strahom

Ako se Ilija nadao da je borba protiv obožavanja Vala završena, njegove nade su se tog trenutka srušile. Jezavelja je bila nepopustljiva. Po njenoj naredbi je pogubljeno već mnogo Ilijinih vernih saradnika, a sada se činilo da je on sledeći. Biblija nam govori: „Ilija se uplašio.“ Da li je u svojoj glavi stvorio sliku užasne smrti koju mu je Jezavelja spremala? Ako se bavio takvim mislima, nije čudo što ga je hrabrost izdala. Bilo kako bilo, Ilija je „otišao da bi spasao svoju dušu“ — pobegao je da bi sačuvao život (1. Kraljevima 18:4; 19:3).

Ilija nije bio jedini verni čovek savladan strahom. Mnogo godina kasnije, isti problem je imao i apostol Petar. Na primer, kada ga je Isus pozvao da zajedno s njim hoda po vodi, on je „video koliko je vetar jak“. Tada je izgubio hrabrost i počeo da tone (Matej 14:30). Iz Petrovog i Ilijinog primera učimo nešto veoma važno. Ako želimo da sačuvamo hrabrost, ne smemo se u mislima zadržavati na onome čega se plašimo. Treba da budemo usmereni na Boga koji nam pruža nadu i snagu.

„Dosta mi je!“

Pokrenut strahom, Ilija se uputio ka jugozapadu i bežao oko 150 kilometara do Virsaveje, grada u blizini južne granice Jude. Tamo je ostavio slugu i produžio sam ka pustinji. U izveštaju se kaže da je išao „dan hoda“, pa ga možemo zamisliti kako polazi u zoru, verovatno ne noseći ništa sa sobom. Očajan i gonjen strahom, kretao se po tom surovom i negostoljubivom području dok je sunce nemilosrdno pržilo. Kako je usijani krug polako dobijao crvenu boju i tonuo iza horizonta, Iliju je izdavala snaga. Iscrpljen, seo je pod jedno neugledno drvo — najbliži zaklon u tom neplodnom kraju (1. Kraljevima 19:4).

U krajnjem očaju, Ilija se pomolio. Želeo je da umre. Rekao je: „Nisam ništa bolji od svojih praočeva.“ Znao je da su njegovi praočevi tada bili samo prah i pepeo i da nisu mogli da učine ništa korisno ni za koga (Propovednik 9:10). Ilija se osećao isto tako bezvredno. Nije čudo što je povikao: „Dosta mi je!“ Zašto bi i dalje živeo?

Da li treba da nas zaprepasti što je jedan Božji čovek tako klonuo duhom? Svakako da ne. U Bibliji se za mnoge verne muškarce i žene kaže da su bili toliko tužni da su poželeli smrt — kao što su Rebeka, Jakov, Mojsije i Jov (Postanak 25:22; 37:35; Brojevi 11:13-15; Jov 14:13).

Danas su „naročito teška vremena“, pa ne treba da nas čudi što su mnogi ljudi, pa čak i verne Božje sluge, ponekad veoma potišteni (2. Timoteju 3:1). Ako se ikada budete osećali tako, sledite Ilijin primer — izlijte svoja osećanja Bogu. Na kraju krajeva, Jehova je „Bog svake utehe“ (2. Korinćanima 1:3). Da li je utešio Iliju?

Jehova je podržavao svog proroka

Šta mislite, kako se Jehova osećao kada je s neba video svog voljenog proroka kako leži ispod drveta u pustinji i preklinje ga da umre? Ne moramo da nagađamo. Nakon što je Ilija utonuo u san, Jehova mu je poslao anđela. On ga je nežno dotakao i rekao: „Ustani i jedi.“ Ilija je to i učinio pošto je anđeo stavio pred njega jednostavan obrok od svežeg, vrućeg hleba i vode. Da li mu je uopšte zahvalio? Saznajemo samo da je prorok jeo i pio i vratio se da spava. Da li je bio previše očajan da bi govorio? Bilo kako bilo, anđeo ga je probudio i drugi put, verovatno u zoru. Ponovo ga je pozvao: „Ustani i jedi“, a zatim dodao značajne reči: „Čeka [te] težak put“ (1. Kraljevima 19:5-7).

Budući da mu je Bog to otkrio, anđeo je znao gde se Ilija uputio. Takođe je znao da taj put neće moći da izdrži samo svojom snagom. Kako je ohrabrujuće služiti Bogu koji zna naše ciljeve i poznaje naše granice bolje nego mi sami! (Psalam 103:13, 14). Kako je Iliji koristio taj obrok?

Čitamo: „Tako je on ustao, jeo je i pio, pa je okrepljen tom hranom pešačio četrdeset dana i četrdeset noći dok nije došao na goru istinitog Boga, na Horiv“ (1. Kraljevima 19:8). Poput Mojsija nekih šest vekova pre njega i Isusa oko deset vekova posle, Ilija je postio 40 dana i 40 noći (Izlazak 34:28; Luka 4:1, 2). Taj jedan obrok nije rešio sve njegove probleme, ali mu je na čudesan način dao snagu. Zamislimo tog starijeg čoveka kako teško korača kroz neprohodnu pustoš dan za danom, nedelju za nedeljom, i tako skoro mesec i po.

Jehova i danas podržava svoje sluge, ne putem nekog čudesnog obroka, već na jedan mnogo važniji način. On se brine o njima u duhovnom pogledu (Matej 4:4). Duhovno nas jača učenje o Bogu iz njegove Reči i publikacija koje su pažljivo zasnovane na njoj. Uzimanje te duhovne hrane neće rešiti sve naše probleme, ali može nam pomoći da izdržimo ono što inače ne bismo mogli. Takođe nas vodi do ’večnog života‘ (Jovan 17:3).

Ilija je pešačio skoro 320 kilometara dok konačno nije stigao do gore Horiv, na kojoj se u prošlosti Jehova Bog preko anđela obratio Mojsiju iz grma koji je goreo i kasnije sa Izraelom sklopio savez na temelju Zakona. Ilija se sklonio u jednu pećinu.

Kako je Jehova tešio i jačao svog proroka

Dok je bio na Horivu, „Jehovina reč“ — koju je očigledno preneo jedan duhovni glasnik — došla je proroku: „Šta radiš tu Ilija?“ To jednostavno pitanje je verovatno bilo izgovoreno blagim tonom, pošto ga je on shvatio kao poziv da izrazi svoja osećanja. I zaista je to učinio! Rekao je: „Revnovao sam za Jehovu, Boga nad vojskama, jer su Izraelovi sinovi ostavili tvoj savez, srušili tvoje oltare, a tvoje proroke pobili mačem. Samo sam ja ostao, a sada i moju dušu traže da uzmu“ (1. Kraljevima 19:9, 10). Iz Ilijinih reči vide se najmanje tri razloga zbog kojih je bio potišten.

Kao prvo, smatrao je da je njegov trud bio uzaludan. Iako je godinama „revnovao“ u službi Jehovi, uzdižući njegovo sveto ime i obožavanje iznad svega, činilo mu se da je situacija bila sve gora i gora. Narod je i dalje bio bezveran i buntovan, a kriva religija je cvetala. Pored toga, Ilija je bio usamljen. Rekao je: „Samo sam ja ostao“, smatrajući da je poslednji čovek u narodu koji još uvek služi Jehovi. I kao treće, bio je uplašen. Mnogi proroci su već ubijeni, a on je bio uveren da je sada red na njega. Iliji možda nije bilo lako da prizna svoja osećanja, ali on nije dozvolio da ga ponos i stid zaustave. Time što je u molitvi otvorio svoje srce Bogu, pružio je dobar primer svim vernim ljudima (Psalam 62:8).

Kako je Jehova reagovao na Ilijine strahove i brige? Anđeo mu je rekao da stane na ulaz u pećinu. Poslušao je, ne znajući šta će se zatim dogoditi. A onda je počeo da duva jak vetar! Sigurno je stvarao zaglušujuću buku, pošto je bio toliko snažan da je kidao gore i lomio stene. Zamislite Iliju kako zaklanja oči i pokušava da zadrži teški, grubi ogrtač od dlake dok ga vetar kovitla oko njega. A onda jedva uspeva da ostane na nogama, jer je sama zemlja počela da se trese i pomera — bio je to zemljotres! Tek što je došao sebi, a snažna vatra je buknula i naterala ga da se vrati u pećinu i skloni od njene vreline (1. Kraljevima 19:11, 12).

Nakon svake od ovih pojava kaže se da Jehova nije bio u toj izvanrednoj manifestaciji prirodne sile. Ilija je znao da Jehova nije neki mitski bog prirode, kao što je Val, kog su njegovi zavedeni obožavaoci slavili kao „Jahača na oblacima“ koji donosi kišu. Jehova je pravi izvor sve izvanredne moći koja se nalazi u prirodi, ali je takođe daleko veći od svega što je stvorio. Čak ga ni doslovna nebesa ne mogu obuhvatiti! (1. Kraljevima 8:27). Kako je sve to pomoglo Iliji? Setimo se njegovog straha. Ako je na njegovoj strani Jehova, Bog koji poseduje tako ogromnu moć, svakako nije imao razloga da se plaši Ahava i Jezavelje! (Psalam 118:6).

Nakon što je vatra nestala, zavladala je mukla tišina i Ilija je začuo „glas, tih i blag“. Taj glas je pozvao Iliju da ponovo kaže šta mu je na srcu, što je on i učinio izrazivši svoje brige po drugi put.b Možda mu je to donelo dodatno olakšanje. Međutim, Ilija je sigurno još veću utehu našao u rečima koje je zatim izgovorio ’tih i blag glas‘. Jehova je uverio Iliju da ni u kom slučaju nije bezvredan. Kako je to učinio? Otkrio mu je svoju dugoročnu nameru što se tiče borbe protiv obožavanja Vala u Izraelu. Jasno je da Ilijin trud nije bio uzaludan jer se Božja namera nezaustavljivo kretala napred. Štaviše, Ilija je imao važnu ulogu u toj nameri, pošto ga je Jehova poslao nazad na zadatak sa konkretnim uputstvima (1. Kraljevima 19:12-17).

A šta je bilo sa Ilijinom usamljenošću? Jehova je učinio dve stvari u vezi s tim. Prvo mu je rekao da Jeliseja pomaže za proroka koji će ga kasnije naslediti. Taj mlađi čovek će godinama biti njegov saradnik i pomoćnik. To je zaista bio praktičan izraz utehe! Drugo, Jehova je otkrio ovu uzbudljivu vest: „Ja sam u Izraelu ostavio sedam hiljada ljudi koji nisu savili kolena pred Valom i nisu ga svojim ustima poljubili“ (1. Kraljevima 19:18). Ilija ni u kom slučaju nije bio sam. Sigurno mu je bilo toplo oko srca kada je čuo za hiljade vernih ljudi koji nisu hteli da obožavaju Vala. Njima je bilo potrebno da Ilija nastavi sa svojom vernom službom, da pruži primer neuzdrmane vernosti Jehovi u tim mračnim vremenima. Ilija je sigurno bio duboko dirnut kada je čuo te reči preko Jehovinog glasnika, ’tihi i blagi glas‘ svog Boga.

Poput Ilije, i mi sigurno osećamo strahopoštovanje posmatrajući snažne sile u prirodi. Sve što je stvoreno živopisno oslikava moć Stvoritelja (Rimljanima 1:20). Jehova i dalje rado koristi svoju bezgraničnu moć kako bi pomogao svojim vernim slugama (2. Letopisa 16:9). Međutim, Boga najbolje upoznajemo preko stranica njegove Reči, Biblije (Isaija 30:21). U izvesnom smislu, ona je poput tog ’tihog i blagog glasa‘ putem kog nas Jehova danas vodi, ispravlja, hrabri i uverava u svoju ljubav.

Da li je Ilija prihvatio utehu koju mu je Jehova pružio na gori Horiv? Nema sumnje da jeste! Uskoro se vratio na zadatak, opet onaj isti odvažni, verni prorok koji se suprotstavio iskvarenoj, lažnoj religiji. Ako i mi tako primimo k srcu nadahnute Božje reči, ’utehu iz Pisama‘, moći ćemo da se ugledamo na Ilijin primer vere (Rimljanima 15:4).

[Fusnote]

[Slika na 19. strani]

Jehova je obilno blagoslovio Iliju, i u dobrim i u teškim vremenima

[Slika na 20. strani]

Kada je bio u dubokom očaju, Ilija je izlio srce Jehovi

[Slika na 21. strani]

Jehova je upotrebio svoju bezgraničnu moć kako bi utešio i ohrabrio Iliju