Osmotrimo Jovovu situaciju. Ovaj čovek izuzetne vere prolazio je kroz teška iskušenja — izgubio je materijalna dobra, poginula su mu sva deca i bio je teško bolestan. Sav očajan, zavapio je Bogu: „O, kad bi me u grob sklonio!“ (stih 13). Za njega je grob bio mesto gde će se osloboditi muka. Tamo će, poput blaga koje je Bog sakrio, biti na sigurnom, bez nevolja i patnji.a

Da li će grob zauvek biti Jovovo skrovište? On nije tako mislio. U molitvi je dalje rekao: „Kad bi mi rok odredio i onda me se setio!“ Jov je gajio čvrstu nadu da će u grobu biti samo privremeno i da ga Jehova neće zaboraviti.