Telo — divno stvoreno da bi se radovali životu!

NAUČNICI priznaju da je ljudsko telo divno stvoreno, da je zaista pravo čudo dizajna i građe. Kad svi organi našeg tela normalno funkcionišu možemo da radimo i uživamo u stvarima koje su bez sumnje zadivljujuće.

Pogledajmo, na primer, svoje ruke. Savršeno su oblikovane za mnoge funkcije rada i igre. Da li baš sada tvoje ruke drže časopis koji čitaš? Ruke su ti sigurno savijene baš toliko koliko je potrebno da bi časopis bio na ispravnoj udaljenosti od očiju. Tvoji prsti vrše pritisak koji je potreban da ti časopis ne ispadne iz ruku. A mozak upravlja prstima da čine baš ono što želiš tad kad okrećeš stranicu. Kakav bi samo bio hendikep kad ne bi imali ruke!

Tvoje oči takođe su uključene u čitanje ovih redova. U igri je zadivljujuća mreža nerava i drugih organa da bi se prenela slika reči i fotografija sa stranica u tvoj mozak. Električni impulsi koje proizvodi oko prenose se u mozak, i tamo služe da bi se oblikovali vizuelni utisci koji odgovaraju onome što je na stranici. Koliko je važan naš vid i kako bi bio tragičan njegov gubitak!

Ljudski mozak ima samo oko 1400 grama težine a veličine je baš toliko da stane u tvoju ruku. Ali, mozak je pravo čudo, jedna od najsloženijih stvari stvorenih u svemiru. Omogućava nam da razmišljamo, gledamo, osećamo, razgovaramo, usklađujemo pokrete. Zahvaljujući tom komplikovanom mozgu, možemo da uživamo u divnim zalascima sunca, u ukusnoj hrani, u letnjem povetarcu koji nam hladi lice, u veličanstvenom pogledu s planina, u smehu deteta, u miomirisu cveta, u dodiru nekog koga volimo — a sve to uglavnom bez svesnog napora s naše strane. Bez tog veličanstvenog mozga ne bi mogli baš ni u čemu uživati.

Kako su prikladne reči psalmiste: „Divno sam stvoren na način koji uliva strahopoštovanje“ (Psalam 139:14, NS).

Međutim, iako predivno opremljeno, dođe vreme kad telo prestane da radi. Razbolimo se i ostarimo, a zatim umiremo. U svetu oko nas ima toliko zla da bi, čak da smo i dobrog zdravlja, vrlo malo u njemu uživali. Da li će te neprijatne okolnosti zauvek postojati? Zar nisu naša tela kreirana tako da traju zauvek — bez razornog delovanja bolesti, starosti i smrti — i da uživaju beskrajni život na Zemlji u daleko potpunijem smislu od bilo čega što sad doživljavamo?

Probudite se! će u ovom broju govoriti o tome. Ali, prvo ćemo razmotriti samo neke od naših zadivljujućih telesnih organa: ruku, oko i mozak.

Ruka — „najelegantniji i najspretniji organ“

BILO je hitno. Devojčica kojoj je u saobraćajnoj nesreći povređena glavna arterija desne noge ležala je u predvorju bolnice. Pri ruci nije bilo hirurških instrumenata da bi se zaustavila krv koja je šikljala iz rane. Šta da učini lekar?

„Iskoristio sam ruku kao stezaljku“, priča profesor Napier u svojoj knjizi Ruke, „i pritisnuo arteriju palcem i kažiprstom što sam bolje mogao. Konačno sam našao komad konopca, sve što je bilo na raspolaganju, omotao arteriju i stegnuo je. Šikljanje krvi je prestalo ... Samo ruke su u tom hitnom slučaju mogle postupiti tako brzo i delotvorno. Malo pacijenata ... zna da im je tokom operacije prst na pravom mestu spasao život“.

Sve to bi bilo nemoguće da nema zgloba palca. (Vidi sliku.) Njegov oblik omogućava skoro iste pokrete kao i rameni zglob, ali, za razliku od njega, zglobu palca nije potrebna potpora okolne mase mišića. Zato palac može nežno da se pokreće i dodiruje vrhove prstiju.

Pokušaj da uzmeš male predmete ili čak da okrećeš listove ovog časopisa, a da pri tom ne koristiš palac. Jedan lekar iz Južne Afrike je rekao: „Mnoge palce sam stavio u gips, a kad su se pacijenti vratili obično bi mi rekli kako nisu znali da im je palac toliko potreban“.

Ljudska ruka sa svojim oponirajućim palcem je zadivljujuće svestrana. Kako bi bez ruke pisao pismo, fotografisao, ukucao ekser, telefonirao ili uvukao konac u iglu? Zahvaljujući ruci pijanisti sviraju izvanredne muzičke komade, umetnici slikaju predivne slike, a hirurzi obavljaju precizne operacije. „Majmuni, koji imaju kratke palce i dugačke prste, uskraćeni su u odnosu na istančanu veštinu ruke“, kaže Nova enciklopedija britanika.

Postoji još jedna važna razlika između ruke majmuna i čoveka. Oko četvrtina motornog dela kore ljudskog mozga posvećena je mišićima ruku. Motorni deo kore mozga, kako to objašnjava profesor Gajton u svojoj knjizi Priručnik za medicinsku fiziologiju „sasvim je različit od onog kod nižih životinja“, i omogućava „izuzetne sposobnosti upotrebe šake, prstiju i palca u vršenju krajnje veštih zadataka“.

Uz to, neurohirurzi su otkrili još jedno područje ljudskog mozga koje nazivaju „područje za veštine ruke“. Za vešte ruke su potrebni senzorni receptori. To su sićušni nervni završeci kojima ljudska ruka obiluje, a naročito mnogo ih ima u palcu. Probudite se! je intervjuisao jednog lekara koji je rekao: „Kad ljudi izgube imalo osećaja na vrhu palca teško im je male predmete, poput zavrtnja postaviti u pravi položaj“. Tvoje ruke imaju i druge vrste senzornih receptora koji omogućavaju da pomeriš ruke na pravo mesto čak i u potpunoj tami. Na taj način možeš, dok ležiš noću u krevetu, da počešaš nos, a da se ne udariš u lice.

Čak i jednostavan postupak kao što je posezanje za čašom vode je nešto što izaziva divljenje. Ako je stisak preslab, čaša ti može ispasti. Ako je prejak, možeš da je slomiš i posečeš prste. Kako uspevaš da je držiš baš onim pritiskom koji je potreban? Receptori pritiska ruke šalju poruke mozgu, koji šalje natrag odgovarajuća uputstva ispruženoj ruci i šaci.

Uskoro, bez potrebe da gledaš, čaša nežno prianja uz tvoje usne. Pažnja ti je u međuvremenu upravljena možda na televizijski program ili na razgovor s prijateljima. „Činjenicu da čašu prinosimo ustima, a da njom ne udarimo u lice“, kaže dr Miler u svojoj knjizi Ispitivanje tela, „možemo zahvaliti sposobnostima ispruženog uda da precizno odmerava stvari. Činjenica da čaša ostaje na ustima iako gubi težinu dok se prazni pokazuje kako se vesti brzo prenose“.

Nije čudo što je ljudska ruka izazvala divljenje misaonih ljudi! „Kad ne bih imao nikakav drugi dokaz“, napisao je poznati naučnik Ser Isak Njutn, „već sam palac bi me uverio u postojanje Boga“. „Možemo slati ljude na mesec“, kaže profesor Napier, ali u svom našem mehaničkom i elektronskom čarobnjaštvu ne možemo da napravimo veštački kažiprst koji može i da oseća i da doziva“. Kako kaže Nova enciklopedija britanika, čovečja ruka verovatno je „najelegantniji i najspretniji biološki organ“ koji „ga razlikuje od svih drugih živućih primata“.

[Slike na 5. strani]

Zglob palca jedinstven je u poređenju sa zglobovima drugih prstiju

[Slike na 6. strani]

Ljudska ruka sa svojim oponirajućim palcem zadivljujuće je svestrana

[Slika na 6. strani]

Senzorni receptori šake i ruke omogućavaju mozgu da upravlja složenim radnjama

Oko — „zavist kompjuterskih naučnika“

MREŽNJAČA je mala opna koja prianja na pozadinu oka. Tanka je kao papir, a sadrži preko stotinu miliona neurona raspoređenih u različite slojeve. „Mrežnjača je“, kaže knjiga Živo telo, „jedno od najizvanrednijih tkiva u ljudskom telu“. Ona izaziva „zavist kompjuterskih naučnika, jer svake sekunde izvrši približno 10 milijardi kalkulacija, kaže Sandra Sinkler u svojoj knjizi Kako vide životinje.

Kao što kamera prenosi sliku na fotografski film, tako i naše oko prenosi na mrežnjaču sliku onoga što vidimo. Međutim, kao što objašnjava dr Miler, film u kameri „ne može se ni izdaleka uporediti sa mnogostranom osetljivošću mrežnjače. Uz pomoć tog „filma“ možemo pri mesečevoj ili sunčevoj svetlosti da vidimo 30 000 puta intenzivnije. Nadalje, mrežnjača može da razabere sitne pojedinosti na nekom predmetu čiji je jedan deo izložen sunčevoj svetlosti, dok se ostatak nalazi u senci. Profesor Gajtn u svojoj knjizi Priručnik za medicinsku fiziologiju objašnjava da „kamera to ne može zbog uske granice svetlosnog intenziteta koji je potreban za odgovarajuću ekspoziciju filma“. Zato je fotografima potreban blic.

Mrežnjača za svoju „mnogostranu osetljivost“ može delimično zahvatiti oko 125 miliona senzornih štapića. Oni su osetljivi na male količine svetlosti i omogućavaju da se vidi i noću. Zatim, tu je i oko 5,5 miliona čepića koji reaguju na jače svetlo i omogućavaju detaljan vid u boji. Neki čepići su najosetljiviji na crvenu svetlost, drugi na zelenu, a treći na plavu. Zajedničko reagovanje omogućava da vidiš sve boje u ovom časopisu. Kad su sve tri vrste čepića jednako nadražene, boja koju vidiš je čisto bela.

Kod većine životinja mogućnost gledanja u boji ograničena je, a mnoge uopšte ne vide boje. „Gledanje u boji u velikoj meri pridaje radost životu“, kaže hirurg Rendl Šort, i dodaje: „Od svih organa u telu koji nisu od apsolutno presudne važnosti za život, oko se može smatrati najčudesnijim“.

„Začuđujući timski rad“

Slike na mrežnjaču padaju naopako, baš kao i na film u kameri. „Zašto nama svet ne izgleda naopako?“ pita dr Šort i objašnjava: „Jer je mozak razvio naviku preokretanja utisaka“.

Napravljene su posebne naočare koje okreću sliku. Prilikom naučnih eksperimenata, ljudi koji ih nose vide sve naopako. Zatim se, nakon par dana događa nešto zapanjujuće. Počinju da gledaju normalno! Začuđujući timski rad oka i mozga pokazuje se na brojne načine“, komentariše se u knjizi Knjiga o telu.

Dok tvoje oko prelazi preko ovog reda, čepići razlikuju crnu štamparsku boju od belog papira. Međutim, mrežnjača ne može da reaguje na slova azbuke koju su smislili ljudi. Mi u jednom drugom delu mozga učimo da pridajemo značenje nekom nizu slova. Potereban je prenos informacija.

Mrežnjača šalje šifrovanu poruku preko milion nervnih vlakana u deo mozga koji je smešten u blizini zadnjeg dela glave. „Projekcije iz mrežnjače u moždanu koru“, objašnjava se u knjizi Mozak, „visoko su organizovane i uredne. ... Ako u svaki od različitih delova mrežnjače pada malo svetlosti, odgovarajući deo vidnog područja [u mozgu] će da reaguje“.

[Slike na 7. strani]

Pošto mrežnjača ima tako širok obim osetljivosti na svetlost, oku, za razliku od kamere, nije potreban blic

[Slika na 8. strani]

Tvoja mrežnjača ima milione neurona, tzv. čepića, osetljivih na zeleno, crveno ili plavo

Mozak — „više od kompjutera“

JOŠ jedan izvanredan organ je ljudski mozak. Njega, zajedno sa ostalim delovima nervnog sistema, često porede sa kompjuterima. Kompjutere su, naravno, napravili ljudi i oni rade po uputstvima koja su unapred korak po korak programirali ljudski programeri. Međutim, mnogi smatraju da nikakav razum nije odgovoran za „ožičavanje“ i „programiranje“ ljudskog mozga.

Iako su veoma brzi u tome, kompjuteri obrađuju informacije samo jednu po jednu, dok ljudski nervni sistem obrađuje istovremeno milione informacija. Na primer, za vreme šetnje u proleće možeš da uživaš u divnom pejzažu, da slušaš cvrkut ptica i udišeš miris cveća. Svi ti prijatni osećaji prenose se istovremeno u tvoj mozak. Istovremeno informacije struje iz receptora oseta u tvojim udovima i iz momenta u moment obaveštavaju mozak o položaju svake noge i stanju svakog mišića. Oči zapažaju prepreke na putu, a tvoj mozak se na temelju svih tih informacija brine da svaki korak bude skladan.

U međuvremenu, niže regije mozga upravljaju otkucajima srca, disanjem i drugim vitalnim funkcijama. Ali, on čini i više. Dok hodaš možeš da pevaš, razgovaraš, porediš sadašnji izgled pejzaža sa pređašnjim, ili da praviš planove za budućnost.

„Mozak je mnogo više od kompjutera“, zaključuje se u knjizi Knjiga o telu. „Ni jedan kompjuter ne može zaključiti da mu je dosadno ili da pogrešno koristi svoj talent, ili da treba započeti nov način života. Kompjuter ne može drastično da izmeni svoj program; pre nego što krene u novom pravcu, neko ko ima mozak mora da ga reprogramira. ... Kompjuter ne može da se opusti, sanjari otvorenih očiju ili da se smeje. Ne može da postane nadahnut ili kreativan. Ne može da zna šta je svest ili da uoči smisao. Ne može da se zaljubi“.

Najdivniji od svih mozgova

Životinje, na primer, slonovi i neka velika morska stvorenja imaju mozak veći nego čovek, ali srazmerno veličini tela ljudski mozak je najveći od svih. „Gorila je“, objašnjava Ričard Tompson u knjizi Mozak, „telesno veći od čoveka, ali mozak mu je četvrtina čovečjeg“.

Broj različitih veza između neurona (nervnih ćelija) ljudskog mozga je astronomski. To je zato što su neuroni povezani bezbrojnim vezama; jedan može da bude povezan sa preko sto hiljada drugih. „Broj mogućih veza u našem mozgu je sasvim beskonačan“, kaže Entoni Smit u knjizi Um. Veći je „od ukupnog broja atomskih čestica koje čine poznati svemir“, kaže neurolog Tompson.

Ali, ima nešto što još više zadivljuje. To je način na koji je ta ogromna mreža neurona povezana, a koji omogućava ljudima da misle, govore, slušaju, čitaju i pišu. A sve to može da se radi na dva ili više jezika. Govor čini ključnu razliku između ljudi i životinja“, kaže Karl Sabag u knjizi Živo telo. U poređenju s njim, komunikacija životinja je jednostavna. Kako priznaje evolucionista Sabag, razlika „nije samo u malom poboljšanju sposobnosti životinja da ispuštaju glasove — to je temeljno svojstvo koje čoveka čini čovekom, a odražava se na glavnim razlikama u strukturi mozga“.

Zadivljujuća građa ljudskog mozga potakla je mnoge da bolje iskoriste njegove mogućnosti tako da ovladaju veštinom nekog zanata, da nauče da sviraju neki muzički instrument, da nauče neki strani jezik, ili da razviju neki drugi talent koji životu daje radost. „Kad učiš neku novu veštinu“, pišu dr R. Brun i dr B. Brun u njihovoj knjizi Ljudsko telo, „ti učiš neurone da se povezuju na nov način ... Što više upotrebljavaš mozak, to više postaje delotvorniji“.

Ko je to stvorio?

Da li je nešto tako visoko organizovano i sređeno kao što su ruka, oko i mozak, moglo da nastane slučajno? Ako je čoveku pripisana čast za to što je stvorio razne alate, kompjutere i fotografski film, nekom bi sigurno trebalo pripisati čast zato što je stvorio mnogostraniju ruku, oko ili mozak. „O Jehova“, kaže psalmista u Svetom pismu, „slaviću te, jer sam divno stvoren, na način koji uliva strahopoštovanje. Tvoja dela su čudesna, i moja duša to jako dobro zna“ (Psalam 139:1, 14, NS).

Ljudsko telo vrši mnoge zadivljujuće funkcije bez našeg svesnog napora. U ovom časopisu će i dalje izlaziti članci o nekim od tih zadivljujućih mehanizama, a takođe i o tome može li da se pobedi starost, bolest i smrt, tako da možemo zauvek da se radujemo životu!

[Okvir na 10. strani]

Tvoji čudesni neuroni

NEURON je nervna ćelija sa svim svojim procesima. Tvoj nervni sistem sadrži mnogo vrsta neurona, kojih ima ukupno oko 500 milijardi. Neki od njih su receptori oseta koji šalju informacije iz raznih delova tela u mozak. Neuroni u višim regijama mozga funkcionišu poput video-rekordera. Mogu trajno da čuvaju informacije koje dolaze iz tvojih očiju i ušiju. Godinama kasnije možeš da „pregledaš i preslušaš“ te slike i zvukove, kao i pomisli i druge osete koje ni jedna ljudska naprava ne može da zabeleži.

Ljudsko pamćenje je još uvek tajna. Ono je verovatno na neki način u vezi s načinom povezivanja neurona. „Prosečna ćelija mozga“, objašnjava Karl Sabag u knjizi Živo telo, „se povezuje sa oko 60 000 drugih dok se kod nekih ćelija broj veza penje ustvari i na četvrt miliona ... Ljudski mozak u vezama između nervnih ćelija može da sadrži bar 1 000 puta više informacija nego najveća enciklopedija, koja se, recimo, sastoji od 20 do 30 velikih tomova.“

Ali, kako jedan neuron prosleđuje informacije drugom? Stvorenja sa jednostavnim nervnim sistemima imaju mnogo nervnih ćelija koje su povezane. U tom slučaju električni impuls prelazi s jednog neurona na drugi kao preko mosta. To prelaženje naziva se električna sinapsa. Brzo je i jednostavno.

Može da izgleda neobično, ali većina neurona ljudskog tela prenosi poruke putem hemijske sinapse. Ta sporija i složenija metoda može da se uporedi sa vozom koji dolazi do reke bez mosta, pa mora da bude prevezen trajektom. Kada električni impuls dođe do hemijske sinapse mora da se zaustavi, jer između dva neurona postoji prazan prostor. Ovde se signal prenosi „trajektom“, putem hemijskih supstanci. Zbog čega tako složena elektrohemijska metoda za prenošenje nervnih impulsa?

Naučnici uviđaju mnoge prednosti hemijske sinapse. Ona osigurava prosleđivanje poruka. Isto tako, opisana je kao plastična, jer njena funkcija i struktura mogu lako da se menjaju. Takođe i signali mogu da se modifikuju. Neke hemijske sinapse upotrebom ojačaju, dok druge zbog neupotrebljavanja nestaju. „Učenje i pamćenje ne bi mogli da se razviju u nervnom sistemu koji ima samo električne sinapse“, kaže Ričard Tompson u knjizi Mozak.

Naučni pisac Smit u knjizi Um objašnjava: „Neuroni ne samo da odašilju ili ne odašilju ... Oni moraju biti sposobni da proslede mnogo istančanije informacije nego što su to da ili ne. To nisu samo čekići koji udaraju u sledeći ekser, bilo da to rade češće ili manje često. To je, da dovršim tu analogiju, kutija stolarskog alata, sa odvijačima, kleštima, kombinirkama, palicama — i čekićima. ... Svaki impuls neurona putem bude oblikovan, i to nigde drugde nego u sinapsama“.

Hemijska sinapsa ima i druge prednosti. Treba joj manje prostora nego električnoj, a to objašnjava zašto ljudski mozak ima tako mnogo sinapsi. Časopis Nauka iznosi broj od 100 000 000 000 000 — a on je jednak broju zvezda stotina galaksija kao što je Mlečni put. „Mi smo to što jesmo“, dodaje neurolog Tompson, „zato što su naši mozgovi u osnovi više hemijske nego električne mašine“.

[Okvir na 12. strani]

Zašto našem mozgu treba toliko krvi

PRE nego što skočiš u bazen, verovatno nožnim prstima probaš kakva je voda. Ako je voda hladna, sićušni receptori kože za hladno brzo reaguju. Mozak za manje od jedne sekunde registruje temperaturu. Receptori za bol mogu još brže da prenesu informacije. Neki nervni impulsi dostižu brzinu od 360 km na čas — što može da se uporedi sa pretrčavanjem fudbalskog igrališta u jednoj sekundi.

Kako, međutim, mozak izlazi na kraj s takvim intenzitetom nadražaja. Jedan od načina je učestalost kojom neuroni šalju signale; neki ih šalju hiljadu ili više puta u sekundi. Intenzivna aktivnost koja se odvija između neurona u mozgu bila bi nemoguća kad ne bi bilo rada „pumpi“ i „električnih centrala“.

Svaki put kad neuron izbaci signal, atomi s električnim naponom ulaze u ćeliju. Kad bi se tim natrijumovim jonima, kako se nazivaju, dopustilo da se nagomilaju, neuron bi postepeno izgubio sposobnost da šalje signale. Kako je rešen taj problem? „Svaki neuron“, objašnjava naučni pisac Entoni Smit u svojoj knjizi Um, „sadrži oko milion pumpi — od kojih svaka predstavlja malo ispupčenje na membrani ćelije — a svaka pumpa može u jednoj sekundi da zameni 200 natrijumovih jona za 130 kalijumovih“. Čak i kad neuroni miruju, pumpe rade. Zašto? Da bi neutralizovale učinak natrijumovih jona koji ulaze u ćeliju i kalijumovih koji izlaze.

Aktivnost pumpi zahteva stalno snabdevanje energijom. Energija dolazi od sićušnih mitohondrija, odn. „električnih centrala“ raspršenih po unutrašnjosti ćelije. Da bi proizvela energiju, svakoj „električnoj centrali“ je potreban kiseonik i glukoza koje donosi krv. „Iako težina mozga čini samo oko 2 posto ukupne težine tela“, objašnjava Ričard Tompson u knjizi Mozak, on prima 16 posto krvi ... Tkivo mozga prima 10 puta više krvi od mišićnog tkiva“.

Sledeći put kad probaš temperaturu vode seti se biliona pumpi i električnih centrala u svom mozgu. I ne zaboravi da je sva ta aktivnost moguća zato što krv donosi kiseonik i glukozu.

[Slika na 9. strani]

Ljudski mozak istovremeno obrađuje milione informacija. Kako se pokrećeš, receptori za oset u tvojim udovima iz momenta u momenat obaveštavaju mozak o položaju svake ruke i stanju svakog mišića

[Slika na 11. strani]

Mozak je daleko složeniji i svestraniji od kompjutera