6. poglavlje

Duh koji se vraća Bogu

NIJEDAN iskreni istraživač Biblije ne bi uopšte smeo biti u sumnji da ono, što Biblija označava „dušom“, nije besmrtni deo čoveka koji nakon smrti tela postoji i dalje kao nešto, što je pri svesti. Ipak ima osoba, koje i nakon što im se podnesu mnogi dokazi o tome, šta je u stvari duša, stavljaju daljnje prigovore kako bi podupirali verovanje da u čoveku postoji nešto, što nakon smrti i dalje živi.

Biblijski stavak koji se u tu svrhu često navodi je Propovednik 12:7, a on glasi: „I vrati se prah u zemlju kako je bio, a duh se vrati Bogu koji ga je dao.“ Veslejanski; metodistički teolog Adam Klark piše u svom Commentary-u o tom stavku sledeće: „Na tom mestu mudar sasvim jasno razlikuje telo od duše: Telo nije isto što i duša. Telo je materijalno, duša nije. Telo, koje je materijalno, vraća se opet u ono što je prvobitno i bilo: prah; ali se duh koji nije materijalan vraća Bogu.“ Nešto slično govori se i u delu A Catholic Commentary of Holy Scripture: „Duša se vraća k Bogu.“ Prema tome u ovim se komentarima ukazuje da su duše i duh identični.

Ipak, zanimljivo je ustanoviti da ima katoličkih i protestantskih naučnika koji zastupaju sasvim drugo shvatanje. Tako, na primer, čitamo u „Glossary of Biblical Theology Terms“, spisku teoloških izraza u katoličkoj Novoj američkoj Bibliji (New American Bible izdana od P. J. Kennedy i sina New York, 1970) Kada se ‘duh‘ upotrebljava nasuprot „mesu“, ... time nije nameravano da se materijalni deo odeli od nekog nematerijalnog dela čoveka... ‘Duh’ ne znači duša.“ „U tom se prevodu, u stavku Propovednika 12:7, ne upotrebljava reč „duh“ već izraz „dah životni“. U protestantskoj Interpreter‘s Bible govori se o sastavljaču knjige „Propovednik“: Kohelet ne misli da ličnostčoveka i dalje postoji.“ Dakle, dolazimo do sasvim različitih zaključaka. No, može li se uprkos tome sigurno znati šta je duh i u kom se smislu vraća Bogu?

U Propovedniku 12:1-7, pesničkim su jezikom opisane posledice starosti i smrti. Telo se nakon smrti postepeno raspada i opet postaje deo zemaljskog praha. „Duha, se naprotiv, „vraća Bogu“. Smrt čoveka dovodi se, dakle, u vezu s vraćanjem duha k Bogu, što ukazuje da život čoveka u određenom smislu zavisi od tog duha.

Hebrejska reč koja je u Propovedniku 12:7 prevedena sa „dah“ ili „dah životni“ glasi u izvornom tekstu “ruah“. Odgovarajuća grčka reč je pneuma. Naš život je, doduše, zavisan od procesa disanja, ali reč „dah“ (kako mnogi prevodioci često prevode reči ruah i pneuma) nije uvek podesno kao sinonim za reč „duh“. Nadalje se i druge hebrejske i grčke reči, naime, neshamah (hebrejski) i pnoe (grčki) prevode sa „dah“. (vidi 1. Mojs. 2:7 i D. ap. 17:25). Usprkos tome, značajno je da prevodioci, koji često umesto reči „duha primenjuju reč „dah“, pokazuju time da se odgovarajuće reči u izvornom tekstu odnose na nešto, što nema nikakvu ličnost, ali je neophodno potrebno za opstanak života.

ŠTA JE DUH?

U Bibliji se izričito govori da je život čoveka zavisan od duha (ruah ili pneuma). Čitamo: Uzmeš im (Jehova) duh (ruah) i u prah se vraćaju“. (Ps. 104:29) „Jer kao što je telo bez duha mrtvo“. (Jak. 2:26) Prema tome, duh je ono što oživljava telo.

Ali ta oživljujuća snaga nije samo disanje. A zašto ne? Jer život ostaje u ćelijama još kratko vreme nakon što je disanje prestalo. Zato katkada uspeju pokušaji oživljavanja i presađivanja organa iz jednog čoveka u drugog, no sve to mora se veoma brzo odvijati. Čim je životna snaga iščezla iz ćelija tela, ne koriste više nikakvi napori u svrhu održanja života. Dahom čitavog sveta ne bi se moglo oživeti ni jednu jedinu ćeliju. Gledajući tako, „duh“ mora biti nevidljiva životna snaga koja deluje u svakoj živoj ćeliji ljudskog tela.

Deluje li ta snaga samo u čoveku? Ono što u Bibliji čitamo, može nam pomoći da u tom pogledu stvorimo pravilne zaključke. Biblija izveštava o uništenju ljudi i životinja u opštem potopu: „Sve što imaše u nosu dah (neshamah) životne snage, (u hebrejskom stoji za reč „snaga“ ruah, duh) sve što beše na suhom pomrije“. (1. Mojs. 7:22) U Propovedniku 3:19 nalazimo o smrti sličnu tvrdnju: „Jer šta biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona, tako ginu i oni, i svi imaju isti duh (ruah), i čovek ništa nije bolji od stoke, jer je sve taština.“

Dakle, čovek nije, obzirom na duh koji oživljuje telo, ništa bolji od životinje. Čovek i životinja imaju isti nevidljivi duh ili istu životnu snagu. Taj bismo duh ili životnu snagu koja deluje u životinjama i u čoveku u nekom pogledu mogli usporediti sa tokom elektrona ili električnom strujom koja snabdeva neku mašinu ili spravu. Ta nevidljiva električna struja može, zavisno od toga kakva se mašina ili sprava njome snabdeva, različito delovati. Tako štednjak može grejati, ventilator proizvesti strujanje vazduha, kompjuter rešavati matematičke probleme, a televizijski aparat može proizvesti glasove i prikazivati slike i ljude. Ista nevidljiva snaga koja može prouzrokovati reprodukciju zvuka, može proizvesti topli nu ili rešavati brojčano zamršene probleme. Ne, poseduje li električna struja komplikovane osobine mašina ili sprava, koje su njom snabdevene ili stavljene u pogon?

Tako i čovek i životinje imaju „samo jedan duh“, samo jednu delujuću snagu. Duh ili životna snaga, koja omogućuje čoveku održavati u ravnoteži njegove životne funkcije, ne razlikuje se ni u čemu od duha koji omogućuje životinjama održavati u ravnoteži njihove životne funkcije. Taj duh ne čuva obeležje ćelija mrtvog tela. Tako na primer, taj duh ne zadržava u sebi informacije sačuvane u ćelijama mozga, a niti nastavlja sam nezavisno od tih ćelija, proces razmišljanja. O čoveku čitamo u Bibliji: „Iziđe iz njega duh (ruah), i vrati se u zemlju svoju; taj dan propadnu sve pomisli njegove“. (Ps. 146:4)

Budući da je to tako, ne može povratak ruaha ili duha natrag Bogu značiti jednostavno nastavak egzistencije, povezano sa svešću. Duh ne nastavlja proces ljudskih misli. On je samo životna snaga za koju ne postoji nikakva daljnja egzistencija, nezavisno od tela, a povezana svešću.

KAKO SE DUH VRAĆA BOGU?

Kako se ta snaga ili taj duh, koji je nevidljiv vraća Bogu? Dolazi li on u doslovnu Božju prisutnost na nebo?

U Bibliji se reč „vratiti se“ ne upotrebljava uvek u značenju nekog doslovnog kretanja s jednog mesta na drugo. Tako je, na primer, bilo rečeno nevernim Izraelcima: „Vratite se k meni, i ja ću se vratiti k vama, veli Jehova nad vojskama“. (Mal. 3:7) To očigledno nije značilo, da bi Izraelci morali napustiti Zemlju i uputiti se u prisutnost Božju. Takođe to nije značilo niti da bi Bog napustio nebo i stanovao meću Izraelcima ovde na Zemlji. Izraz, da se Izraelci trebaju „vratiti“ k Jehovi, značio je da odstupe od svog zlog puta i ponovo žive saglasno sa Božjim pravednim putevima. Reči „i ja ću se vratiti k vama“ znače, da će Jehova opet pokloniti svoju pažnju na dobrotvoran način svom narodu. U oba se slučaja taj „povratak“ odnosio na stav, a ne na neko doslovno kretanje sa jednog geografskog mesta na drugo.

To bismo mogli ovako prikazati: Neko preduzeće ili vlasništvo prelazi iz ruke jednoga u posed drugome. Tako može, na primer, u nekoj zemlji železnica preći iz ruku privatnih posednika u državno vlasništvo. Kod prenosa preduzeća u državni posed mogu sva železnička uređenja, čak i svi dokumenti, ostati onde gde jesu. Jedino se menja autoriteta.

Isto je tako i sa duhom ili životnom snagom. Kad čovek umre, ne treba se duh, da bi se „vratio natrag Bogu“, doslovno sa Zemlje uputiti u nebeska prostranstva. No, sada se dar — živeti kao razumom obdareno stvorenje, dar, koji je umrli nekada posedovao — vraća natrag Bogu. Ono, što je potrebno da bi osoba oživela, naime, duh ili životna snaga, je u Božjim rukama. (Ps. 31:5; Luka 23:46)

Situacija je slična kao i kod nekog optuženog koji kaže sudiji: „Moj život je u vašoj ruci.“ On time misli da je od sudije zavisno kako će njegov život nadalje teći, jer optuženi ne može o tome sam odlučivati. To nije u njegovoj moći.

Slično je i sa umrlim. On nema nad svojim duhom ili životnom snagom nikakve moći. Može se reći, da se ona „vratila Bogu“, jer od Boga zavisi. da li će dotični kasnije ponovo živeti. Bog će odlučiti o tome, hoće li umrlom ponovo dati duh ili životnu snagu.

Isključuje li to, nužno svaku mogućnost za život nakon smrti? Ne trebamo li možda još nešto odvagnuti?

KAKO JE SA PONOVNIM ROĐENJEM ILI PONOVNIM UTELOVLJENJEM?

Milioni ljudi, koji zastupaju potpuno različita — „hrišćanska“ i nehrišćanska — verska gledišta, uvereni su, da su ljudi pre svog sadašnjeg života već jednom živeli i da će nakon svoje smrti opet dalje živeti. Iako se njihove pretpostavke međusobno jako razlikuju, ipak svi oni veruju da se jedan deo čoveka ponovo rađa u nekom drugom stvorenju ili da ulazi u neko novo telo.

U knjizi A Manual of Buddism kaže se u korist verovanja u ponovno rođenje između ostalog sledeće: „Često imamo značajne doživljaje koji se mogu protumačiti samo ponovnim rođenjem. Koliko se puta susrećemo sa osobama koje su nam potpuno strane, a ipak imamo određeni osećaj, da ih poznajemo! Često dođemo negde prvi put, a ipak osećamo da poznajemo tu okolinu!“

Da li se i tebi već nešto takvo dogodilo? Jesi li već imao osećaj, kada si nekoga prvi put video, da si mislio da ga od negde poznaješ? Kako možemo protumačiti takvo iskustvo?

Postoje mnoge sličnosti među ljudima. Možda si se — nakon što si malo razmislio — setio, da je dotična osoba u nekim svojim svojstvima i izgledu slična nekom od tvojih prijatelja ili poznatih.

Možda si stanovao u nekom gradu ili si ga video na slikama. Posetiš li tada neki drugi grad, mogu ti upasti u oči neke sličnosti, tako da imaš osećaj kao da ti okolina nije uopšte strana ili nepoznata.

Nije li, dakle, razumno zaključiti da taj osećaj poznavanja osoba i mesta koje prvi put vidimo ne dolazi otuda što smo mi već jednom živeli, već ga treba svesti na iskustva koja smo stekli u našem sadašnjem životu? Ako bi svi ljudi već više puta živeli, zar ne bi trebali svi biti toga svesni? Zašto milioni ljudi nemaju ni najmanji osećaj da su već jednom živeli, niti na to uopšte misle? Kako može, osim toga, neka osoba izbeći greške koje je počinila u svom pređašnjem životu, kad se toga uopšte ne može setiti? Šta bi koristili takvi pređašnji životi?

Ovaj ili onaj mogao bi to objašnjavati time, da bi život bio pravi teret, kad bi se ljudi sećali pojedinosti iz ranijih života. Mohandas K. Gandhi izrekao je tu misao ovako: „Samo dobroti prirode trebamo pripisati da se ne sećamo prošlih rođenja. Šta bi koristilo sećati se pojedinosti bezbrojnih rođenja koja smo doživeli? Život bi bio pravi teret, kad bismo se toliko toga sećali! Mudar čovek namerno zaboravlja mnogo toga. Tako, na primer, pravnik zaboravlja pojedinosti nekog slučaja, čim ga je rešio.“ To je zanimljivo objašnjenje. No, da li je nepobitno?

Mi se ne možemo prisetiti svega, što smo doživeli, ali sigurno nismo baš ni sve zaboravili. Neki pravnik može zaboraviti tačne pojedinosti određenih slučajeva, ali iskustvo, koje je stekao obrađivanjem tih slučajeva, postaje sastavni deo njegovog znanja. Za njega bi bilo loše, kad bi sve zaboravio. Moramo se dalje pitati: Šta prouzrokuju veće poteškoće, zar slabo ili dobro sećanje? Nije li starac, koji ima dobro sećanje, te stoga može dobro koristiti svoje znanje i iskustvo, u mnogo boljem položaju od starca koji je tako reći sve zaboravio?

Zar bi se moglo stvarno govoriti o „dobroti“, kada bi se moralo ponovo učiti sve što se naučilo u prošlom životu? Da li bi ti smatrao „dobrotom prirode“ kada bi uvek, nakon nekako deset godina, zaboravio sve što si znao i tada morao iznova započeti učiti jezik, ponovo sakupljati zna nje i iskustva, samo zato da bi to tada ponovo izgubio iz sećanja? Ne bi li to bilo razočaravajuće? Ne bi li to bio i strahoviti gubitak? Čemu tada smatrati da se to događa svakih sedamdeset ili osamdeset godina? Možeš li uopšte predstaviti, da bi jedan ljubazan Bog učinio takvo ponovno rođenje sastavnim delom svoje namere sa čovečanstvom?

Mnogi pristaše nauke o ponovnom rođenju veruju da se osobe, koje su provodile loš život, rađaju ponovo u nekoj nižoj klasi, ili kao buba, ptica ili sisavac. Ali zašto imamo upravo sada kada zločini i nasilja besprimerno rastu, takav porast ljudi, takvu eksploziju stanovništva? Nadalje, zašto pripadnici najniže klase pokazuju izvanredne rezultate, ako im se pruži mogućnost naobrazbe? Tako je, na primer, časopis New York Times u svom izdanju od 26. oktobra 1973. izvestio da je neka šesnaestogodišnja devojčica, koja pri pada nižoj klasi, najinteligentnija u školi Kalipašimu (Indija). Ona je obdarenija nego jedna devojčica koja pripada najvišoj klasi, klasi Brahmanaca. Kako se to može protumačiti? Zar ne da nauka o ponovnom rođenju ili ponovnom utelovljena ne može zadovoljavajuće objasniti te stvari?

Nadalje, razmislimo i o tome kakvim je plodovima urodila ta nauka? Nisu li time mnogi ljudi bili prisiljeni živeti nedostojnim životom, jer su morali raditi ponižavajuće poslove pod lošim uslovima i jedva su imali mogućnosti da bilo kakvom naobrazbom poboljšaju svoj udes?

NAUČAVA LI BIBLIJA PONOVNO ROĐENJE

Možda neke osobe ukazuju da logični zaključci ne isključuju bezuslovno mogućnost ponovnog rođenja. Na spomenute argumente mogli bi odgovoriti: „Čak se i u Bibliji naučava ponovno rođenje. To je samo jedna od mnogih stvari koje ljudi ne mogu potpuno protumačiti.“

Budući da pristaše nauke o ponovnom rođenju uvlače u razgovor Bibliju, želeli bismo osmotriti šta se u njoj govori. Koji se biblijski stavci navode da bi se dokazalo nauku o ponovnom rođenju? Knjiga What is Buddhism? odgovara nam ovako: „Želimo upozoriti hrišćanskog čitaoca da se u okrnjenim fragmentima Hristove nauke, koji još postoje, može jasno raspoznati nauka o ponovnom rođenju, a najrasprostranjenije su priče o tome, da je Isus ponovo uskrsnuli Jovan Krstitelj, Jeremija ili Ilija. (Mat. 16:13-16) Čak je i Irod očigledno mislio, da je Isus taj od mrtvih uskrsnuli Jovan Krstitelj.

Šta se može reći za te argumente? Da li je Isus Hrist sam tvrdio, da je on Jovan Krstitelj, Jeremija ili Ilija? Ne, ge su tvrdnje postavile osobe koje uopšte nisu verovale da je Isus bio obećani Mesija ili Hrist. Isus nije mogao ni u kom slučaju biti Jovan Krstitelj, jer ga je — kad mu je bilo otprilike trideset godina, krstio Jovan koji je bio stariji od njega. (Mat. 3:13-17; Luka 3:21-23) Kralj Irod je izrazio nerazumno gledište da je Isus taj, od mrtvih uskrsnuli Jovan Krstitelj, jer je dao pogubiti Jovana i zbog toga ga je mučio osećaj teške krivice.

Ali, zar ne postoje direktne Isusove izjave, koje se smatraju osloncem za veru u ponovno rođenje ili ponovno utelovljenje? Da, jedna takva izjava postoji. Jednom je prilikom Isus Hrist doveo Jovana Krstitelja u vezu sa jevrejskim prorokom Ilijom, koji je živeo u staro doba. Rekao je: „Ali vam kažem da je Ilija već došao, i ne poznaše ga, nego učiniše s njim što htedoše... Tada razumeše učenici da im govori za Jovana Krstitelja“. (Mat. 17:12, 13) Da li je Isus rečima „da je Ilija već došao“ mislio da je Jovan Krstitelj bio ponovo rođeni Ilija?

Na ovo pitanje potrebno je odgovoriti na temelju onoga, šta o toj stvari govori Biblija kao celina. Ono vreme, dok je Isus delovao na Zemlji, mnogi su Jevreji mislili da će se Ilija doslovno vratiti. Malahijino je proročanstvo takođe ukazivalo na vreme, kad će Jehova Bog poslati proroka Iliju. (Malahija 4:5) No, sam Jovan Krstitelj nije se smatrao Ilijom u osobi, ili ponovnim utelovljenjem tog hebrejskog proroka. Jednom su ga prilikom pitali neki Jevreji: „Jesi li ti Ilija?“, na šta im je Jovan Krstitelj odgovorio: „Nisam“. (Jov. 1:21) Ipak je bilo unapred prorečeno, da će Jovan „Ilijinim duhom i silom“ pripremiti put pred Pomazanikom. (Luka 1:17) Isus je, prema tome, kada je Jovana krstitelja doveo u vezu sa Ilijom, rekao samo da se to proročanstvo ispunilo na Jovanu, koji je učinio isto takvo delo kao prorok Ilija u staro doba.

Stavak u Rimljanima 9:11-13 je daljnji biblijski stavak koji navodi osobe, koje veruju u ponovno utelovljenje. On glasi: „Jer još dok se deca Isav i Jakov ne bijahu rodila, ni učinila dobra ni zla, da ostane Božja naredba po izboru, ne za dela, nego onoga radi koji poziva, reče joj (Reveki) se: veći će služiti manjemu, kao što stoji napisano: Jakov mi omilje, a pa Isava omrzoh“, tako, kako je napisano u (Malahiji 1:2, 3): „Jakova ljubih. a na Isava mrzih“. Ne pokazuje li taj stavak da je Bog učinio svoj izbor na temelju onoga, što su Isav i Jakov učinili u svojim ranijim životima, pre nego ih je Reveka rodila?

Zašto ne bismo još jednom pročitali stavak? Osmotrimo, u njemu se izričito kaže, da je Bog učinio svoj izbor pre, nego što su obojica učinila bilo dobro ili zlo. Dakle, Bog nije učinio izbor na osnovu njihovih dela u nekom ranijem životu.

Na šta se Bog oslonio prilikom ovog izbora, koji je učinio pre nego što su se ta dva dečaka rodila? Iz Biblije proizlazi da Bog može videti embrio i zato još pre rođenja nasledne karakterne crte deteta. (Ps. 139:16) Budući, da se Bog poslužio svojim predznanjem, znao je kako će se ta dvojica vladati, kakvu će imati narav i kakvu ličnost. Zato je i mogao izabrati onoga, koji bi bio podesniji za taj naročiti blagoslov. Život njih dvojice je potvrdio, koliko je Bog mudro izabrao. Jakov se zanimao za duhovne stvari i verovao je Božjim obećanjima, dok je Isav, naprotiv, težio za materijalnim stvarima i nije pokazivao nikakvo cenjenje za duhovne svete stvari. (Jevr. 11:21; 12:16, 17)

Isto se tako i reči, koje je apostol Pavle naveo iz Malahije, naime, da je Bog „ljubio Jakova“ a „omrznuo na Isava“, odnose na to, kako je Jehova prosudio tu dvojicu na temelju njihovih naslednih karakternih crta. Malahija je te reči zabeležio mnogo vekova nakon Jakovljeve i Isavove smrti, i one potvrđuju, šta je Bog objasnio o tim dečacima pre njihovog rođenja.

Da bi poduprle nauku o ponovnom utelovljenju, navode neke osobe još jedno pitanje, koje su postavili Isusovi učenici. Oni su u slučaju rođenog slepca pitali: „Ko sagreši, ili ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep?“ (Jovan 9:2) Ne pokazuju li te reči da je taj čovek već jednom živeo?

NE! Isus Hrist nije potvrdio nagađanja da je taj čovek sagrešio pre nego što se kao dete razvijao u telu svoje majke i tada se rodio. Isus je rekao: „Ni on sagreši ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božja na njemu“. (Jov. 9:3) To znači, da su ljudske nesavršenosti i bolesti kao na primer slepoća tog čoveka, pružile priliku da se objave dela Božja u vidu čudesnog lečenja. Da se nije niko rodio slep, ne bi ljudi saznali da Bog može izlečiti rođenog slepca tako da progleda. Jehova Bog je dopustio da nastane grešno čovečanstvo, a ljudske nesavršenosti i bolesti dale su mu priliku da pokaže, šta sve može za njih učiniti.

Neke osobe mogu verovati da određeni biblijski stavci podupiru verovanje u ponovno rođenje. Ali, istražimo li ih pobliže, utvrđujemo da to nije tako. Nigde u Bibliji ne govori se bilo šta o nekom ponovnom rođenju ili o seljenju duše, o nekom duhu ili nečem drugom, što bi nakon smrti tela dalje živelo. Ima osoba koje su pokušavale čitajući Sveto pismo pronaći u njemu misao o ponovnom rođenju ili utelovljenju. To, međutim nije biblijska nauka.

Biblija jasno pokazuje, da ne postoji nikakva daljnja egzistencija, koja bi bila povezana svešću, a održavana posredstvom neke duše ili duha, koja bi prilikom smrti napustila telo i dalje živela. Kada je Bog osudio prvog čoveka na smrt zbog njegove neposlušnosti, nije mu stavio u izgled ponovno rođenje ili ponovno utelovljenje. Adamu je bilo rečeno: „Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti“. (1. Mojs. 3:19) Čovek se, dakle, treba vratiti u beživotni zemaljski prah.

Znači li to, da je sadašnjim životom sve svršeno? Ili, postoji li mogućnost za budući život, koji se može postići na neki drugi način? Zahteva li to da živi pomažu mrtvima, ili živi ne mogu uopšte ništa učiniti za mrtve?

[Slika na 44. strani]

Duh treba uporediti električnom strujom, koja deluje na najraznovrsnije aparate da rade, ali nikada ne prima osobine tih aparata.